Kako su se složili Merčep i Crnčević

Igor Lasić
Ferral tribune, http://feral.mediaturtle.com

Prošlo je dovoljno vremena, sada već postoji izvesna istorijska distanca, da bi se relativno hladne glave napravio film. Sve ostalo što smo gledali o Vukovaru, od ove ili one produkcijske kuće, bilo je više ili manje propagandistički usmereno, ili je bilo jednostrana priča namenski pravljena za razne skupove, događaje, godišnjice. Niko se nije uhvatio s temom u koštac tako da ispriča od početka do kraja priču koju smo ovde načeli i koja tretira šest meseci Vukovara, od maja '91. do pada grada, zatim od zločina na Ovčari do suđenja krivcima

- Kako ste odlučili raditi dokumentarac "Vukovar – poslednji rez", koji će premijerno biti predstavljen krajem veljače na Festivalu dokumentarnih filmova u Zagrebu?

Ideja je potekla iz Beograda, točnije od naše producentske kuće B92, za koju sam već petnaestak godina radio dokumentarne filmove. Bazirana je na tome da se posle 14 ili 15 godina posle vukovarske epopeje napravi prva srpsko-hrvatska koprodukcija za dokumentarac. Za razliku od filmova koji su o tome već snimljeni s jedne ili druge strane Dunava, ovo je pokušaj objektivnog sagledavanja istine. Prošlo je dovoljno vremena, sada već postoji izvesna istorijska distanca, da bi se relativno hladne glave napravio film. Sve ostalo što smo gledali o Vukovaru, od ove ili one produkcijske kuće, bilo je više ili manje propagandistički usmereno, ili je bilo jednostrana priča namenski pravljena za razne skupove, događaje, godišnjice.

Niko se nije uhvatio s temom u koštac tako da ispriča od početka do kraja priču koju smo ovde načeli i koja tretira šest meseci Vukovara, od maja '91. do pada grada, zatim od zločina na Ovčari do suđenja krivcima. Tako da film počinje i završava s Ovčarom, pa zbog toga i kasnimo nekoliko meseci, jer smo morali da čekamo do kraja suđenja da prikupimo i taj deo materijala, da bude priča zaokružena.


Pravedne kazne

- Snimanje filma dobro se vremenski podudarilo sa suđenjem, mogli ste izravno dokumentirati razvoj teme?

Takva je prilika svakako bila izuzetno uzbudljiva i zato što smo sukcesivno pratili majke i žene, rodbinu nastradalih na Ovčari. Bili smo u prilici da s njima razgovaramo u Beogradu i da podelimo njihove emocije, da vidimo kako uopšte reaguju na vest da će se suđenje održati u Beogradu. Na suđenju je bilo dosta napetosti, jer su rodbina žrtava i rodbina okrivljenih delili istu prostoriju, i bilo je vrlo neprijatno dok ih nisu razdvojili. Nas je zanimalo kako je ljudima koji su prošli najteže iskustvo, i taj deo ima tu jednu naglašenu ljudsku dimenziju. Tu ima najrazličitijih priča, ima onih koji su na Ovčari izgubili po nekoliko svojih, brata, dečka... Zatim, celokupna priča o trudnici koja je ekshumirana na Ovčari, neposredna svedočenja o tome kako su je izveli iz bolnice u osmom mesecu trudnoće. Ovčara je zapravo film u filmu, pa je zbog toga pao izbor da ona sa suđenjem otvara naš film i da on praktički završava izrečenom presudom koja mi je bukvalno izručena u audio-obliku, da je koristim.

- Je li beogradsko suđenje zločincima s Ovčare najava sustavnijeg provođenja zakona u Srbiji, ili tek prigodan slučaj?

Pa, ja lično hoću da verujem da je to nekakav začetak nezavisnog sudstva, onako kako su se taj sudija i sudsko veće odnosili prema tim događajima. Mislim da je to bilo veoma profesionalno suđenje i da nije bilo temeljno motivisano potrebom da se Srbija prikaže demokratskija nego što jeste. Ali, neka druga suđenja ne teku u tom pravcu, konkretno se to vidi npr. po suđenju za ubistvo Zorana Đinđića. I dok me zaprepastila brzina kojom je najavljeno suđenje Slobodanu Davidoviću, pripadniku "Škorpiona" u Hrvatskoj, u Beogradu već postoje stvari koje opstruiraju suđenje za isti slučaj. Međutim, rodbina nastradalih na Ovčari bila je nakon suđenja, pa, ne zadovoljna – prave satisfakcije za njih više nema - ali rekli su i sami da je suđenje bilo korektno i da su izrečene pravedne kazne.

