Štampa

Srbija pet godina posle Miloševića

Učinak demokratske petoljetke

Dimitrije Boarov, Vreme

No, ako ostavimo po strani petogodišnju "političku istoriju" novih vlasti, tokom koje je Srbija već imala četiri vlade, možemo se pozabaviti možda i važnijim pitanjem – koji su ekonomski rezultati tog najnovijeg "demokratskog razdoblja"? Jer, mada to pomalo zvuči staromodno, marksistički, može se lako konstatovati da je Milošević pao i zbog toga što je u ekonomskom smislu doveo Srbiju do propasti i što je njena privreda još 1998. godine utonula u beznadežnu recesiju (da ne spominjemo i sve ostale ekonomske nesreće tokom devedesetih godina).

Dakle, ovde ćemo pokušati da damo nekoliko naznaka ekonomskog razvoja Srbije između 2000. i 2005. godine – da vidimo da li je na tom planu "sloboda zapevala onako kako su sužnji pevali o njoj" (da parafraziramo čuvenu Miljkovićevu pesmu). Pri tom ćemo se oslanjati i na podatke koji su izneti na prigodnom okruglom stolu Kulturnog centra u Zrenjaninu, koji je pod naslovom "Srbija posle Miloševića" održan 24. i 25. septembra.

STOPA RASTA: Pre svega, može se postaviti hipoteza da je Srbija, zahvaljujući kakvom-takvom modernizacijskom preokretu, ma šta to značilo, u proteklih pet tranzicijskih godina ostvarila značajan ekonomski razvoj po prosečnoj stopi rasta bruto društvenog proizvoda (BDP) od oko pet odsto godišnje, uz istovremeno takvo radikalno prestrojavanje ekonomskih institucija u okvire "privatne privrede", kakvo sada već (verovatno) onemogućava povratak na stari sistem, mada ideološke snage i interesne grupe tog sistema ne napuštaju javnu scenu i poluge finansijske moći Srbije, i stalno, navodno u ime radnika i sirotinje, aktivno rade i galame protiv tranzicije. I među takozvanim demokratskim snagama, međutim, ima onih koji osporavaju vrednost tranzicijskih promena – jer nad njihovim pogledima lebdi zabluda da posle "samoupravnog socijalizma" ovde treba graditi "samoupravni kapitalizam".

Nije jednostavno dimenzionisati sintetičku ocenu privrednog razvoja Srbije u proteklom petogodištu, jer u javnosti kolaju različiti podaci o bruto društvenom proizvodu i njegovoj dinamici. Naime, pored spore metodologije Svetske banke, koja BDP preračunava u kupovnu moć (dinara, odnosno dolara), u javnom životu se barata i podacima o BDP-u izraženom u dolarima prema tekućem deviznom kursu dinara. Pri tom su stari podaci uključivali i Kosovo i Metohiju u taj BDP, a novi su bez "južnih pokazatelja". Na sve to stara statistika prati samo društveni proizvod, a ne bruto domaći produkt, pa postoji muka sa uporedivošću starih i novih podataka, itd. No, uz opasnost da ovde napravimo i neku grešku, možemo se usuditi da kažemo da je po metodologiji Svetske banke Srbija povećala godišnji BDP od 2000. do kraja 2004. godine – sa oko osam milijardi dolara na oko 12 milijardi dolara. Znači da je za samo pet godina nivo bruto društvenog proizvoda povećan za najmanje 50 odsto. Ako koristimo metod tekućeg kursa dolara prema dinaru, ispada da se nivo BDP-a u Srbiji u tom razdoblju povećao sa oko 9,5 na blizu 22 milijarde dolara, to jest za 120 odsto. A kada bismo merili tu promenu od 5. oktobra 2000. do 5. oktobra ove godine, porast bi bio i veći. Realisti bi pre pet godina "ponudu" da Srbija u tranzicijskom razdoblju ostvari takav porast bruto društvenog proizvoda uzeli odmah "sa dve ruke", ali većina građana nije zadovoljna.

