Kartonski Novak
Pomešani mirisi baruta od velike bitke i šampanjca od silnog slavlja, koje je usledilo posle finala, i dalje lebde iznad Melburna.
Zoran KecmanIzvor: B92
Pomešana su i osećanja, utisci, posle najkontraverznijeg Australijan opena u njegovoj dugoj istoriji, sa gorkim ukusom nepravde i kiselinom politčkih akcija.
Ali sve je, konačno završeno, i crta može da se podvuče.
Rafael Nadal je iz šestomesečne divljine odsustva sa najvećih turnira, uspeo meteorskom brzinom da se vrati na pozornicu i zasija punim sjajem.
O Nadalu smo rekli gotovo sve, njegovom uspehu nema se šta prigovoriti, prosto jer je bio jedinstven, redak, izboren vatrom na terenu, toliko puta viđenim od njega u ove dve trofejne decenije.
Ono što je ostalo i dalje kao otvoreno pitanje jeste ponašanje publike, koju kao po pravilu bije glas da je promoter teniske kulture, a ne bi se reklo da je tako.
Biće da smo mnogo više te prave, teniske kulture, gledali na nekim drugim svetskim turnirima, pa i ovom našem, kraj Dorćola, gde se protivnik ne ometa i gde se ne aplaudira posle promašenog prvog servisa.
Gromada gneva u grlu Danila Medvedeva je s pravom tu, ceo svet je mogao da se uveri u gotovo histeričnu netrpeljivost publike prema ruskom asu, koji je na sve reagovao dečački emotivno i nezrelo.
Novaka su uspeli da oteraju, a u Danilu su videli Novakovu repliku i ono što su spremali za Đokovića, servirali su Medvedevu.
Možda je zato Danil na kraju i rekao da je „izgubio dečačke snove“.
Neoprostiv fut-folt Australijanci, još jedan, pored onog košmarnog političkog. Nema tu ni trunke teniskog džentlmenstva, ni klase.
Klasa je ono što se dogodilo kojih pola sata posle ceremonije, kada su Rodžer Federer i Novak Đoković poslali čestitke Nadalu na rekordnom 21. slemu.
Tako to rade pravi šampioni. I kada je najteže, čestita se i pogleda u oči rivalu. To je sportski, viteški.
Španac je izbio na čelu u ovom, kako rekosmo, fotofinišu trke za taj nevidljivi GOAT trofej, koji blista sjajem svih trofeja zajedno.
Ali ne zadugo, nadamo se. Zbog Novaka, imamo pravo na to.
Jer u Melburnu se u ove dve nedelje dinamitom nabijenim događajima, koji su pretili da opasno eskaliraju u nešto više, neželjeno, daleko van sportskih okvira, dešavala i druga bitka, ona za pravdu, za slobodu mišljenja, za očuvanje onog što nas i dalje čini ljudima.
Pravo da imamo svoje mišljenje i da zbog toga ne budemo osuđeni.
Možda je Nadal odneo bitku na teniskom pravougaoniku, i na tome mu se mora čestitati, ali je Novak nehotice pomerio međe u australijskom pravosudnom sistemu i uzburkao neku drugu vrstu emocija, a da mu to nije bila namera.
Ne zaboravite, on je teniser i samo je hteo da igra tenis. Ništa više!
Zabrinula me je pomalo i sumnja koju sam osetio u rečima teniske legende kakva je Džon Mekinro, kada je rekao da se Nadalu smeši i 22. titula, posebno ako Novak ne bude igrao ni na Rolan Garosu.
Zašto Džone, Novak ne bi igrao na Garosu, na Vimbldonu, na US Openu, kakva su to došla vremena da zdrav i prav čovek ne može da se takmiči zbog stvari koje nemaju direktne veze sa tenisom?
I nije da nas ta sumnja i dalje ne mori, dok gledamo kako se to medijsko klatno u Parizu i Londonu šeta sa jedne na drugu stranu, između dve krajnosti, jer danas važi ono, a sutra ili sledeće nedelje ono. Taman da niko ne zna, da se niko ne opusti, taman posla!
Por una vez, Mallorca está con Djokovic. El tenista serbio, convertido en inspiración de los #antivacunas isleños. Ahora, en #Palma. pic.twitter.com/VEFeddlq6S
— Marisa Candia (@marisacandia) January 29, 2022
Ipak, jedna scena urezala mi se posebno u glavu ovog završnog januarskog vikenda i priznajem da me je baš iznenadila.
