| Kultura
Vidljiv, ali nedovoljan pomak
Milena Dragićević Šešić
Kulturna situacija u Srbiji do 2000. godine odslikavala je političku,
moralnu i kulturnu podvojenost društva. Nacionalistička kultura
crveno-crne koalicije koju su najbolje reprezentovale državne proslave
i manifestacije, programi RTS-a pa i žute štampe u celini, podržavana
je kulturnom politikom koja je praktično ugušila sve vodeće institucije
(Narodno pozorište, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti…) učinivši
od njih prazne ljušture bez programa (u najboljem slučaju) ili propagatore
režima, nacionalizma i kulturnog izolacionizma. S druge strane imali
smo kulturne programe i projekte civilnog društva realizovane uglavnom
kroz nevladine organizacije, a podržane stranim donatorskim sredstvima
u prvih pet godina, da bi već od 1997. vlasti tzv. “slobodnih gradova”
svojom kulturnom politikom ipak dale prostora za nezavisne projekte
ali i unapređivale institucije u svojoj nadležnosti. To su bili
i jedini prostori eksperimenta, inovacije, “urbanog” u srpskoj umetnosti
i kulturi. (Od projekta Radija B92 “Urbazona” do “urbanih provokacija”
Belefa 1997 -2000. uz podršku tada već demokratskih gradskih vlasti).
Naravno, najmasovniji treći kulturni krug – neofolk ili populistička
kultura, cvetao je unutar ne samo privatnog sektora (što je često
slučaj u razvijenim demokratijama), već uz veliku podršku javnog
(pri tom ne mislim samo na RTS, već i na izbor “umetničkih” sadržaja
za oficijelne priredbe i nastupe u inostranstvu – često populističkog
tipa). Međunarodna saradnja je bila svedena na saradnju sa zemljama
u embargu (Irak, Libija, Belorusija, Jermenija, Kuba…) ili duhovno
(Rusija…) ili ideološki bliskim (Kina).
Dakle – ako danas posmatramo kulturnu situaciju I kulturnu politiku
u zemlji, pomak je ogroman i vidljiv, ali – ipak nedovoljan!
Operativni zadaci postavljeni pred novo Ministarstvo kulture nakon
promena bili su pre svega:
- stvaranje kvalitetne organizacije i kvalifikovane administracije
u kulturi
- stvaranje demokratskog modela kulturne politike (uspostavljanje
sistema)
- donošenje programa kulturnog razvoja
- uvođenje evaluacije kao osnovnog metoda delovanja
Pozitivni učinak
Odmah nakon promena 2001. godine dolazi do reformisanja rada svih
nacionalnih ustanova kulture, potpuno se inoviraju programi i koncepti,
a novi direktori, kako često dolaze iz nevladinog sektora, prenose
nove ideje, stil i način rada (menadžment, marketing), duhovnu otvorenost
i okreću se međunarodnim mrežama i organizacijama u svom domenu.
Od Muzeja savremene umetnosti koji pokreće čitav niz međunarodnih
izložbi do Narodne biblioteke – pomaci su vidljivi, a to još više
važi za gradske ustanove kulture u Beogradu – koje, i finansijski
znatnije potpomognute od gradskih vlasti, a i preciznijim merama
gradske kulturne politike, u ovom periodu ostvaruju velike, pre
svega programske rezultate, uz unapređenje i tehničko-tehnoloških
resursa.
Na nivou kulturne politike uspostavljena je institucija konkursa
i komisija, kao i Saveta za kulturu (gradovi Beograd i Niš) ali
nažalost, kao dobra volja Ministarstva i gradskih (opštinskih) vlasti,
a ne kao zakonska odredba koja se mora poštovati i onda kada to
"mi" (vlast) ne želimo. (Prilikom nove promene vlasti
2004. godine, praktično je zamrlo funkcionisanje gradskih saveta
u Beogradu i Nišu).
Od svih sektora kulture praktično su se veće promene desile u kinematografiji
gde je formiran Nacionalni centar za kinematografiju, a država je
konačno ušla i u Euroimage.
Veliki pomak predstavlja i aktivan web site – ali bi to trebalo
u današnje vreme da se podrazumeva. No ipak, od vremena Miloševićevih
ministara od kojih se nije mogla dobiti nikakva informacija (a samim
službenicima Ministarstva je bilo zabranjeno da je daju čak i studentima
za školske seminarske radove) do relativne (vanbudžetske) transparentnosti
– ipak je pomak!
Propušteno
Nažalost – nije došlo do istinskih sistemskih promena koje bi onemogućile
da sa svakom promenom vlasti dolazi do krize u institucionalnom
sistemu (promene direktora po partijskom ključu, bez institucije
konkursa).
Nije došlo do istinske demokratizacija kulturne politike, ne postoje
ni javne debate ni javni programi – odlučivanje je ponovo vraćeno
u ruke ministru...