Istina, na startu, 2000. godine, imali smo BDP za skoro 70 odsto manji od onoga koji je Srbija ostvarivala 1989, dakle godine kada je počeo raspad SFRJ. Kada se pogledaju iznosi BDP-a per capita (po glavi stanovnika), vidi se da nas je Miloševićevo doba bilo vratilo na manje od 1000 dolara BDP-a po glavi stanovnika, dakle od danas gotovo 40 godina unazad, a bez njega smo u pet godina došli na oko 1500 dolara po glavi (po skromnijem metodu), to jest na 2750 dolara po glavi (po tekućem kursu), što je u ovom slučaju uporedivije sa starim podacima. Na osnovu ovih pokazatelja možemo reći da smo nadoknadili stanje toliko da se sada po standardu nalazimo negde u 1980. godini (po pesimistima) ili da smo za samo pet godina pod demokratskom vlašću popravili gotovo sve ono što je Milošević pokvario tokom prethodnih godina (po onima koji samo gledaju nivo BDP-a).

Dakle, imajući sve to u vidu moglo bi se gotovo cinično reći da je, zahvaljujući "demokratskom preokretu" od 5. oktobra 2000. godine, Srbija u samo jednoj "petoljetki" uspela da gotovo popravi ono što je Miloševićev režim upropastio i da istorijski zaostatak smanji na 20 godina. Očekivali smo mnogo više – ali ta očekivanja očigledno nisu bila realna. Potrebno nam je mnogo više od ovoga što se postiglo, ali između potrebnog i mogućeg uvek postoji velika razlika.

Još samo nekoliko hipotetičkih opaski o načinu na koji je ostvaren skok BDP-a u proteklih pet godina. Uz činjenicu da je industrijska proizvodnja u ovom razdoblju gotovo stagnirala, sa prosečnom stopom rasta od samo oko 1,5 odsto, te da je poljoprivreda neverovatno oscilovala u rasponu od plus-minus 20 odsto –možemo se složiti sa ocenom da rast BDP-a, od već spomenutih prosečnih oko pet odsto godišnje, nije ostvaren u takozvanom realnom sektoru privrede. Uostalom, pokazatelji jasno kažu da je u tom dinamičnom razdoblju došlo i do značajnih strukturnih promena u formiranju društvenog proizvoda. Prema podacima iz 2003. godine, opada učešće primarnog sektora sa 25 na blizu 20 odsto, pa i sekundarnog sa 31 na manje od 30 odsto, dok tercijarni sektor raste sa manje od 45 na oko 50 odsto. To proizvodi tu "tranzicijsku živost" koju je pokrenuo rastanak sa starim socijalističkim režimom, a koja je mimo vidokruga onih koji se mršte nad pokazateljima stagnacije industrijske proizvodnje u državnom i društvenom sektoru.

Uglavnom je bio savladan i onaj teški problem: kako Srbiju što pre početi izvlačiti iz recesionog bunara (uobičajena tranzicijska recesija počela je u Srbiji još pod Miloševićem – istina, bila je zamagljena "obnovom posle bombardovanja" – na veresiju), a istovremeno stabilizovati novac i tržište. To dosta upečatljivo ilustruje činjenica da je između 2000. i 2005. godine dinarska novčana masa izražena u evrima povećana sa 446 miliona na oko četiri milijarde evra, a da se istovremeno inflacija prilično smirila, pa su maloprodajne cene sa stope porasta od 70 odsto u 2000. godini pale već u 2003. na inflacionu stopu od 11,7 odsto. Iako je "buđenje inflacije" 2004. i 2005. godine zabrinjavajuće, stope porasta cena od 13,7 i 14,5 odsto (koliko se zvanično očekuje ove godine, daj bože) deluju sasvim dobro naspram starih iskustava – ali istovremeno daju signal da srpski tranzicioni voz usporava. : Koliko je tranzicija u Srbiji imala dobrodošlu početnu međunarodnu podršku i poverenje njenih građana pokazuje podatak da su već u prve tri godine nakon "demokratskog preobražaja" devizne rezerve NBS-a porasle sa 524 miliona dolara na preko 3,5 milijardi dolara – da bi danas dostigle nivo od preko 5,2 milijarde dolara. Pri svemu tome devizni kurs dinara prema evru u proteklih pet godina povećan je sa 51 na današnjih oko 85 dinara – dakle, dinar je klizao naniže po prosečnoj stopi od svega 11 odsto godišnje. To je nezamisliva "sporost" porasta cene deviza u Srbiji, kakva realno nije zabeležena prethodnih 90 godina.

