Danas, "Licni stav" 11.06.2003.

Zasto je bitka protiv javnosti - unapred izgubljena bitka

Sta ce mediji na medijskom savetu?

Srecko Mihajlovic

"Vi ste moji i boziji, u mojoj ste saci; ja vas ranim i oblacim, kruvom i ruvom vas snabdevam; zivecete i radicete kako ja hocu i dokle ja hocu". Ove srpskonovinarski raspevane, a srpskopoliticki cinicne, reci izgovorio je nedavno jedan od lokalnih mocnika u susretu sa prvim ljudima lokalnih medija. Reci su zabelezene u istrazivanju lokalnih medija koje su organizovale Gradjanske inicijative uz finansijsku podrsku Fondacije Fridrih Ebert. - Belodano je da je u pitanju paradigma odnosa osnivaca i finansijera prema medijima. Naravno, u pitanju je i puna identifikacija nosioca javne funkcije sa lokalnom zajednicom ("Opstina, to sam ja!"). Na visem nivou imamo tek naizgled drukciju logiku. Ona polazi sa argumentima sile, a zastupnici tih argumenata misle da ce se s njihovim argumentima stvar i zavrsiti.

    Bez obzira sto u razmatranju relacija vlada/vlast - javnost/javno mnenje nema svrhe potezati za argumentima naucnih saznanja o toj vezi (na primer, Robert Dal, Norberto Bobio i drugi), ovde bih se pozvao na ´klasiku´: "Kada bih morao da odlucim da li da imamo vladu a da nemamo novine, ili da imamo novine ali ne i vladu, bez oklevanja bih se opredelio za ovo drugo". Iako je ova dilema Tomasa Dzefersona, em vestacka (previse hipoteticka), em davno izrecena (jos 1787. godine), nasa vlada kao da se pribojava naseg eventualnog upadanja u dilemu. Nema razloga za bojazan, jer ideja o ukidanju vlada isto je tako nerealna kao i ona o ukidnaju medija. Iluzorni su, takodje, eventualni pokusaji vlade, kao i medija, da Dzefersonovu dilemu rese ukidanjem (usput, mediji su ukinuti onda kada im se ukine sloboda, a i na druge nacine).

    Medjutim, osim iluzornosti uzajmanog ukidanja ovih antonima, tu je i iluzornost pokusaja uspostavljanja samovladinih medija na duze staze. Sve to spada tek u arsenal ideja iz "negativnih utopija". O znacaju i znacenju medija mogli bi dosta toga da naucimo (a tek vlada?) ako nigde drugde, onda iz najcesce filmske interpretacije bilo koje ustavne odredbe bilo kojeg ustava (Prvi amandman na americki Ustav donetog jos pre 200 i nesto godina).

    Javnost je ta koja posreduje izmedju gradjana i vlasti, izmedju javnog mnenja i vlade. Moze vlada koliko hoce da potcenjuje javnost, moze i da joj preti, da je obuzdava, da je ucenjuje i podmicuje, da je ogranicava... ali ne moze da joj promeni prirodu, a ta priroda je vezana za kritiku i kontrolu vlasti. Ta priroda moze, krace ili duze, da bude nedovoljno razvijena, nedovoljno glasna, nedovoljno uticajna, suspregnuta, ovako ili onako ogranicavana, - ali se u ovim vremenima pa i u zemljama naseg nivoa civilizacijskog napretka - ne mogu ponistiti kapaciteti i potencijali javnosti. Bitka protiv javnosti danas je, i u nasoj zemlji, unapred izgubljena bitka. Doduse, postoji jedna ograda, to jeste izgubljena bitka ali ne i za one koji bi da vladaju makar jos godinu, mesec, jos dan... Za njih je svaki na vlasti prezivljen dan - dobijena bitka! Da li je nasa vlast takva?

    Nasa vlada se odnosi prema nasoj javnosti po sistemu "vruce-hladno". Cas imamo korektan odnos, odnos uvazavanja, pozivanje na zajednicke ciljeve i kooperaciju, a cas odnos koji se ne moze drukcije okarakterisati nego kao psovacki i bahat. U bahate, a po mnogo cemu i nerazumne postupke spada i onaj oko izbora i konstituisanja Saveta Agencije za radio-difuziju Srbije, tog osobenog medijskog senata koji, po zamisli, nikako nije smeo da oskudeva u postenju, odmerenosti, demokraticnosti, pameti, u dobrom sudjenju. Pokazalo se, medjutim, da izbor clanova Saveta nije bio u skladu sa prethodno usvojenim kreterijumima a takav nije bio ni pocetak njegovog rada (zatvorena sednica medijskog saveta (?!?); sta ce mediji na medijskom savetu (?!?).

    Kobajagi Skupstina odluci (kao mi ne znamo gde se odluke donose!) da pogazi svoju juceranju odluku. Zasto? Pa zato sto im se zuri, evo ceka se vec dugo, dosta nam je cekanja...Prica je klasicna. Demokratiji se jos od njenih pocetaka prigovara na sporosti. I zaista, jedan brze odlucuje (naravno, mi iz skorasnje prakse znamo da ovo pravilo ima izuzetaka), nego dvoje, a kamoli u odnosu na mnozinu nekog tela koje odlucuje. Sve u svemu, stvari su jasne ako kao vrhovni kriterijum prihvatimo zurbu. U svakom slucaju, vlada je tada u pravu.

