Kriminal

Statistika zadovoljavajuća, praksa značajno gora

Dobrivoje Radovanović

Mi možemo biti zadovoljni činjenicom da nam je zvanična stopa kriminala niža nego u svim okolnim zemljama i svim zemljama bivše Jugoslavije, ali nezadovoljni činjenicom da je ta stopa značajno veća nego što je bila pre ’90, i još manje zadovoljni činjenicom da je ta stopa prividno tolika, zato što imamo jako velike "tamne brojke" u svim oblastima kriminala. Pa, kad se dobro razmisli ne možemo ni očekivati, nismo mogli zapravo ni očekivati velike promene u području kriminala zato što mi još uvek imamo iste ljude, iste kadrove.

Nije tako jednostavno reći šta se promenilo u području borbe protiv kriminala posle 2000. godine zato što u javnosti postoje različita mišljenja i zato što su podaci kojima raspolažemo prilično nesigurni, kao i zato što, u prvom redu, mi nemamo pouzdanu statistiku kriminala u ovoj zemlji da bismo na osnovu te statistike izračunali da li nam kriminal stagnira, pada ili čak raste.

Postoje četiri vrste statistike kriminala: Jedna je ona koju vodi Zavod za statistiku, koja je krajnje nepouzdana - zbog izvora podataka, a ne zbog rada Zavoda. Zatim, postoji statistika koju vodi policija, takođe krajnje nepouzdana zato što policija drži u fiokama sve prijave krivičnih dela dok ne otkriju činioca jer se oni plaćaju po tzv. otkrivenim delima, a kada ga ne otkriju, što se inače dosta često dešava, onda to delo po statitstici ne postoji odnosno policija ga više nikad i ne evidentira.

Treća statistika je statistika sudova, koja se bazira na osnovu formulara koji su napravljeni još ’68, a prerađeni ’72, i obuhvata samo presuđene odnosno procesuirane stvari.

I najzad, poslednja je statistika tužilaštava, koja je manjkava utoliko što ona obuhvata samo optužnice, dakle optužene ljude, a ne prati šta dalje biva, da li oni bivaju osuđeni ili ne bivaju osuđeni. E, zbog toga nama nije nimalo lako da kažemo šta se promenilo u klasičnom kriminalu.

Ali, na osnovu kombinacija iz te čitave statistike, pa na osnovu istraživanja tzv. tamnih brojki mi možemo reći da kriminal praktično stagnira posle 2000. godine, nažalost stagnira na nekoj relativno visokoj stopi koja je uspostavljena u periodu od 1900. do 2000. godine. Ali, mišljenje stanovništva o tome koliko kriminala imamo, pa čak i mišljenja stručnjaka, se značajno razlikuju od onoga što kaže statistika zato što istraživanja "tamnih brojki", dakle neregistrovanih, neprijavljenih krivičnih dela, pokazuju da su stope kriminala različite zavisno od vrste dela. Tako recimo kod imovinskog kriminala na recimo sto teških krađa mi imamo još toliko onih koje nisu registrovane. Na sto teških dela iz oblasti seksualnog zlostavljanja mi imamo otprilike 300 do 500 onih koji nisu registrovani. Na razbojništva ili na razbojničke krađe na sto dela takvih imamo takođe jedno 150 do 200 njih koji nisu registrovani itd. Jedino se kod ubistava, pokušaja ubistava to poklapa, pa tako možemo reći da se taj broj ustalio negde oko 110 do 120 ubistava godišnje, isti je otprilike broj pokušaja ubistava. To je jedna strana kriminala koju imamo.

Međutim, imamo i neke druge stvari u kriminalu koje su promenjene i značajno je situacija bolja. To su, recimo, teška dela nasilja koje je država činila ili pojedine strukture u toj državi, mislim konkretno na tajnu policiju odnosno na posebne jedinice tajne policije ili pojedince u tim jedinicama tajne policije, koji su činili profesionalna ubistva za račun vladajućih krugova, političkih partija ili za račun mafije. Zatim, imamo - i to je definitivno likvidirano, to se više po svemu sudeći nikada ne može ponoviti sem, ne daj bože, da opet neke retrogradne vlasti dođu na scenu - jako veliku promenu: Likvidirane su neke mafijaške organizacije koje su se bavile trgovinom droga, koje su istovremeno bile i mafijaške organizacije koje su se bavile otmicama, ucenama, iznudama, reketima i sl.

Ali, nažalost, moramo takođe konstatovati da su umesto tih uspostavljene nove, ne tako snažne, ne tako masovne, ne tako uticajne kao one koje su bile, ali zato i brojnije nego one koje su postojale.

Ostale stvari se, nažalost, nisu promenile. Mi imamo i dalje vrlo jak organizovani kriminal u različitim oblastima delatnosti, počev od trgovine narkoticima, u oblasti pranja novca, u oblasti građevine, telekomunikacija, sporta i svim drugim, farmaceutske industrije i sl, da ne ređamo sad te oblasti. I imamo ono što je prosto neverovatno, a to je da imamo dilove između političkih organizacija ili političkih partija da jedni druge ne diraju, i zbog toga nemamo procesuirana evidentna krivična dela koja su činjena u nekom prethodnom režimu, pre 2000. godine ili posle 2000. godine.

Ono što se promenilo na bolje, ali ne tako masovno i ne tako snažno, jeste da je smanjena stopa korupcije, ali nažalost one koja je najsitnija, ona koja se nalazi u širokim krugovima državnih činovnika. Nažalost, nije smanjena korupcija u zdravstvu, nije smanjena korupcija u prosveti, i po svoj prilici ona najvećeg nivoa, a to je korupcija u privredi, jer prosto je teorijski nemoguće zamisliti da proces privatizacije teče a da nema procesuiranja bilo kog oblika korupcije u toku tog procesa privatizacije. I naravno, nije smanjena korupcija u pravosudnim organima, iako imamo neke pokušaje suzbijanja od strane organa gonjenja.

Eto, to je otprilike neka globalna slika. Mi možemo biti zadovoljni činjenicom da nam je zvanična stopa kriminala niža nego u svim okolnim zemljama i svim zemljama bivše Jugoslavije, ali nezadovoljni činjenicom da je ta stopa značajno veća nego što je bila pre ’90, i još manje zadovoljni činjenicom da je ta stopa prividno tolika, zato što imamo jako velike "tamne brojke" u svim oblastima kriminala. Pa, kad se dobro razmisli ne možemo ni očekivati, nismo mogli zapravo ni očekivati velike promene u području kriminala zato što mi još uvek imamo iste ljude, iste kadrove odnosno istu sposobnost kadrova u službama koje otkrivaju krivična dela tj. u policiji, još uvek iste kadrove u organima gonjenja tj. u tužilaštvu, i naravno iste kadrove u sudovima, iste političke, i imamo nažalost još uvek jako veliku dominaciju politike u svim ovim oblastima, što je inače kontraproduktivno za bilo kakvu pomisao o borbi protiv kriminala.

Konačno, imamo potpuno nerazumljive, normalnoj pameti neshvatljive situacije da se u ovoj zemlji prvo hapsi, pa onda skupljaju dokazi, da se kao dokazi smatraju neke stvari koje se zasnivaju na iskazima ljudi, koji nigde u svetu ne mogu biti dokazi nego samo uputstva gde se mogu tražiti materijalne činjenice.

Autor je direktor Instituta za kriminolška istraživanja