Položaj medija u Srbiji

Vlasti u Srbiji ni u trećoj godini od demokratskih promena nisu pokazale da imaju strategiju razvoja medijske oblasti. Odugovlačenjem usvajanja novih medijskih zakona i ignorisanjem zaključaka iz javnih rasprava o njihovim nacrtima, vlasti su dozvolile dalje iscrpljivanje medija u neregularnim tržišnim okolnostima i neravnopravnim uslovima poslovanja, a nisu odgovorile ni na zahtev javnosti za preispitivanje rada medija za vreme prošlog režima. Zato je legitimno pitanje koliko je Srbija zaista uspela da se oslobodi teškog nasleđa represivnog režima, odnosno koliko se položaj medija, kao i odnos vlasti prema njima, zaista promenio na bolje.

Primena nekadašnjeg Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine prestala je posle oktobarskih promena 2000. godine. Najveći broj njegovih odredbi, osim o upisu u registar javnih glasila, ukinut je u februaru 2001. godine, nakon što ih je i Ustavni sud proglasio neustavnim. U međuvremenu, Vlada Srbije vratila je medijima, kažnjenim po tom zakonu, deo novca naplaćenog njegovom primenom za vreme bivše vlasti. Ukinuto je ministarstvo za informisanje. Maja 2003. godine, Vlada Srbije prihvatila je predlog da ukine porez na promet štampanih medija i očekujemo da će vladajuća koalicija obezbediti većinu za zakonsku realizaciju ove odluke.

 Na saveznom nivou uveden je moratorijum na izdavanje novih dozvola za frekvencije do usvajanja zakona o radio-difuziji, koji je sa ostalim zakonima obećan najpre do kraja 2001. godine. Ukinuta je i naplata televizijske pretplate uz račune za električnu energiju. Novi Zakon o radio-difuziji usvojen je tek jula 2002. godine, a u martu 2003. Zakon o javnom informisanju i Zakon o telekomunikacijama. Nije, međutim, usvojen i zakon o dostupnosti informacija, iako je obećan u paketu sa ostalim medijskim zakonima.

Iako vlada nije aktivno učestvovala u pripremi medijskih zakona, imala je odlučujući uticaj na njihove završne verzije, koje su i usvojene u Skupštini.

Zakon o javnom informisanju, kao osnovni medijski zakon koji bi trebalo da garantuje slobodu medija i prava i odgovornost novinara, usvojen je za vreme vanrednog stanja, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kada su ljudska i građanska prava i slobode bili ograničeni, između ostalog i u oblasti slobode izražavanja. Time je praktično zaobiđena javna rasprava o pojedinim članovima koji su uvršteni u Predlog zakona neposredno pre upućivanja u Skupštinu. Javna rasprava izostala je i o pojedinim amandmanima poslanika koje je vlada podržala, iako su u višemesečnoj javnoj raspravi takva rešenja odbačena kao neprihvatljiva. Usvojeni zakon sadrži devet potpuno novih članova koji, između ostalog, regulišu izuzetno osetljivu materiju zabrane distribucije informacija. Time je stvoren osećaj medija da je reč o pokušaju da se na mala vrata u srpsko medijsko zakonodavstvo uvede cenzura.

Takođe, u zakon je, u vidu amandmana poslanika, uneta odredba kojom je državi omogućeno da osniva novinsku agenciju. Takvo zakonsko rešenje u javnoj raspravi odbačeno je iz više razloga. Najpre zato što se uvodi poseban režim za samo jedan oblik javnog glasila – novinsku agenciju, dok svi ostali državni mediji moraju biti transformisani u javne servise ili privatizovani. Taj amandman prihvaćen je uz obrazloženje da "'javnost ima pravo da bude objektivno i nepristrasno upoznata sa svim stavovima i odlukama državnih organa" i zato što bi, u slučaju da i novinske agencije budu isključivo privatne, "javna glasila mogla biti uskraćena za informacije o odlukama i stavovima države". Takvo obrazloženje ukazuje na nepoverenje vlade u medije koji nisu pod njenom direktnom kontrolom, i ne dolikuje vladi koja sebe smatra demokratskom. Zauzimanje takvog stava dovodi u pitanje i iskrenost namere vlasti da i državnu televiziju transformise u javni servis.

U novom Zakonu o javnom informisanju je, bez valjanog obrazloženja, i zaštita izvora informacija regulisana restriktivnije nego u prethodnim verzijama nacrta koje su bile dostupne javnosti.

Preterano detaljisanje i nastojanje da Zakonom o javnom informisanju bude regulisano i ono što je deo običajnog prava u medijima dovelo je do situacije koja ugrožava i samu prirodu medija. Na primer, za uobičajene fotografije sa ulice mora se tražiti dozvola prolaznika.