Iako je ova "relativna fiksiranost" deviznog kursa u proteklih pet godina u centru stručnih polemika o uzrocima sporog porasta izvoza Srbije, naspram eksplozije uvoza, ta okolnost, da je (strana) mera vrednosti očuvala značajnu stabilnost, imala je za pozitivnu posledicu "razbistrivanje" većine nacionalnih i korporacijskih računa. Pojednostavljeno rečeno, slika nerazvijenosti Srbije se izoštrila, a mnogobrojna bolesna mesta njene ekonomije izašla su na videlo.

No, čak i sa čvrstom politikom kursa dinara u prve tri godine tranzicije (poslednje dve godine ona je nešto popustila), koja, jednostavno rečeno, ipak demotiviše izvoznike, Srbija je ostvarila nedovoljan, ali ipak kakav-takav porast izvoza sa 1558 miliona dolara u 2000. godini, na možda i preko 4000 miliona dolara ove godine (za sedam meseci 2005. izvezeno je robe za oko 2500 miliona dolara). Istina, uvoz je u istom razdoblju doista neverovatno ekspandirao, pa je povećan sa 3330 miliona dolara 2000. godine na 11.139 miliona dolara 2004. godine – što je značilo da je samo u tom razdoblju trgovinski deficit u razmeni sa inostranstvom učetvorostručen (sa 1772 miliona dolara 2000. godine "minus" se povećao na 7438 miliona dolara 2004). U ovoj godini izgleda da će ta tendencija biti zaokrenuta, to jest da će doći da znatnog pada trgovinskog deficita.

Najtužnija strana tranzicijskih promena zabeležena je na planu zaposlenosti. Stopa nezaposlenosti je sa oko 25 odsto prekoračila do danas 30 odsto, te Srbija ima između 800.000 i 900.000 nezaposlenih ljudi. No, pri tom treba imati u vidu da je 2000. godine gotovo trećina od oko milion i po zaposlenih bila na prinudnim godišnjim odmorima, uz minimalnu nadoknadu plate, a da su procene o tadašnjim tehnološkim viškovima nadmašivale cifru od 620.000. Kada se porast nezaposlenosti stavi u taj kontekst, možemo ustvrditi da je nezaposlenost u suštinskom smislu bitno smanjena.

Plate i dugovi

Famoznog 5. oktobra 2000. godine prosečna neto plata zaposlenog građanina Srbije iznosila je 2925 dinara ili 97,5 nemačkih maraka, dakle bila je niža od današnjih 50 evra. Ovoga avgusta prosečna plata iznosila je 17.928 dinara ili oko 210 evra. To jednostavno znači da je ona učetvorostručena, posmatrano u zdravom novcu, a sa gledišta kupovne snage udvostručena. Naime, sve do 2003. godine odnos potrošačke korpe i prosečne neto zarade se poboljšavao, sa odnosa 2,36 na odnos 1,04, ali je poslednje dve godine, zbog usporenijeg rasta zarada i nešto uvećane tekuće inflacije, taj odnos počeo da se pogoršava – iako je on i dalje dvostruko bolji nego pre pet godina.

I državna kasa se u proteklih pet godina naglo oporavila – sigurno i previše, naspram realnih mogućnosti srpske ekonomije. Na primer, 2001. godine državni budžet Srbije iznosio je oko dve milijarde dolara, a zajedno sa potrošnjom na nivou SRJ on je ukupno izneo oko tri milijarde dolara – dok je za 2005. godinu on na nivou od oko devet milijardi dolara. Pojednostavljeno, državni bužet je u proteklih pet godina utrostručen.