    Da li moze funkcionisati medijski savet koji je nelegalno i nelegitimno konstituisan? Naravno da moze i upravo je to bio kljucni (javni) argument oficijalnih tumaca vladino/skupstinske politike. Nelegalno pod svodom Skupstine, da li je to moguce? Moguce je, ako tako Skupstina odluci! A da li takvo ponasanje spada u demokratski ili neki drugi korpus? Gotovo da je nesuvislo i govoriti da nelegalnost i demokratija ne idu zajedno, da je demokratija opasno uzdrmana i kad se sukobi sa legitimnoscu nekih svojih poteza, a kamoli sa nelegalnoscu. (U skupstinama Srbije, otkad je i dokle je televizije - da vidimo, o legalitetu se ponekad odlucuje vecinom glasova. To apsurdno prisvajanje "kraljevskih ovlascenja", taj grabez drugog tipa vlasti, ima komicne forme, ali posto je rec o nama, ipak je samo tuzno!)

    Zasto je vladi potreban savet u kojem ona ima vecinu. Pre svega u instituciji saveta se i ne postavlja sa te strane pitanje vecine. Da li savet savetuje ili odlucuje. Ako tek savetuje, zasto ce vladi vecina, ako pak odlucuje onda pitanje vecine ima smisla za vladu. Naravno, pod uslovom da vladi nije stalo do nezavisnog saveta, vec do saveta koji ce reprodukovati vladinu volju. I u tome je kvaka. Stvara se zavisna institucija, koja ce ob-javljivati vladinu volju, ali da to ne izgleda tako, vec da kobajagi savet sam odlucuje (balkanska demokratija!). Zato im je potrebna vecina u savetu, a ne kao u onom savetu za borbu protiv korupcije.

    Kazu, "pa nije strasno, samo je malo narusena procedura izbora, a sve ostalo je dobro, nema ni vecih zamerki na izabrane ljude". Demokratija je nesto sto je mnogo vise od procedure. Ali, da bi se doslo do tog "mnogo vise", mora se postovati nesto "mnogo manje", a to "mnogo manje" je procedura. Ona je garant pred samovoljom, i nada za one koji bi da jednako budu tretirani, kao i svi ostali. Procedura je "cesto jedini oblik pravednosti koji mozemo ostvariti", kaze Robert Dal, naucnik koji se vise od svih bavio pitanjima demokratije.

    Kao da se prilikom formiranja medijskog saveta htelo prikazivanje gotovo svih negativnih obelezja domace politike: nedoslednost, samovolja, kratkovidost, zastupanje fragmentarnih interesa, pristajanje uz klan umesto rada za javno dobro, rad u korist sopstvene stete, iskazivanje nagona za samounistenjem, gazenje sopstvenih odluka, iznudjivanje i trgovina glasovima, nametanje odluka, nedemokraticnost, neuvazavanje javnosti, potcenjivanje javnog mnenja, bahatost... jedino tu nema neznanja, ovog puta su znali sta rade!

    Da li je i ovde u pitanju pravilo prvobitne akumulacije kapitala obnovljeno u postkomunistickim zemljama i Srbiji "Ne pitajte me za prvi milion". Hocu reci da tako nesto provejava u porukama koje stizu iz medijskog senata. Kao, videcete vi bicemo mi demokrate (valjda za demokratiju uvek ima vremena), samo nas ne pitajte po kojoj smo demokratskoj proceduri sastavljeni!

    Na sta lici odluka ili tek javno saopsteni stav medijskih senatora: "Mi smo odlucili da smo mi OK!". - Mozda bi apsurd bio veci kada bi se uz ovu izjavu navela naucna zvanja u struci (u nauci, crkvi), no dovoljno je i to sto znamo da ona potice od medijskog senata.

    Jedna medijska senatorka nije prihvatila poigravanje mlade demokratije sa kucnim pravilima demokratskog ponasanja. Medijskim senatorima se pak ucinilo da to i nije strasno a da je mnogo korisno. Barem sada izgleda da je tako, ima tu jos postenih ljudi.

    Pazljivi istrazivaci primecuju tri tipa stvarnosti: politicku stvarnost, medijsku stvarnost i nasu stvarnost. Ili, drugim recima, gradjani su suoceni sa politickom i sa medijskom konstrukcijom stvarnosti. I politika i mediji hteli bi da nam svoje stvarnosti prodaju kao nasu - da nam rodjeni zivot ucine lepsim. Kao da mi ne znamo kako zivimo! I upravo je u tome poenta, mi ne znamo kako zivimo i potrebni su nam i politika i mediji da bi vise saznali o sopstvenom zivotu! Cela stvar ima smisla dok izmedju politike i medija postoji konkurencija. Ako nema konkurencije onda je to specifican slucaj "jednopartijskog sistema". - Mora da nam je tada bilo mnogo dobro kada ima toliko pokusaja da se prizove duh tog vremena!

    Autor je sociolog iz Beograda