Moguće je i da se besmislene regulative niko neće pridržavati pa je time prilično obesmišljen sam zakon. Preterano normiranje upućuje i na strah vlasti od medija i nepoverenje u njihovu društvenu ulogu.

Iako je sa Zakonom o javnom informisanju istovremeno pripreman i zakon o dostupnosti informacija, vlada ga nije prosledila parlamentu na usvajanje. S obzirom na to da je Zakon o javnom informisanju opštiji i pre svega reguliše delovanje medija, važno je da vlast sa istom spremnošću utvrdi i obaveze javnih službi da javnosti daju informacije na uvid. To bi podstaklo opštu klimu odgovornosti i stimulisalo spremnost medija da se bave istraživačkim i analitičkim novinarstvom.

Kontroverze su pratile i Zakon o radio-difuziji, zbog čega je ostao utisak da vlast nije spremna da se odrekne nasleđenih mehanizama pritisaka na medije. Ozbiljnu zabrinutost najpre je izazvalo odugovlačenje njegovog usvajanja, kao i promene unete u nacrt koji su pripremili domaći stručnjaci, uz podršku eksperata Saveta Evrope i OEBS-a. Rad na nacrtu tog zakona počeo je još u novembru 2000. godine, kada je formirana radna grupa Medija centra i NUNS-a za izradu medijskih propisa. Nacrt radne grupe dostavljen je vladi još u avgustu 2001. godine, ali ga je ona konačno usvojila i kao svoj predlog dostavila Skupštini tek u aprilu 2002. Početkom jula te godine vlada je iznenada povukla taj zakon iz skupštinske procedure, obrazlažući to velikim brojem amandmana. Samo nedelju dana kasnije vratila ga je parlamentu, ali je smanjila broj članova nezavisnog regulatornog tela (Saveta Republičke radio-difuzne agencije) sa 15 na 9 i izmenila spisak ovlašćenih predlagača članova Saveta na uštrb civilnog sektora. Tako je usvojeno rešenje da država predlaže četiri od ukupno devet članova Saveta, dva predlažu društvene institucije - univerziteti i crkve, dva nevladine i profesionalne organizacije, a devetog člana – prethodnih osam, pri čemu to lice mora da živi i radi na Kosovu. Na taj način je omogućeno da uticaj države na Agenciju, a time i na sveukupnu radio-difuziju (uključujući i ustanove javnog servisa), postane preovlađujući, pogotovo kada se ima u vidu politizovanost srpskog društva.

Primena Zakona o radio-difuziji dovedena je u pitanje novim otezanjem vlade i Skupštine da predlože svoje kandidate za Savet. Rokovi predviđeni za formiranje tog tela probijeni su za više od šest meseci. Osam članova Saveta naprasno je onda izabrano 11. aprila 2003. godine, uz kršenje zakonske procedure prilikom izbora dva člana – izbegavanjem javnosti u postupku njihovog kandidovanja. Iako zakon predviđa obavezu Skupštine da, najmanje 30 dana pre odlučivanja o izboru članova Saveta, objavi sve važeće liste kandidata sa osnovnim biografskim podacima, kandidatura člana Saveta Nenada Cekića objavljena je samo tri dana pre odlučivanja o izboru, a kandidatura člana Saveta Vladimira Cvetkovića na sam dan odlučivanja o izboru.

I zakonitost izbora devetog člana Saveta sa Kosova, koga predlažu prethodno izabrani članovi, dovedena je u pitanje. Parlament je izabrao 27. maja predloženog kandidata Gorana Radenovića, iako detalji iz njegove biografije, koji su do sada poznati javnosti, nesumnjivo ukazuju na to da je reč o licu koje ne ispunjava zakonski uslov da živi na Kosovu.

Odlaganjem izbora Saveta, odnosno primene Zakona o radio-difuziji, praktično je onemogućen i početak transformacije Radio-televizije Srbije u javni servis. Ta državna kuća ostala je bez stabilnih izvora finansiranja i nove upravljačke strukture, čime je učinjena i dalje otvorenom za spoljne uticaje. Takođe, onemogućena je priprema konkursa za dodelu frekvencija i nepotrebno produžen haos na medijskom tržištu sa više od hiljadu elektronskih medija. Kašnjenjem primene zakona odložen je i početak svojinske transformacije lokalnih medija, čiji su osnivači skupštine opština ili gradova.

Ni konačan izbor članova Saveta u aprilu i maju 2003. godine ne daje nadu da će ovo telo odgovorno pristupiti rešavanju nagomilanih problema, budući da je u situaciji kada je trećina njegovih članova izabrana nezakonito, kredibilitet Saveta u celini doveden u pitanje. Ovo tim pre što je na sednici Saveta održanoj 4. juna, za predsednika ovog tela izabran upravo jedan od članova prilikom čijeg je izbora procedura bila prekršena. Na istoj sednici, član Saveta izabran na predlog profesionalnih medijskih i novinarskih asocijacija Snježana Milivojević, najavila je ostavku.