Sve to, naravno, nije ostvareno bez znatne spoljne finansijske pomoći i podrške. Uostalom, i to je velika zasluga nove demokratske vlasti, jer jedna mala zemlja kakva je Srbija nije mogla dalje da nosi na leđima takve "nacionalne gigante" kakvi su bili Milošević i Šešelj – a s njima se više nije moglo računati na povratak u svet, u međunarodne ekonomske tokove. Srbija je 2000. godine imala uknjiženo 12 milijardi dolara spoljnog duga, a čak deset milijardi dolara od tog duga smatralo se dospelim za vraćanje (unutar tih dospelih dugova bilo je oko 4,2 milijarde dolara kamata, koje se u svetskim finansijama obično ne reprogramiraju). Početak pregovora sa MMF-om i Svetskom bankom opterećivala je i činjenica da je Srbija (kao federalna jedinica SFRJ) još pre svetskih sankcija Saveta bezbednosti UN-a ostala dužna MMF-u oko 165 miliona dolara, a Svetskoj banci oko 1700 miliona dolara – a ti dugovi su bili i formalna prepreka za povratak SRJ u te institucije. Uz sve to, kada je Narodna banka Jugoslavije izvršila prvu reviziju bankarskih bilansa krajem 2000. godine, utvrdila je da su ukupne dubioze stotinak domaćih poslovnih banaka na nivou od oko 5,3 milijarde dolara, što je značilo da su one proćerdale ne samo sav svoj nego i četiri milijarde tuđeg kapitala. I svi javni fondovi su bili prazni. Ukupno uzevši, posle Miloševića ostalo je, što spoljnog, što unutrašnjeg neregulisanog duga – oko 24 milijarde dolara.

Kako nam je tokom proteklih pet godina Zapad pomogao? Najpre je krajem 2000. godine Srbija zasuta obilatom kratkoročnom pomoći u novcu, elektroenergiji, naftnim derivatima i najnužnijoj opremi. Zatim je uz pomoć stranih pozajmica zatvorena konstrukcija povratka SRJ u MMF (krajem decembra 2000) i prihvaćeno je Pismo o namerama Vlade SRJ (april 2001) sa dosta komotnom dinamikom prilagođavanja tekuće ekonomske politike reformskim modelima koje podržava bord direktora MMF-a. Početkom 2001. godine američki predsednik potpisao je izvršnu odluku o ukidanju "spoljnog zida" sankcija prema SRJ. Zatim su puštene u tečaj strane donacije i kratkoročne finansijske pozajmice za pokriće osnovnih budžetskih potreba. EU je odobrila podršku od oko 650 miliona evra, SAD pomoć od 115 miliona dolara. Krajem maja 2001. godine, pod pritiskom međunarodne zajednice, učinjen je prelom u pregovorima o sukcesiji SFRJ pa je faktički podeljeno blizu 500 miliona dolara zaostavštine u zlatu i likvidnim papirima i novčanim depozitima kod Bazelske banke za poravnanje (Srbija je od toga kasnije dobila oko 35 odsto). Početkom juna 2001. godine doneta je odluka o stend baj aranžmanu SRJ sa MMF-om sa kreditom od 260 miliona dolara, a krajem tog meseca na Briselskoj donatorskoj konferenciji Beogradu je odobreno 1280 miliona dolara raznovrsne podrške. Istovremeno, pronađen je modus za kreditno "pokriće" dugovanja SRJ prema Svetskoj banci (1,7 milijardi dolara), pa je državi omogućen pristup raznovrsnim kreditima ove banke u okviru od preko 800 miliona dolara. U novembru 2001. godine, delegacija SRJ je zaključila povoljan sporazum sa Pariskim klubom država poverilaca, sa otpisnim procentom od oko 66 odsto (51 odsto odmah, plus 15 odsto krajem ove godine, ukoliko dobijemo pozitivnu reviziju trogodišnjeg aranžmana), što je "smanjilo" teret dugovanja po ovom osnovu sa 4,5 milijardi na 1,8 milijardi dolara.