Dok se Nadal u Melburnu spremao za finalni okršaj sa Medvedevim, u subotu, na njegovoj rodnoj Majorci, dešavao se protest njegovih sunarodnika protiv kovid mera.
Lokalni mediji su preneli da se okupilo oko 4.000 ljudi na ulicama u Palmi, a na velikom kamionu, koji je išao ispred kolone ljudi, bila je velika kartonska silueta Novaka Đokovića!
Da, dobro ste čuli, ne Rafaela Nadala, već Novaka Đokovića! Na Majorci!
I ako se pitate, otkuda ta čudesna inverzija, da je Rafa u „Novakovom dvorištu“ u Melburnu, a Novak na pragu Nadalovog doma na Balearima, to je zato što je, kako su naveli, Đoković shvaćen tamo kao simbol otpora i odbrane slobode mišljenja.
Prelistajte Tviter, naćićete u proteklih mesec dana dosta ogorčenih komentara Španaca na račun izostanka podrške Đokoviću baš od strane Nadala.
Rafa je dakle odneo pobedu tamo gde Novaku nisu dali da igra, ali je Novak odneo pobedu u gostima, na Rafinom terenu, na kom nije ni planirao da se pojavi! Čudna su ovo vremena, zaista.
Bez da ulazimo u opravdanost svega, interesantno je samo po sebi sociološki, ali i simbolično videti tu kartonsku siluetu Đokovića, prosto jer svi i dalje strahujemo od toga da bi ona od sada mogla biti prisutna i na Rolan Garosu i Na Vimbldonu i na US Openu, ako Novak ni tamo ne bude mogao, zbog svojih stavova, da igra.
Jer niko, ama baš niko još ne zna šta će Novak odlučiti i kakve će sve prepreke biti pred njim u nastavku sezone.
Nije lepo kada ga kolumnisti zapadnih medija i dalje udaraju vrhom kopačke po cevanicama, ili kada dan posle finala, u jednm mediju u Australiji napišu ovako toksične redove:
„Ovog puta broja jedan nije bilo nigde na vidiku. Nikog nije ni briga: konsenzus u tenisu je da je Đoković opasan anti-vakser koji zaslužuje status da bude odbačen“.
Nikog nije briga? Stvarno?
Srećom pa taj “konsenzus” zaista ne dele oni istinski predstavnici tenisa, poput Nadalovog zemljaka Aleksa Koreče, koji srećan zbog pobede Rafe ne propušta i da poruči, “Novače, radujemo ti se i s netrpljenjem očekujemo na narednim turnirima”.
Nije u redu ni kad ti “objektivni”, mejnstrim zapadni mediji potkače i Danila Medvedeva, za kog recimo u LA Tajmsu konstatuju da ima „đavolski temperament“, da je „ruska mašina za loptice“, „teniska verzija internet trola“ i da „ne biste želeli da vam dete kopira njegove gestove“. Dodao bih, ne biste želeli ni pojedine Nadalove, zar ne, ali to autor ne pominje nigde.
Problem je što se stalno gleda iz jedne stare, iskrivljenje medijske prizme. Gde su jedni uvek dobri i ispravni, a drugima se lepe savršeno isplanirane etikete negativaca.
Hajde da udahnemo duboko i rezimiramo: australijska oluja je prošla, da vidimo šta nam sledi.
Neće biti da će sve ostati na Novaku od kartona. To posle svega ne bi imalo smisla.
Moramo ga i dalje gledati kako radi ono u čemu je oduvek bio najbolji, u igranju tenisa. Moramo ga gledati u teniskim arenama, od Njujorka do Melburna.
Njegova šampionska instalacija, daleko je jača i veća od svih smicalica, sa kojima se stalno susreće.
I Nadal ima na umu, neće svaki put biti sreće iz Melburna.
Novak je bio nekih 15.405 kilometara daleko u Beogradu, i Rafa je bio miran.
Moraće da dođe jednako spreman i u Pariz, gde je sada Novakova zastava na jarbolu.
Tako bi bilo najpravednije, najsportskije. Da se tamo pogledaju oči u oči.
Da ovog puta političari i njihova pravila, ostanu za samo za parlamente.
Daleko od teniskih arena.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