Sve to ukazuje da vlasti u Srbiji nisu uspele da smognu snage da usvajanjem novog pravnog okvira za rad medija u Srbiji učine neopozivi raskid s praksom neposrednog uticaja na medije, već su napravile neku vrstu kompromisa, koji je pomak od rešenja iz vremena prethodnog režima učinio skromnijim nego što se to od demokratskih vlasti očekivalo. Kada se na to doda i činjenica da se i novi zakoni krše, kao u slučaju izbora članova Saveta Agencije za radio-difuziju – kako bi se obezbedila naklonost Saveta određenim emiterima, onda je jasno da mediji u Srbiji, posebno oni koji su očuvali nezavisan položaj i kritički odnos prema vlastima, imaju mnogo razloga za ozbiljnu zabrinutost.

I izmene krivičnog zakonodavstva zaobišle su, nažalost, one odredbe koje ograničavaju slobodu izražavanja i koje je prethodni režim koristio kao sredstvo represije nad nezavisnim novinarima.

Dekriminalizovano je samo krivično delo neovlašćenog posedovanja i korišćenja radio stanice. Ostalo je, međutim, širenje lažnih vesti, kleveta i uvreda, sa težim, kvalifikovanim oblicima i strožim zaprećenim sankcijama za klevetu, odnosno uvredu učinjenu preko sredstava javnog informisanja. O tome u kojoj meri ovakvo anahrono krivično zakonodavstvo predstavlja ozbiljnu pretnju radu medija i prepreku pre svega istraživačkom novinarstvu svedoči činjenica da se najveći broj tužbi podnosi zbog analitičkih tekstova koji se bave zloupotrebama službenog položaja.

Ni sami sudovi u postupcima koji se pred njima vode ne pokazuju razumevanje za ulogu i položaj novinara i medija u društvu, čak ni u slučajevima gde u zakonodavstvu postoji osnov za nekažnjavanje medija i novinara koji su postupali u skladu sa najvišim standardima profesionalne novinarske pažnje. Sudovima je često potpuno stran princip da su granice prihvatljive kritike šire kada je reč o političarima kao takvim, nego kada je reč o privatnim licima.

Pored ograničenja koja nameće postojeći pravni okvir, mediji i novinari su suočeni i sa opasnostima koje izaziva njihov, generalno gledano, loš ekonomski položaj. Kako bi opstali, često su u situaciji da sklapaju aranžmane sa sumnjivim kompanijama, koji su diskutabilni sa aspekta profesionalne etike. I sami novinari često znaju biti podložni mitu i korupciji. Sa druge strane, ni politička ni društvena elita ne pokazuje dovoljno razumevanja za nezavisan položaj medija i važnost takvog njihovog položaja za uspeh društvenih reformi i ostvarivanje javnog interesa.

Preporuke:

• hitno usvajanje zakona o dostupnosti informacija;

•  da Vlada Srbije još jednom sa predstavnicima radne grupe razmotri održivost pojedinih normi Zakona o javnom informisanju, koje sa radnom grupom nisu usaglašene, te da potom, u formi Predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju, predloži parlamentu brisanje spornih odredbi. To se odnosi na odredbu o zabrani distribucije javnih glasila, odredbu koja omogućava državi da osnuje novinsku agenciju i još nekoliko odredbi naknadno unetih u zakon;

• da Skupština Srbije stavi van snage odluku o izboru članova Saveta Republičke radio-difuzne agencije Nenada Cekića i Vladimira Cvetkovića zbog povrede zakonom predviđenog postupka, te da razreši Gorana Radenovića, zbog neispunjavanja zakonom predviđenih uslova za članstvo u Savetu;

• hitno formiranje Republičke agencije za telekomunikacije koja treba da uredi uslove korišćenja radio-frekvencijskog spektra i pripremi predloge Plana namene radio-frekvencijskih opsega i Plana raspodele radio-frekvencija, kao i intenziviranje rada na definisanju tehničkih kapaciteta koji bi omogućili Savetu za radio-difuziju da razvije kvalitetnu strategiju za distribuciju frekvencija i TV kanala uspostavljajući balans između potreba za lokalnim medijima, regionalizacije i u određivanju potrebnih kapaciteta za nacionalne medije;

• hitna dekriminalizacija klevete i uvrede i njihovo tretiranje u okvirima građanskog zakonodavstva, pri čemu bi iznosi za naknadu štete trebalo da odgovaraju realnom ekonomskom stanju u zemlji;

