Ljudska prava

Nepotpuna i delimična transformacija autoritarnog režima

Igor Bandović

Neophodnost ispravljanja nepravdi bivšeg režima (i nečinjenje novih!) i uklanjanje stanja povreda ljudskih prava predstavljaju suštinski preduslov poštovanja ljudskih prava i njihovog ostvarivanja. To je jedini način stvaranja pravednog društva i drugačije atmosfere kreirane upravo novim optimizmom koji je, oslobođen, preplavio srbijanske gradove 5. oktobra. Nove političke elite su samo delimično ostvarile očekivanja ovog poleta društva u Srbiji, što se odrazilo i na meru obezbeđivanja ljudskih prava i njihovog poštovanja.

Demokratskim promenama započetim u oktobru i decembru 2000. godine stvoren je neophodan politički prostor za ostvarivanje i unapređivanje ljudskih prava u zemlji. Neke građanske slobode osvojene ovim događajima i dalje predstavljaju trajno stečeno dobro koje se uživa svakodnevno i koga, zbog ovako česte upotrebe, građani nisu ni svesni. To ne umanjuje značaj političke prekretnice u stvaranju uslova za poštovanje i uživanje ljudskih prava kakav nesumljivo predstavljaju savezni i republički izbori 2000. godine i pobeda koalicije DOS na njima.

Potpuna promena političkih ciljeva novih vlasti, integracija u međunarodnu zajednicu i reforme koje su zahvatile važne segmente društva uvrstile su pitanja ljudskih prava u političku agendu prve demokratske vlasti u Srbiji. Na to su svakako uticala i donekle izmenjena pravila međunarodne zajednice u odnosu na vremena kada smo bili njen punopravni član. Standardi ljudskih prava su, bar za region kome smo tokom 90-ih samo geografski pripadali, postali fundamentalna načela i osnovi funkcionisanja evropskih zemalja, pa je ratio njihovog povezivanja u regionalne organizacije (Savet Evrope) postao najmanji zajednički sadržalac ostvarenih ljudskih prava.

Sticanje ili aktiviranje članstva u UN i regionalnim organizacijama, uspostavljanje bilateralnih odnosa sa najvažnijim zemljama međunarodne zajednice, značilo je i prihvatanje standarda ljudskih prava civilizovanih zemalja. SRJ je još krajem 2000. napustila neplodno insistiranje na međunarodnom kontinuitetu sa bivšom Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom (SFRJ) i primljena je u članstvo Ujedinjenih nacija i nekih njenih specijalizovanih organizacija. Ona je vraćena i u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), a 3. aprila 2003. Srbija i Crna Gora je primljena u članstvo Saveta Evrope. Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama je ratifikovana 26. decembra 2003.

Unapređivanje ljudskih prava u zemlji, koje uglavnom pratimo kroz ustavom zajamčena i zakonom obezbeđena pravila ponašanja kao i kroz njihovo stvarno uživanje u praksi, u postoktobarskoj Srbiji počelo je, pre svega, kroz zakonodavne poteze koji su obogatili katalog zaštićenih prava, bilo kroz donošenje novih ili obustavljanje primene starih zakona, koji su predstavljali ozakonjeno samovlašće, pravno nasilje ili oholu arbitrarnost bivšeg režima (Zakon o javnom informisanju, Zakon o univerzitetu). Reforma zakonodavstva, koja se direktno ili indirektno tiče unapređivanja ljudskih prava, i pored mnogih zakonskih projekata u ovoj oblasti deluje spora i mnogo više iznuđena od međunarodnih organizacija i Evropske unije, nego što izgleda kao privržena vrednost i prioritet vlasti posle 5. oktobra.

Za kontinuirano uživanje ljudskih prava veoma važnu ulogu ima i stabilnost državnih institucija, bez obzira na aktuelnu političku elitu na vlasti. U prvih nekoliko godina demokratske vlade činilo se da je rasčišćavanje državnog sistema neophodno za njegovo stavljanje u funkciju i neke osnove modernog državnog sistema su postavljene. Međutim, entropija sistema se pokazala kao duboka i sveobuhvatna - krhka održivost sistema nije izdržala pred naletima revanšizma i političke osvete sledeće vlade. Sistem državnih institucija i dalje ne funkcioniše u skladu sa načelima odgovornosti i pouzdanosti demokratskog društva.