U proleće 2002. godine zaključen je veliki trogodišnji aranžman SRJ i MMF-a. On je regulisao uslove za finansijsku podršku Srbiji od ukupno 829 miliona dolara do maja 2005. godine. U toj svoti je bilo sadržano povlačenje oko 280 miliona dolara poslednje tranše prethodnog sporazuma, a još je utvrđeno da se SRJ priznaje da u rezervama MMF-a ima oko 650 miliona dolara "specijalnih prava vučenja" – na čijoj se podlozi u narednih 13 kvartala može svaki put povući kredit od 62 miliona dolara – naravno, ako se Beograd bude držao one ekonomske politike koju je MMF-u obećao da će sprovoditi.

Prošle, 2004. godine zaključen je i sporazum sa Londonskim klubom poverilaca, po kome je otpisano 62 odsto od 2,7 milijardi dolara dospelih dugova stranim komercijalnim banaka i reprogramirana otplata oko milijardu dolara preostalih obaveza na 20 godina.

Ta spoljna pomoć omogućila je jedno od najkrupnijih ostvarenja na ekonomskom planu s kojima se može podičiti vlast posle Miloševića – sređivanje monetarnog i bankarskog sistema. Mada neke "ekonomske patriote" ističu da je demokratska vlast već u prvoj godini, za račun svetskog kapitala, likvidirala 21 domaću banku, a do danas 43, te da je od ukupno 84 banke sada već 15 banaka u stranom vlasništvu i da od ukupne bilansne sume naših banaka od oko 545 milijardi dinara (polovinom ove godine) banke u većinskom vlasništvu stranih lica (koja nužno ne moraju biti i stranci) u tome drže 230 milijardi dinara (43 odsto) – čini se da je takva orijentacija bila nužna i korisna, što jednostavno pokazuje i podatak da je devizna štednja u bankama sa samo 20-30 miliona evra 2000. godine do ovih dana povećana na preko dve milijarde evra.

Privatizacija

Glavni reformski zakon u proteklom tranzicionom razdoblju u Srbiji bio je novi zakon o privatizaciji, usvojen juna 2001. godine i više puta menjan u proteklom razdoblju. Pošto u Srbiji nema dovoljno kapitala za privatizaciju, već pri samom izboru modela tražio se način da se pronađe takav koji će privući najviše svežih ulaganja iz inostranstva, pa je izabran metod prodaje, umesto ranijeg metoda insajderske privatizacije – a za korisnika privatizacionih prihoda određen je državni budžet.

Prvi problem s kojim se suočio privatizacioni proces bile su iluzije o vrednosti društvene svojine u Srbiji, koja je knjižena pod izrazom "knjigovodstvena vrednost" – a koju je "intelektualnom aktivnošću" verifikovala Miloševićeva agencija za privatizaciju. Na osnovu tog metoda bilo je procenjeno da Srbija ima "društvenog kapitala" za privatizaciju u vrednosti oko 70 milijardi maraka – što bi se, samo radi ilustracije, moglo prevesti u današnjih 35 milijardi evra. Kasnije, kada su direktori najprofitabilnijih domaćih firmi sebi, radnicima i "mrtvim dušama" (najviše u vreme Minićeve "prelazne vlade") podelili besplatne deonice i one po beneficiranim cenama – u vrednosti od 30 milijardi maraka (15 milijardi evra), ispada da je demokratskoj vlasti ostalo da proda društvene svojine za navodno 40 milijardi maraka ili za 20 milijardi evra. U početku niko se baš nije otimao, ali kada je ministar Vlahović odredio da se preduzeća mogu prodati i po deset odsto knjigovodstvene vrednosti i to na kredit, oni koji su imali simpatije banaka i imovine za garanciju bacili su se na posao, direktno ili preko "zatvorenih" investicionih fondova iz belog sveta.

