Politika

Početna faza demokratije

Vladimir Goati

Kao realista, mogao bih da ocenim da je u političkoj sferi do sada učinjeno mnogo manje nego što sam ja to želeo, ali otprilike onoliko, ili možda samo nešto malo manje nego što je moglo da se učini. Ne možete koracima od sedam milja pobeći iz jednog društva, razorenog društva, kakvo je nova vlast nasledila 5. oktobra. Naravno, mnogo toga je moglo još da se učini. Mislim da je propust koji će imati velike posledice, nedonošenje ustava.

U sferi politike čini mi se da je van spora, na prvom mestu, međunarodni položaj. Dakle, mi smo, govorim o državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a time i o Srbiji pre svega, od zemlje koja je smatrana parijom i bila izvan svih međunarodnih organizacija, postali član, pre svega, Ujedinjenih nacija, pa zatim i svih najvažnijih međunarodnih organizacija. Rekao bih i da smo postali, i postepeno sve više postajemo, prihvaćeni. To je, čini mi se, jedna krupna tekovina postoktobarskog zbivanja.

Drugo što se dogodilo, što nekome može izgledati sitno, jeste da posle 5. oktobra imamo jednu ostvarenu demokratsku tekovinu koju nismo imali, a to su demokratski izbori. Imali smo smo demokratske parlemantarne izbore u decembru 2000. i 2003. godine, pa smo imali četiri puta održane predsedničke izbore, zatim pokrajinske i lokalne izbore, i nije bilo manipulacije, nije bilo izbornih prevara. Dakle, ušli smo u jednu zonu gde zapravo izbori zaista izražavaju mišljenje građana, a ne postoji niko ko to preinačuje. To je razlika od 180 stepeni u odnosu na prethodno stanje, kada su izborne prevare bile deo svakidašnjice, ponekada i drastične, kakav je bio slučaj, recimo, na predsedničkim izborima '97. godine kada je jednom kandidatu dopisano nekoliko stotina hiljada glasova da bi on pobedio. To je druga velika promena, da možemo da kažemo da smo sa 5. oktobrom ušli u neku ranu fazu, vrlo ranu, početnu fazu demokratije.

Najzad, treća stvar koja mislim da je u političkoj sferi izuzetno, vitalno važna, to je da je ona veza koja je postojala između vrhova politike, organizovanog kriminala i policije, sada prekinuta. Da li su baš sve niti pokidane, to nismo sasvim sigurni, jer to jako dugo traje, ali očigledno su glavni lanci na tom nivou eliminisani i Srbija se i u tom pogledu svrstava u zemlje koje teže vladavini prava. Kao posledica toga, nema tog prožimanja vlasti, policije i kriminala, kada više ne znate koji vođa bande značku koje policije nosi. Toga sada, u tom masovnom vidu, nema i nema nečega što naprosto ne treba da zaboravimo, nema političkih ubistava. Državni organi, ljudi koji nose državu, ne naručuju ubistva protivnika. Političkih ubistava ima i u jednoj Švedskoj ili bilo gde drugo, ali nije država vinovnik, nisu ljudi koji imaju noseće, važne, strateške pozicije u državi uključeni u ubistva političkih protivnika.

Postoji još jedna promena koja je izuzetno važna, a to je postepena promena svesti građana. Danas, po istraživanjima, oko 70% građana Srbije želi da uđe u Evropsku uniju. To je promena u svesti građana, jer imali smo i '99. godine da su građani Srbije znali da je pogrešan put ka istoku, gde se negde u Severnoj Koreji tražilo neko novo nebo i nova zemlja kako je to ona vlast htela. Građani su bili za Evropu, ali to nije bila većina, a sada je to ubedljiva većina. I to je ono što je izuzetno bitno i to može samo da raduje.

Kao realista, mogao bih da ocenim da je u političkoj sferi do sada učinjeno mnogo manje nego što sam ja to želeo, ali otprilike onoliko, ili možda samo nešto malo manje nego što je moglo da se učini. Ne možete koracima od 7 milja pobeći iz jednog društva, razorenog društva, kakvo je nova vlast nasledila 5. oktobra. Naravno, mnogo toga je moglo još da se učini. Mislim da je propust koji će imati velike posledice, nedonošenje Ustava. Prema iskustvima istočne Evrope, Ustav se donosi u onom kratkom razdoblju kada su pobednici jedinstveni. To je, po mom mišljenju, bila prva polovina 2001. godine, tad je, verujem, čak u skladu sa Miloševićevim Ustavom, mogao da bude donet novi, ali pobednici su u brzini naprosto to prevideli, a kasnije su otišli na različite strane. Niz drugih stvari je mogao da ide brže da nije došlo do tog sukoba u pobedničkom bloku između DSS-a i DS-a, ali naprosto, politika bez sukoba, bez onoga što je spor, što je otežavanje položaja drugog, ne može da bude zamišljena. Ona, prosto, nije nekakva matematička operacija, tako da je i to nešto što bi se moglo razumeti.

Donet je vrlo važan zakon o finansiranju političkih partija. Rezultati nisu slavni, ali je pomeranje unapred. Prosto je nedostajalo vremena da se donese jedan dobar sistemski zakon o političkim partijama. Ima jedan iz 1990. o političkim organizacijama, gde je nizak cenzus, samo sto ljudi je dovoljno da osnuje partiju. U nekim zemljama koje nisu veće od Srbije treba 5.000. Tako smo danas po glavni stanovnika daleko najbogatija zemlja u Evropi, imali smo oko 396 partija početkom ove godine. Da je donet zakon o političkim partijama, mislim da bi manje imali problema. Jedan bolji izborni zakon isto tako. Ovaj koji je danas na snazi je nešto malo popravljen prošle godine, ali je donet 2000. godine, u nekoj brzini, da se napravi okvir za izbore iz decembra te godine. Ali, posle toga je izostao jedan napor da se napravi jedan zaista dobar izborni zakon.

Ali, imam jedno opravdanje: kada rešavaju hitne, tako velike probleme sa kojima se suočavaju postkomunističke zemlje, oni u vlasti rešavaju najčešće hitne, a ne važne stvari. Oni su zatrpani bujicom tekućih zahteva, molbi i pritisaka. Ne možete napraviti jednu tablicu i reći - ići ćemo tim redom od 1 do 100. Prosto, život je tu, i konteksti diktiraju redosled, i to je moje razumevanje za propuste.

Autor je naučni savetnik Instituta društvenih nauka