Nije donet novi zakon o kulturi kojim bi se formirao državni savet
za kulturu (ili veće za kulturu) sa odgovarajućim komisijama i u
čijoj bi nadležnosti bilo raspodeljivanje "slobodnog"
novca. Dakle, nije došlo do deetatizacije kulturne politike. Time
ministarstva nisu stekla ni mogućnost evaluacije učinka delovanja
u kulturi, niti vođenja programske - razvojne kulturne politike.
Ne postoji ni program privatizacije, ni decentralizacije, ni podrške
kulturnim industrijama... Nisu doneti ni odgovarajući "sektorski"
zakoni, a još manje programi intersektorskog povezivanja i delovanja
u kulturi (npr. Sa Ministarstvom nauke program podrške razvoju naučnih
istraživanja u kulturi.
Decentralizacija je prvo označavala prepuštanje brige o ustanovi
nižoj instanci vlasti (pokrajini, gradovima, opštinama...), pa su
čak i nesumnjive institucije nacionalnog značaja – poput Sterijinog
pozorja, prepuštene drugima (samo Muzej naive u Jagodini imao je
status od republičkog značaja, a Staro selo u Sirogojnu se bori
za njega, u međuvremenu - u demokratiji – promenivši tri direktora
po partiojskom ključu).
Decemtralizacija danas podrazumeva i pomoć opštinama u Srbiji
(ali još uvek je to daleko od programa i politike decentralizacije,
jer ta pomoć se često daje onim opštinama u kojima je na vlasti
ista stranka koja je u Republici dobila resor kulture).
Privatizacija se odvija kroz prepuštanje drugim državnim/javnim
službama da se time bave (čak i kad su u pitanju nacionalne vrednosti
poput Prosvete i Nolita, pa i BIGZ-a i kafane Znak pitanja kao spomenika
kulture).
Čak je i o položaju samostalnih umetnika odlučivalo drugo ministarstvo
– Ministarstvo finansija, a da Ministarstvo kulture, sem verbalno,
nije reagovalo.
Na osnovu evaluacije kulturne politike Saveta Evrope (septembar
2003.) trebalo je prići izradi strateškog razvojnog plana u domenu
kulture, ali je i ta evaluacija ostala nepoznata širokom krugu kulturnih
radnika. A o strateškom razvojnom planu se nije ni razgovaralo,
jer je vidokrug svake vlasti i njihov horizont očekivanja sveden
na četiri godine mandata (kako prve dve protiču u "upoznavanju"
i "snalaženju", nakon toga im se ne čini svrsishodnim
ulaganje u strategiju koju će koristiti "neko drugi").
Ukratko – promene su velike i vidljive, pre svega programski rezultati,
dakle ono što je moguće da se uradi zahvaljujući znanju i sposobnostima
samih umetnika i kulturnih radnika, kojima sada kulturna politika
nije prepreka kakva je bila devedesetih. Ali – još uvek im kulturna
politika nije ni podrška! Ipak gradska kulturna politika (Beograd)
u skladu sa svojim mogućnostima (a to isključuje uticaj na sistemske
promene koje se mogu postići samo promenom legislative), pokušava
da uspostavi model delovanja koji podrazumeva visok osećaj javne
odgovornosti i brige, kako za finansiranje i davanje podrške tehnološkom
razvoju (obnova pozorišta, npr.) tako i edukaciji kadrova i posebno
razvoju dečje publike.
No uprkos ili upravo u skladu sa kontradiktornostima kulturnih
politika republičkog i gradskog nivoa, i BITEF, i BEMUS, i nacionalne
i gradske ustanove kulture još uvek na evropskom planu ne postižu
domete koje bi mogle, jer nisu deo dugoročne strateške vizije društva!
Zaključak
Kako je SMISAO KULTURNE POLITIKE prema savremenoj teoriji i praksi:
a) očuvanje i razvoj kulturn(ih) identiteta,
b) optimalni razvoj stvaralaštva – savremene umetničke produkcije
i
c) širenje krugova participacije u kulturi (inkluzivnost) to u našem
kontekstu znači da se samo prvom cilju poklanja (delimična - singularna)
pažnja, dok se o trećem čak ni ne govori, niti postoje instrumenti
njegovog ostvarivanja.
Ako uzmemo u obzir parametre za ocenu demokratičnosti kulturne
politike: model kulturne politike, mehanizme odlučivanja, raznovrsnost
instrumenata, javni dijalog (uspostavljanje konsenzusa o najkrupnijim
strateškim pitanjima među sektorima), uključivanje svih aktera (vlada,
parlament, lokalni organi vlasti, strukovne organizacije i umetnička
udruženja, institucije, privatni sektor-kulturne industrije, nevladine
organizacije, mediji i javnost u najširem smislu), javno poznati
prioriteti i kriterijumi evaluacije projekata, transparentnost celokupnog
modela (od prioriteta do raspodele budžeta), može se zaključiti
da kako je model i dalje u osnovi etatistički, to je ocena svakog
parametra nedovoljna.
Autor je profesor kulturnog menadžmenta i kulturne politike na
Univerzitet umetnosti u Beogradu
|