Prema podacima Agencije za privatizaciju, koje je na spomenutom okruglom stolu u Zrenjaninu iznela koleginica Ruža Ćirković, dosad je po novom zakonu registrovano 1517 kupaca domaćih preduzeća u društvenoj svojini – a među njima je bilo 114 stranih kupaca. Tih 114 stranih kupaca je svoje akvizicije platilo oko 983 miliona evra, dok su domaći kupci platili 705 miliona evra. Zanimljivo je, međutim, da su domaći investitori u privatizovanim firmama "kupili" i 173.456 zaposlenih, dok su stranci birali "kapitalno intenzivnija" preduzeća i u njima zatekli 53.564 radnika. Dakle, u dosad privatizovanim društvenim firmama bilo je zaposleno 227.020 ljudi. Koji procenat ukupne vrednosti društvene svojine je dosad prodat – naravno, nije moguće tačno izračunati, jer se ne zna koliko "tržišno vredi" ono što je preostalo za prodaju.

Dakle, država je u postupku prodaje društvenih preduzeća dosad prihodovala blizu 1690 miliona evra. Da li je to malo ili mnogo, s obzirom da je sa gomile društvene svojine, prema raširenom mišljenju državnih funkcionera i stručnjaka, već gotovo sve prodato što se moglo prodati, skolastičko je pitanje. Da li će se u ta preduzeća sliti i sve obećane investicije (gotovo ravne plaćenoj ceni za kupovinu), što je zapisano u privatizacionim ugovorima, tek treba da vidimo. No, bilo bi dobro da se bar ostvari predviđanje ministra za privredu i privatizaciju Predraga Bubala da će se proces privatizacije, bar kada su u pitanju preduzeća u društvenoj svojini, završiti u narednih godinu i po dana.

Možda će se nekom čitaocu, povodom ovog letimičnog pregleda ekonomskih rezultata demokratske vlasti u proteklih pet godina, učiniti da smo izabrali ružičaste tonove sa ukupno još uvek sumornog ekonomskog pejzaža Srbije. Jeste, ali 5. oktobra 2005. godine bar ima i takvih tonova.

Akteri promena: Mala grupa

Demokratska opozicija Srbije (DOS) izašla je na izbore 24. septembra 2000. godine sa ekonomskim programom koji je sačinila (tada) nevladina organizacija G17 plus. Iako u saveznoj skupštini, a i u samom DOS-u, nije prošla ideja "ekspertske vlade", u prvih šest meseci demokratske vlasti realne ekonomske odluke povlačili su potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i guverner NBJ-a Mlađan Dinkić – dakle, vodeći autori DOS-ovog ekonomskog programa.

No, pošto su se oko predsednika SRJ Vojislava Koštunice i faktičkog vođe DOS-a Zorana Đinđića, koji u proleće 2001. godine postaje i srpski premijer, brzo formirali glavni (i međusobno suprotstavljeni) centri moći, realna kontrola primene reformi počinje da se seli u njihove kabinete. U Đinđićevoj vladi tada se pojavljuje "ekspertski deo" u kome glavni akteri sistemskih ekonomskih promena postaju ministri Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović. Ova dva ministra (po mnogo čemu različita i ne suviše bliska) vode privrednu politiku i u vladi Zorana Živkovića (nakon ubistva premijera Đinđića, marta 2003).

Kada je nakon decembarskih izbora 2003. formirana vlada Vojislava Koštunice, na vodeća mesta ekonomske politike vraćaju se Labus, Dinkić i novi guverner Radovan Jelašić, a kasnije jača i uloga ministara iz DSS-a – Bubala, Parivodića i Naumova.

Modernizacija: 205 izgubljenih godina

Tematizujući u okruglom stolu u Zrenjaninu neka pitanja modernizacije Srbije, Slobodan Antonić je, pozivajući se na ranija istraživanja Stojanovića, Isića, Đurovićeve, Mihajlovića, Petranovića i drugih, izneo niz zanimljivih podataka o "tri nedovršena talasa" modernizacije u Srbiji, kao i opaske o današnjem četvrtom talasu modernizacije.

