Pravosuđe

Napredak bez jasne strategije

Omer Hadžiomerović

Što se tiče nezavisnosti sudstva, kao jednog od ciljeva reforme, mislim da smo tu još uvek daleko od onoga što od nas zahteva Evropa. Kada govorimo o nezavisnosti sudstva, uvek moramo da napomenemo da nije dovoljno samo u Ustavu proklamovati nezavisnost. Ne postoji nijedna zemlja u svetu koja ne proklamuje nezavisnost sudstva, ali to ne znači da nezavisnosti zaista i ima. Pravo pitanje vezano za nezavisnost sudstva jeste zapravo pitanje da li postoje garancije za nezavisnost.

Sudstvo je, kao i čitavo pravosuđe, a čini mi se kao i čitavo društvo posle 5. oktobra, ušlo u nov period opterećeno brojnim problemima. Pre svega, radi se o poljuljanom poverenju u pravosuđe, u njegovu nezavisnost, u njegovu ekspeditivnost, u njegov kvalitet i tako dalje. I bilo je sasvim jasno, mislim da oko toga nije bilo dileme i da je to opšti konsenzus, da je pravosuđe, odnosno sudstvo kao deo pravosuđa, zahtevalo jednu ozbiljnu reformu. Potrebno je pristupiti reformi pravosuđa koja treba da ostvari tri osnovna cilja. Jedan je uvođenje efektivnog ili delotvornog pravosuđa, što podrazumeva efikasno, brzo i kvalitetno pravosuđe. Potrebno je bilo učiniti nešto ozbiljno na polju nezavisnosti pravosuđa, kao i na njegovoj odgovornosti. U ovim oblastima su učinjeni određeni pomaci u odnosu na ono stanje koje je bilo pre 5. oktobra, i u tom smislu možemo da kažemo da smo sigurno iskoračili napred i učinili ozbiljan korak u ostvarivanju ova tri cilja. Međutim, s druge strane, moglo je da se učini mnogo više na svim ovim poljima i ja mislim da je osnovni nedostatak bio to što nismo imali jednu jasnu strategiju u reformi pravosuđa, pa i sudstva kao dela pravosuđa, već da su se te promene odvijale dosta stihijski, parcijalno i nesinhronizovano, tako da smo još uvek daleko od ostvarivanja ciljeva koje bi trebalo da ostvari reforma pravosuđa.

Kada govorimo o efikasnosti, mislim da je mnogo bolji izraz efektivnost u smislu delotvornosti pravosuđa, dakle, da ono bude efikasnije, brže i da bude kvalitetnije, postoje tri grupe problema koje treba rešiti da bi se to ostvarilo. Prvi su subjektivni, odnose se na ljude koji rade u pravosuđu, odnosno u sudovima, a pre svega na sudije, drugi su objektivni uslovi, nešto što ne zavisi od ljudi, a to su pravni okvir, propisi u kojima sudovi i sudije rade i uslovi rada. I treća grupa su oni koji stoje van suda, a koji su od značaja za sudski postupak, dakle, rad policije, inspekcijskih službi, veštaka, itd.

Što se tiče subjektivnih razloga, kvalitet sudijskog kadra sigurno nije zadovoljavajući. Da bismo postigli jedan zadovoljavajući nivo, potrebno je da imamo stručne sudije, motivisane sudije i da imamo odgovorne sudije. Mislim da još uvek nismo učinili dovoljno na polju stručnosti, da sistem izbora sudija još uvek ne obezbeđuje da najkvalitetniji ljudi i kandidati dođu na sudijska mesta. Za to imamo dobar primer u poslednja dva izbora za sudije: jedan kada su se kandidati koji nisu bili predloženi pobunili i stavili primedbu Visokom savetu pravosuđa da nisu jasni kriterijumi na osnovu kojih je izvršen predlog za izbor sudija, i drugi, kada Narodna skupština, koja bira sudije, nije prihvatila, čini mi se 25 odsto kandidata koje je predložio Visoki savet pravosuđa. Mislim da je tu ozbiljan propust pre svega u normativi, da moramo da postavimo sasvim jasna pravila u pogledu izbora sudija, gde će biti sasvim jasni i kriterijumi za izbor, i merila kvaliteta i stručnosti i obima rada. Potrebni su postupak koji ćemo učiniti transparentnim i instrumenti za zaštitu prava kandidata. Mislim da je na na tom polju učinjen jedan napredak samim formiranjem Visokog saveta pravosuđa, ali da tu postoji jedno znatno polje da se približimo evropskim standardima.