Ustavnom poveljom o državnoj zajednici Srbija i Crna Gora od 4. februara 2003, Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), stvorena 27. aprila 1992, pretvorena je u državnu zajednicu njenih dotadašnjih federalnih jedinica. Jedan od prvih akata Državne zajednice bio je usvajanje Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, iz koje proizilazi da se Srbija i Crna Gora sa stanovišta ljudskih prava i dalje može posmatrati kao pravna celina. Iako predstavlja najmoderniji i najsveobuhvatniji dokument ustavnog karaktera o ljudskim pravima kod nas, tzv. Mala povelja pati od nepostojanja mehanizama za ostvarivanje zajamčenih ljudskih prava, a praktična nefunkcionalnost Državne zajednice još više smanjuje legitimnost zagarantovanih prava.

Takođe, ni u Srbiji ni u Crnoj Gori nije se uznapredovalo u izradi novih ustava, niti sa prilagođavanjem postojećih ustava Ustavnoj povelji SCG. Ustav Srbije od 1990. godine ima mnoge nedostatke, naročito u oblasti zaštite ljudskih prava. Jedna od najvećih prepreka donošenju novog ustava su, sa jedne strane proceduralne odredbe o izmenama postojećeg: one, pored kvalifikovane većine u Skupštini, traže i potvrdu na referendumu uz učešće većine registrovanih birača, a s druge strane, nepostojanje političke volje vlasti da se ovo pitanje reši.
U katalogu ljudskih prava, koja su značajno unapređena, jedno od važnih dostignuća demokratskih promena u Srbiji predstavljaju slobodni izbori. Sloboda neposrednih izbora i njena kontrola deluje kao jedan od zaista ostvarenih principa demokratskog društva i ostvarivanja političkih prava građana u Srbiji.

Pored toga, i sloboda izražavanja je na nivou na kome nikada nije bila u poslednjih 60 godina. Međutim, posebno pitanje u okviru ove slobode je sloboda medija koja je transformisana od potpune neslobode do nedopuštenog ograničavanja i posrednog uticaja državnih i nedržavnih centara moći na nju. Drugi proces, pođednako negativan s obzirom na važnost funkcije medija i njihov javni zadatak, predstavlja njihova primitivizacija i potpuno odsustvo novinarskih standarda. Naročito se ne poštuju dopuštena ograničavanja slobode medija u javnom interesu, pa i danas nisu retki tekstovi ili emisije u kojima se zagovara mržnja, razdor i netrpeljivost i podstiče na diskirminaciju i nasilje u odnosu na etničku i versku pripadnost ili seksualnu opredeljenost i koji ostaju nesankcionisani.

Međutim, nesporno je da je sloboda medija u ovom periodu otvorila pitanje odgovornosti države za kršenje ljudskih prava od strane njenih službenika i igra važnu ulogu kontrole od zloupotreba vlasti. Ako se posmatra praksa kršenja ljudskih prava od strane države, odnosno njenih službenika, može se konstantovati da je ona smanjena u odnosu na prethodni režim. Nekadašnja nekažnjivost državnih službenika (pre svega onih koji rade u sektoru bezbednosti) nije više moguća u potpunosti. Međutim, sami procesi pokrenuti po ovom osnovu imaju često nepravične epiloge na sudu. Zbog toga, jedan od najvažnijih uslova uživanja ljudskih prava nije ostvaren a to je nezavisno i nepristrasno pravosuđe, oslobođeno od političkih uticaja i očišćeno od korumpiranih sudija. Nereformisano pravosuđe će i dalje predstavljati ozbiljnu prepreku za poštovanje i zaštitu ljudskih prava građana u Srbiji.

Iako država u poslednjih pet godina nije sprovodila niti podsticala diskriminaciju, kao što je to bio slučaj za vreme režima Slobodana Miloševića, ona ju je tolerisala neefikasnim gonjenjem i kažnjavanjem počinilaca. Samo u malom broju slučajeva sprovedena je istraga onda kada je postojala indicija da je došlo do diskriminacije. Najčešće žrtve diskiminacije po osnovu nacionalne pripadnosti su Romi.

Bez obzira na započete reforme policije i načelnog zalaganja vlade za kontrolu zakonitosti njenog rada, zlostavljanje i tortura se još uvek koristi kao način za dolaženje do podataka u istrazi, a pripadnici policije su često izvršioci korupcije i drugih krivičnih dela. Takođe, ne postoji spremnost političkih elita da se preispita uloga pripadnika policije i utvrdi odgovornost brojnih kršenja ljudskih prava građana u poslednjih 15 godina. To se naročito odnosi na nasilje nad političkim protivnicima režima. U toku su ili su rešeni samo najpoznatiji slučajevi policijske represije. To se, takođe, odnosi i na kršenja pravila humanitarnog prava od strane policije koja je aktivno učestvovala u većini oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. U ovom slučaju Tužilaštvo za ratne zločine nailazi na potpunu pasivnost policije u istragama, pa čak i aktivnu opstrukciju ovih istraga.