Kad to kaže i Nataša Kandić koja je inače večito nezadovoljna time kako se rešavaju stvari oko ratnih zločina, onda je to prilična garancija. Sad se misli da bi to suđenje trebalo poslužiti kao model, sva će se buduća slična suđenja meriti s ovim. Mislim da će to osetiti i gledaoci našeg filma iz završnih reči sudije, gde se izgovara ne samo presuda, nego više neko civilizacijsko upozorenje, da se takve stvari više ne smeju ponoviti i da ne smeju proći nekažnjeno. Jer gomila zločinaca još uvek šeta i po Beogradu i po Zagrebu i po mnogim drugim našim gradovima.

- Scenarist i vođa novinarskog tima filma "Vukovar - poslednji rez" je Drago Hedl, Novninar nedeljnika Feral Tribune i saradnik B92 iz Osijeka. Kako ste se našli, kako ste surađivali?

Nije bilo mnogo dilema, on je već imao iskustva u produkciji nekoliko filmskih projekata vezanih uz ratne zločine. Što se tiče B92, Drago tu nije debitovao nego se nametnuo kao najlogičniji i najbolji izbor, s obzirom na sve dotada učinjeno. Ja sam vidio to što je on radio, ali sam se tek radi ovog filma s njim i upoznao. Hedl je svakako imao autonomiju da oformi svoj istraživački tim, pa je i ovde u Beogradu takođe učestvovalo nekoliko ljudi. On ih je koordinirao, sugerisao razna rešenja kao scenarista, vodio priču kao poznavalac. Bilo je mnogo posla, film se radio 15-16 meseci.

- Sastav ekipe podsjeća na stari princip "ključa", koji je nekad bio izvrgnut kritici, no vama je sasvim dobro poslužio?

N aravno, to je bila potpuno racionalna podela, istovremeno smo računali na kontakte u Srbiji i Hrvatskoj. To je bila prirodna situacija, Hedlu je bilo lakše da dođe do nečeg u Hrvatskoj, kao i našim beogradskim saradnicima u Srbiji. Samo nas je to opredelilo, sve je bilo profesionalno motivisano, u ekipi su sudelovali Marija Molnar, Dragana Karpoš, Jasna Janković, Filip Švarm i Klara Kranjc. Ali, imali smo dosta problema u Srbiji. Za razliku od hrvatskih učesnika u ratu, komandanata i branitelja grada koji su preživeli tu epopeju kao veliku pobedu koja je završila priznavanjem države i oslobođenjem, ovde u Srbiji postoji prilična doza grižnje savesti, nelagodnog utiska da se učestvovalo u nečemu što je bilo sramotno, već i zbog neproporcionalno velike sile koja se sručila na taj grad. Hrvatski naši saradnici koje smo snimali u filmu, manje-više su danas aktivni, ili su srećni penzioneri. U Srbiji je najveći deo vrha upetljanog u vukovarsku temu završio u Haagu, ili nisu živi. Nismo mogli stupiti u kontakt s "vukovarskom trojkom" - Šljivančaninom, Mrkšićem, Radićem - ni Slobodanom Miloševićem...

Ljubazni Merčep

- Došli ste do Tomislava Merčepa, s hrvatske strane najsumnjivijeg protagonista rata u Vukovaru. Kakav je bio suradnik?

Merčep je bio jedan od najljubaznijih sagovornika, koji je bez premišljanja pristao da govori, dakle, nakon što je čuo da je reč o beogradskoj produkciji. Nikakve uslove nije postavljao, lično sam u Zagrebu razgovarao s njim. Najviše nas se kod njega ticala priča oko nestanka viđenijih srpskih civila koji do danas nisu pronađeni, a u vreme njegove vlasti, dok je bio na čelu TO Vukovara. Bilo nam je zanimljivo kako je moguće da jedan čovek postane gospodar života i smrti, bez čije propusnice se ni saborski zastupnici u Vukovaru nisu mogli slobodno kretati, odnosno izaći iz grada.

- A poznato vam je da je Vukovar ujedno i unutarhrvatski kamen spoticanja, opterećen sumnjom oko izdaje državnog vrha.