Prvi talas on smešta u razdoblje između 1880. i 1912. godine. No, prvi talas modernizacije u Srbiji zaustavili su balkanski ratovi (1912–1918) i Prvi svetski rat. Naime, ukupna cena balkanskih ratova bila je milijardu dinara ili ceo godišnji nacionalni dohodak, ili pet celokupnih državnih godišnjih budžeta ili trinaest godina industrijske proizvodnje u tadašnjoj Srbiji. Ratna šteta Srbije u Prvom svetskom ratu procenjena je na još 13 milijardi dinara ili trinaest godišnjih nacionalnih dohodaka (po cenama iz 1911) ili 65 godišnjih budžeta ili 169 godina industrijske proizvodnje iz 1911. godine. Dakle, ovi ratovi zajedno imaju bilans od neverovatne 182 izgubljene industrijske godine za Srbiju.

Drugi talas modernizacije značajan za Srbiju smešta se u razdoblje između 1929. i 1941. godine, ali je njega zaustavio Drugi svetski rat. Jugoslavija je u ovom ratu, prema podacima na koje se poziva Antonić, izgubila 3,74 godišnja nacionalna dohotka i pretrpela štete upola veće od Britanije, a sedam puta veće od Amerike. Tako je Srbija, zajedno sa Jugoslavijom – vraćena bar deset godina unazad.

Treći talas modernizacije smešta se u period između 1946. i 1979. godine. Rezultati tog talasa su se, prema Antoniću, istopili tokom osamdesetih i devedestih godina. Prema podacima koje on navodi, direktna šteta od NATO bombardovanja bila je 3,8 milijardi dolara, a, kako kaže, posredna šteta zbog sankcija i ratova procenjivala se na preko 50 milijardi dolara.

Iako u ovom trećem slučaju Antonić ne navodi neke procene o tome koliko nas je unazad vratio ovaj poslednji slom modernizacije, mogli bismo "odoka", na osnovu spomenutih podataka, dodati – da je Srbija pod Miloševićem izgubila najmanje petogodišnji bruto društveni proizvod, to jest vrednost industrijske proizvodnje od 13 godina (u nečemu je Milošević ipak bio slabiji od Pašića).

Dakle, ako saberemo sve "izgubljene industrijske godine" Srbije, doći ćemo do zbira od strašnih 205 "izgubljenih godina" u 201. godini njene državnosti.

Javni sektor: Pod državnim kišobranom

Dušan Pavlović, sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u okruglom stolu u Zrenjaninu kritički je govorio o fenomenu "zarobljene države" u Srbiji, pa je pri tom izneo stav da "uništavanje" društvenog i javnog sektora u našoj ekonomiji "još nije obavljeno preko one granice koja bi garantovala ireverzibilnost promena". On se, naime, pozvao na proračun MMF-a za 2004. godinu, po kome se u javnom sektoru nalazi sedam odsto ukupno zaposlenih, u društvenim preduzećima oko 11 odsto, u preduzećima sa mešovitom svojinom 13 odsto, dok je na budžetu 16 odsto. To jednostavno znači da je tada još uvek 47 odsto zaposlenih zavisilo od budžeta, to jest bilo pod uticajem vlade.

Pavlović je u tom kontekstu ocenio da je interes insajdera i tajkuna da vlada vodi "antikonkurentsku politiku povlašćenosti i izuzetaka" (što, naravno, podrazumeva korupciju). On u tom smislu dodaje: "Vlada Srbije ne želi da se odrekne kontrole koju ima nad javnim sektorom urpkos tome što poslovanje u njemu ide suprotno tendencijama poslovanja u privatnom sektoru i što predstavlja veliko opterećenje za državni budžet. Recimo, dobit javnih preduzeća je u 2004. godini bila niža za osam odsto u odnosu na 2003. godinu, dok je u istom periodu privatni sektor povećao dobit za 42,2 odsto. Javna preduzeća, takođe, imaju i velike dugove koji iznose 13,5 odsto ukupnih dugova privrede."

Osnovna prepreka transformaciji i privatizaciji javnog sektora, prema analizi Evropske banke (EBRD), jeste u tome što upravo privatni interes tajkuna sprečava promene. Uprkos tome, kaže Dušan Pavlović, Vlada sprečava ulazak novih preduzimača u oblast telekomunikacija, distribucije i proizvodnje električne energije da bi tajkuni i insajderi, koji posluju sa javnim sektorom (ili u njemu), mogli i dalje da ubiraju rente.