I drugi sektori bezbednosti (vojska, službe bezbednosti) su na liniji površnih i deklarativnih reformi. Korumpirane i okoštale, neke od ovih službi su tokom 90-ih stvorile simbioze sa kriminalnim strukurama društva i na taj način, posle 5. oktobra, postali moćni savezi malignih državnih službi i klasičnog organizovanog kriminala bez kontrole. Jedan od ovakvih saveza, verovatno najmoćniji, je sproveo i izvršio ubistvo Zorana Đinđića, prvog demokratskog predsednika Vlade Srbije 12. marta 2003. godine. Posle atentata je usledila policijska akcija „Sablja“ koja je pored hvatanja ubica i organizatora atentata, imala uspeha i u razbijanju brojnih organizovanih kriminalnih grupa u Srbiji, hapšenju korumpiranih policajaca, sudija i drugih državnih službenika. Iako aktuelna vlada izabrana posle decembarskih izbora 2003. negira i relativizuje uspehe ove akcije, ostaje činjenica da je ova sveobuhvatna akcija otkrila prirodu režima Slobodana Miloševića, njegovih tajnih službi i političkih ubistava koje su vršile, što je bio najveći doprinos procesu suočavanja sa prošlošću od demokratskih promena.
Nevladine organizacije kojima su se priznavale zasluge za demokratizaciju zemlje, deluju u uslovima koji su povoljniji od onih pre oktobra 2000. godine, ali se ove promene odnose na praksu, a ne na zakonsko regulisanje njihovog statusa. Srbijanski zakon o nevladinim organizacijama priprema se od 2001. godine (ovoga puta u saradnji s predstavnicima zainteresovanih udruženja), ali još uvek nije donet. S porastom uticaja nacionalističke retorike tokom 2004. godine obnovljena je medijska kampanja protiv nevladinih organizacija, naročito onih koje se zalažu za ljudska prava i saradnju s Haškim tribunalom; njih, kao i pre 5. oktobra 2000, optužuju za nacionalnu izdaju i saradnju s "antisrpskim" vladama i organizacijama u inostranstvu. Crna Gora, sa druge strane, ima liberalan zakon o nevladinim organizacijama.

Uporedno iskustvo političke tranzicije nedemokratskih društava pokazalo je da je za stvaranje demokratskog i pravednog društva potrebno trajno raskidanje sa režimima čija je vladavina bila zasnovana na masovnim kršenjima ljudskih prava. Ovakvi državni sistemi su se ogrešili o osnovna ljudska prava građana, a represija, kao jedan od osnovnih stubova ovakvih vladavina, većinu građana učinila je nejednakim, diskriminisanim i obespravljenim. Trajni politički i pravni diskontinuitet sa ovakvim sistemima samo je neophodan uslov za početak procesa kojim se otvara problematičan period prošlosti zemlje i otkrivaju zločini prethodnog režima.

Zato je neophodno kažnjavanje pojedinaca za koje se utvdi da su činili zločine, reparacija žrtvama kršenja ljudskih prava i sproveđenje lustracije, odnosno uklanjanje protivnika demokratije sa javnih funkcija. Iako su ovi procesi započeli tokom prve vlade, prodor nacionalističke desnice i stranaka starog režima u najviše institucije Srbije i na čelo mnogih organa lokalne vlasti posle formiranja vlade Vojislava Koštunice, usporio je i relativizovao aktivnosti na ovom polju.

Neophodnost ispravljanja nepravdi bivšeg režima (i nečinjenje novih!) i uklanjanje stanja povreda ljudskih prava predstavljaju suštinski preduslov poštovanja ljudskih prava i njihovog ostvarivanja. To je jedini način stvaranja pravednog društva i drugačije atmosfere kreirane upravo novim optimizmom koji je, oslobođen, preplavio srbijanske gradove 5. oktobra. Nove političke elite su samo delimično ostvarile očekivanja ovog poleta društva u Srbiji, što se odrazilo i na meru obezbeđivanja ljudskih prava i njihovog poštovanja.

Autor je istraživač Beogradskog centra za ljudska prava