Da, postoje u filmu i određeni sagovornici koji pričaju u tom pravcu, manje ili više ogorčeni ljudi. Jedan od kivnih je i Branko Borković, koji svedoči o poslednjim trenucima predaje grada. Mile Dedaković nije bio raspoložen za razgovor. No, u filmu se pojavljuje značajan broj istaknutih branitelja Vukovara. Čovek koji učestvuje u predaji Mitnice, Zdravko Komšić, Danijel Rehak, Vesna Bosanac... Imamo čak i deo priče do kojeg smo slučajno došli u vojnom arhivu, gde dr. Bosanac u kolima JNA traži majku u razrušenom Vukovaru. Takođe i deo vezan za Sinišu Glavaševića, o tome šta je njegov apel i glas značio Vukovarcima. Sve je to niz malih filmića, jer osim generalne slike koju prenosimo, tu svako ima i svoju ličnu dramu, sećanja i priče o tome kako se osećao.

- Na srpskoj strani doživjeli ste više odbijanja za suradnju?

Pa, neki su se ljudi jednostavno predomislili, što je takođe razumljivo. Nije nam išlo na ruku to da se negde u isto vreme u Srbiji otkrila čuvena kaseta Nataše Kandić sa snimkom pogubljenja bošnjačkih civila kod Srebrenice. Neki od pripadnika srpskih paravojnih jedinica zatim su se predomislili u vezi s našim filmom, uplašili su se reakcija. Bilo je i situacija da smo nailazili na zid već i samom svojom pojavom i imidžom kuće B92, koja se u Srbiji doživljava kao izdajnička. Kao da ustvari ne tražimo ništa drugo sem isleđivanja sopstvenih sugrađana za potrebe Haaga... Istodobno je i Hedl doživeo neprijatnosti s Branimirom Glavašem u Hrvatskoj, pa se sve bilo malo zakomplikovalo. Dnevna politika i sveža saznanja tako su se ipak više puta umešali u film.

Početak dijaloga

- Niti interes za ovu temu u dvije zemlje danas nije isti?

Različita su bila reagovanja. Prvo, Vukovar za Hrvatsku ima drugu težinu nego za Srbiju. Nakon Vukovara se Srbiji dešavalo stotinu različitih čudesa, od NATO-a i Kosova do Crne Gore... Jedni događaji brzo sustižu i zamenjuju druge. U Hrvatskoj zato očekujemo veće reakcije. Ali, uložili smo svoju profesionalnost i želju da izvedemo kvalitetniji pokušaj odgovora na neka još uvek otvorena pitanja, što će valjda izazvati značajnu pažnju. No, dobar film uvek nađe svoju publiku, a propaganda je uvek propaganda.

- U filmu nema autorskih komentara, sve je odmjereno vrlo nepristrano i, kako ste jednom rekli, po uzoru na dokumentarce BBC-ja. Uostalom, tako je i s drugim vašim filmovima, "Vidimo se u čitulji" ili "Anatomija bola"...

- Tako je, a to je nekakav moj osnovni princip i stav u vezi sa snimanjem dokumentarnih filmova, pa i šire. Ukratko, dati svima priliku da kažu ono što misle i ono čega se sećaju, jer nitko od nas koji radimo filmove nije pametniji niti bolje informisan od onih koji su direktno na svojoj koži preživeli taj rat. Priča iz "offa" ili glas naratora u tome su vrlo sumnjivi i kontraproduktivni načini da se nešto kaže. Uz slaganje Hedla, ostao sam na filmskom postupku gde na kraju pričaju samo naši sagovornici. Samo intervjui i arhiv, dakle, pa neka gledalac sam izvlači sopstvene zaključke.

- Ipak, o Vukovaru su još uvijek u opticaju najmanje dvije različite istine, a veoma različite, na dvije strane Dunava?

- U Srbiji još uvek, kad spomenete Martina Špegelja, kao da ste spomenuli nekog nacističkog zločinca. Ljudi neće da razgovaraju, imaju formiranu sliku o njemu. I neki ljudi u Srbiji su za Hrvate apsolutno crno-beli. Možda, kad ih vidite sukobljene ili sastavljene u ovakvom filmu, počnete da gledate drugačijim očima, objektivnijim pogledom. Po meni istina nije nikad sasvim na jednoj strani, a među hrvatskom i srpskom istinom o jednom te istom Vukovaru postoji ogromna provalija. No, zapanjilo me da se prokazani hrvatski nacionalist i šovinist Tomislav Merčep vrlo lako nađe na istoj talasnoj dužini s Branom Crnčevićem, oko toga kako je rat izgledao. Pre će se oni složiti, dakle, nego neko drugi... A prijatno me iznenadilo da Branko Mladi Jastreb Borković i Rade Leskovac mogu danas takođe da se nađu oko biznisa i na nivou ljubavi prema životinjama, da imaju i druge teme osim rata. Tako smo želeli i s ovim filmom, da se dve strane barem malo približe u dijalogu, da probaju da pričaju o tome.