Drugo pitanje jeste motivisanost ljudi koji rade u pravosuđu, što je pre svega vezano za njihov materijalni položaj. Mislim da pitanje plata sudija nije dobro rešeno. Ne govorim o iznosu plata koje sudije imaju, nego o odnosu koji nije obezbedio da se postigne ravnopravnost između nosilaca tri grane vlasti. Poslednji primer sa sudijskim platama pokazuje da Vlada ne poštuje Zakon o platama u državnim organima. Po tom zakonu, Vlada utvrđuje osnovicu koja mora da bude ista i za nosioce izvršne i za nosioce zakonodavne vlasti, ali u praksi, Vlada utvrđuje različite osnovice za nosioce izvršne vlasti od osnovice za nosioce sudske vlasti. Na tom polju nismo uspeli da ostvarimo ono što predstavlja neki međunarodni standard, a to je da plate sudija budu garantovane zakonom.

I treće pitanje jeste odgovornost sudija. Mislim da to pitanje još uvek nije dobro rešeno kod nas. To se, pre svega, ogleda u tome što uopšte nismo uspostavili sistem disciplinske odgovornosti sudija. Između jednog odgovornog rada sudije, idealnog rada, i jednog rada sudije koji zaslužuje da bude razrešen, postoji široka lepeza ponašanja koja dovode do toga da sudije se ne ponašaju kako bi trebalo, a što nije za razrešenje, ali jeste za neku vrstu sankcije. Mislim da nam, u smislu uspostavljanja odgovornosti za rad nosioca pravosudnih funkcija, pre svega sudija, nedostaje sistem disciplinske odgovornosti. Mi ga sada uopšte nemamo.

Što se tiče objektivnih uslova koji utiču na delotvornost ili efektivnost sudstva, tu pre svega mislim na propise. Na polju propisa i zakona koji uređuju samu organizaciju pravosuđa jesu učinjeni neki koraci, ali opet nedovoljno. Podsetiću da već nekoliko godina ne možemo da uspostavimo novi sistem sudova koji je bio propisan zakonom, da smo uspostavili neke posebne organizacione jedinice u sudovima koje, čini mi se, ne odgovaraju nekim međunarodnim standardima. Drugo pitanje u vezi sa zakonima jesu procesni zakoni, i čini mi se da je tu učinjeno dosta. Doneto je mnogo zakona - Zakon o izvršnom postupku, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija i tako dalje. Čini mi se da i tu imamo još jedno široko polje gde možemo to da poboljšamo.

I najzad, materijalni uslovi rada u kojima rade sudije, dakle, mislim na prostorno-tehničke uslove, oni su još uvek nezadovoljavajući iako je i na tom polju dosta učinjeno. Informacioni sistemi, uvođenje novih tehnologija, poboljšanje uslova rada - na svemu tome se radi i tu jeste učinjen značajan napredak, ali to je jedno polje gde možemo da postignemo mnogo više.

Što se tiče nezavisnosti sudstva, kao jednog od ciljeva reforme, mislim da smo tu još uvek daleko od onoga što od nas zahteva Evropa. Kada govorimo o nezavisnosti sudstva, uvek moramo da napomenemo da nije dovoljno samo u Ustavu proklamovati nezavisnost. Ne postoji nijedna zemlja u svetu koja ne proklamuje nezavisnost sudstva, ali to ne znači da nezavisnosti zaista i ima. Pravo pitanje vezano za nezavisnost sudstva jeste zapravo pitanje da li postoje garancije za nezavisnost. Te garancije su pravne, one koje su sadržane u Ustavu i zakonu, to su stvarne garancije. Da li mi te pravne garancije zaista poštujemo u praksi, i da li stvaramo uslove da se one ostvaruju. Zatim, da bismo imali nezavisno pravosuđe, mi moramo da imamo i sudije kao nezavisne ličnosti.