• pokretanje i intenziviranje procesa preispitivanja uloge medija u proteklom periodu i stvaranje mogućnosti za lustraciju u toj oblasti u medijima koji se finansiraju iz javnih prihoda;

• omogućavanje intenzivnije saradnje medija u regionu u razmeni informacija, ali i specijalizovanih programa u vezi sa borbom protiv organizovanog kriminala, razotkrivanja ratnih zločina i sl.;

• hitno rešavanje pitanja zgrade u Resavskoj ulici koja je kao legat još pre Drugog svetskog rata namenjena da služi svim novinarima i koju bi i Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije trebalo da koriste pod ravnopravnim uslovima;

• ubrzavanje vlasničke transformacije državnih medija, uključujući regionalne i lokalne, čiji su osnivači pokrajina ili opštine;

• što hitnije otkrivanje ubica Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, novinara ubijenih 1999, odnosno 2001. godine;

• omogućavanje distribucije informacija u regionu pored radio i TV razmene, uključujući mogućnost ravnopravne distribucije štampe uz poreske olakšice i bez carinskih dažbina;

• usklađivanje odredbi raznih zakona kojima bi bilo sprečeno stvaranje monopola u oblasti medija, međumedijsko vlasništvo, odnosno kojima bi bio podstican medijski pluralizam.
  

Preporuke međunarodnoj zajednici i donatorima:

• Neophodna je sistemska podrška edukativnim programima. Pored sistemske obnove formalnih studija novinarstva, neophodno je pojačati i programe alternativnih obrazovnih institucija za kratkoročne edukativne intervencije. Neophodno je povećati obim međunarodne razmene – direktnog uvida u standarde u relevantnim medijskim kućama i akademskim institucijama. Na isti način potrebno je razviti i programe edukacije menadžera u medijima.

Potrebno je da donatori preispitaju svoje strategije i posebno usmere pažnju na:

• Uspešnu transformaciju RTS-a u javni servis, kao i transformaciju što većeg broja medija za efikasniji nadzor javnosti nad politikom i javnim životom.

• Podršku vlasničkoj transformaciji medija kao osnovi za ekonomski razvoj medija i za obezbeđivanje kontinuirane nezavisne, autonomne uređivačke politike. U demokratskoj državi treba da postoje samo javni servis (radio i televizija), koji kontrolišu nezavisna tela, a svi ostali mediji treba da budu u privatnom vlasništvu.

Definisanje strategija koje bi obuhvatale sveobuhvatne pakete pomoći:

• Od ekspertskog uvida u poslovnu praksu i potencijal, do razvoja dugoročne strategije na osnovama takve ekspertize, uključujući finansijsku podršku, investicije i kreditne linije za postizanje tih ciljeva. To bi pomoglo unapređenju profesionalnih standarda u novinarstvu, razvoju respektabilnih medija na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou i njihovoj dugoročnoj ekonomskoj stabilnosti.

• Podsticanje programa čiji je cilj da građane u regionu objektivno, kroz istraživački rad, upoznaju sa počinjenim zločinima, što je neophodan korak u iskazivanju poštovanja žrtvama i omogućavanju narodima u regionu da razumeju svu složenost konflikata i patnje nedužnih na svim stranama. Jedino na taj način stvoriće se uslovi da oni koji su odgovorni za zločine iziđu pred lice pravde, čime bi se otvorio i prostor za pomirenje i suživot u regionu.

            ..........................................

            Agencija BETA

            Ljubica Marković

            ..........................................

            ANEM, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija

            Veran Matić

            ..........................................           

            BLIC

            Veselin Simonović

            .............................................. 

            DANAS

            Grujica Spasović

            .............................................. 

            Ekonomist magazin

            Mijat Lakićević

            ..............................................

            FoNet Agencija

            Zoran Sekulić

            .............................................

            Glas javnosti

            Slavoljub Kačarević

            ............................................

            Local Press

            Vukašin Obradović

            ............................................

            Medijski tim u Srbiji za saradnju sa
            Paktom za stabilnost

            Vladan Radosavljević

            ............................................

            NIN

            Slobodan Reljić

            ............................................

            NUNS, Nezavisno udruženje novinara Srbije

            Milica Lučić Čavić           

            ...............................................

            Produkcijska grupa Mreža

            Lila Radonjić

            ............................................   

            RTS Radio Beograd

            Rade Veljanovski

            .............................................

            RTS Radio Beograd I program

            Dušan Radulović

            .............................................

            RTS Radio 202

            Nebojša Spaić

            ............................................... 

            SEEMO Srbija

            Radomir Ličina 

            ............................................... 

            VIN magazin

            Gordana Suša 

            .............................................. 

            VREME

            Dragoljub Žarković

            ..............................................

                                                                                                              U Beogradu, 6. jun, 2003.

 [pošaljite komentar] [postojeći komentari]