U pogledu pravnih garancija, one se pre svega tiču izbora sudija, njihovog razrešenja, odgovornosti, stalnosti sudijske funkcije, nepremestivosti imuniteta, materijalnog položaja... Mislim da ni na jednom polju od tih pravnih garancija mi još uvek nismo postigli one standarde koje Evropa postavlja pred nas. I zbog toga ne treba da nas iznenađuje kada dolaze ocene iz Evrope da naše pravosuđe još uvek nije nezavisno. Evropa ne procenjuje nezavisnost pravosuđa u odnosu na konkretnog sudiju, nego posmatra da li postoje pravne garancije. Ni sistem izbora sudija kakav sada postoji, iako predstavlja značajan napredak u odnosu na 5. oktobar, ne garantuje još uvek punu nezavisnost sudija.

Ista je stvara i sa odgovornošću sudija. Odgovornost sudija je vrlo značajna i za njihovu nezavisnost. Svako discipinovanje sudija može da bude vrlo opasno i da zadre u njihovu nezavisnost i to je jedno vrlo delikatno i vrlo važno pitanje. Prioritet je da to pitanje rešimo i sa stanovišta efikasnosti, i sa stanovišta nezavisnosti pravosuđa.

Što se tiče stvarnih garancija, dakle, onoga da li se stvarno u praksi stvaraju uslovi da sudstvo bude nezavisno, mislim da tu smo još uvek daleko, to je nešto što zahteva vreme. To zavisi od opštedruštvenih prilika, socijalnih prilika u jednom društvu. Pitanje stvarnih garancija zavisi i od političke kulture, pre svega političara, ali i uopšte u društvu. Vrlo je važno i da političari i šira javnost shvate koja je uloga politike u ustrojstvu sudskog sistema, pa i njihove nezavisnosti. Problem je i pitanje pravne kulture, koliko smo svesni značaja nezavisnosti sudstva, koliko poštujemo metodologije donošenja zakona, i normalno, ekonomske prilike su vrlo bitne i one determinišu ostvarivanje svih ovih principa. To je nešto što predstavlja jedan proces, i ako napravimo jednu ozbiljniju analizu, onda ćemo videti da mi još uvek tih stvarnih garanicija nemamo.

I najzad, ono što treba da garantuje nezavisno sudstvo, to je ličnost sudije i vrlo često se, u finalu, ta nezavisnost ispoljava kroz ličnu nezavisnost sudija. Vrlo smo često skloni da nezavisnost sudstva procenjujemo prema tome da li je pojedini sudija bio nezavisan. Vi možete imati sisteme u kojima ne postoje ni pravne ni stvarne garancije za nezavisnost, ali da imate nezavisnog sudiju, ukoliko je nezavisan kao ličnost. Kao i obrnuto, da i pored svih ovih garancija sudija bude zavisan, bude podložan političkim uticajima, tako da nemamo nezavisnog sudiju.

Ličnost sudije je vrlo bitna i ona se mora gledati u celini kada govorimo o sudiji kao nezavisnoj ličnosti. Dakle, ona ne podrazumeva samo njegovu hrabrost, njegovo poštenje, njegov integritet, ta ličnost i lična nezavisnost će se ispoljiti u onoj meri u kojoj sudije, kao i svi drugi građani, mogu da uživaju sve slobode i prava koja im se garantuju, pa i evropskom Konvencijom o ljudskim pravima, počev od prava na udruživanje, izbor zanimanja i tako dalje. Prava na materijalnu sigurnost. Normalno, da bi čovek bio nezavisan kao ličnost, a pogotovo ako je sudija, on mora da bude stručan u svom poslu, dakle, to je pitanje obuke sudija i njihovog osposobljavanja za vršenje te funkcije i normalno, pitanje opšte kulture, da poznaje uopšte društvene prilike u kojima deli pravdu i da poznaje međunarodne standarde. Ličnost sudije nije nešto što je dato, to je nešto što se gradi i to polje jeste nešto na čemu možemo da učinimo puno, a čini mi se da smo vrlo malo do sada učinili.

Potrebna je promena svesti kod ljudi, i to je ono što je najteže promeniti. Čini mi se da je ljudski da ljudi se teško menjaju, odupiru svemu novom, i zato mi se čini da je vrlo prisutno u svim sferama, pa i unutar sudstva, da smo mi svi deklarativno za reforme, ali pod jednim jedinim uslovim - da se mi sami ne menjamo. U tom smislu moramo da menjamo svest.

Autor je predsednik Društva sudija Srbije