Isprojektovana je Beogradska arena, počela je i njena izgradnja, a onda su stigli raspad zemlje, rat iu sankcije. Ne samo da nismo organizvoali turnir, već nam nije dozvoljeno ni da branimo trofej, na takmičenju koje je po hitnom postupku prebačeno u Toronto.
Svetski šampionati iz devedesetih definitivno neće biti zapamćeni u istoriji svetske košarke, jer im je kvalitet bio žestoko umanjen izostankom bitnih aktera (SRJ i Litvanija, finalisti EP sledeće godine). Raspad Jugoslavije doveo je do toga da samo jedna od naslednica stigne do šampionata – Hrvatska je turnir završila na trećem mestu.
Hrvati su dve godine ranije odlično odigrali Olimpijske igre, pod utiskom tragedije Dražena Petrovića podbacili su na EP 1993. (bronza kao apsolutni favoriti), ali su već do Toronta stigli oslabljeni, a niz faktora uslovio je da posle EP naredne godine ne osvoje do sada nijednu seniorsku medalju. Na SP neće igrati sve do Turske 2010.
Ruska selekcija je i na drugom takmičenju pod novim imenom stigla do srebra posle dramatične pobede nad Hrvatskom u polufinalu koje je donelo manje poena (66:64), nego što su im Amerikanci ubacili u finalnom okršaju (137:91). Baš kao i u Argentini četiri godine, ruski tim je od budućeg prvaka izgubio i u grupi i u finalu.
Amerikanci su, u skladu sa opštim stavom sa one strane Atlantika da su OI daleko važnije od bilo kog drugog takmičenja, stigle na severnu obalu jezera Ontario sa znatno slabijim timom od onog koji je pokorio Barselonu. Zvezda tima bio je Šakil O’Nil, uz njega bio je veteran Dominik Vilkins, kao i Redži Miler, Džo Dumars, Kevin Džonson i povranik Alonzo Morning, koji je igrao i SP 1990.
To ih nije sprečilo da se bukvalno prošetaju do zlata, sa 8 pobeda i ukupno 302 poena razlike (+37.75 po meču, očekivano za tim koji vodi Don Nelson), iako su igrali redom protiv korektnih rivala (Brazil, Španija, Kina, Rusija, Australija, Portoriko, Grčka i opet Rusija). Najbolje su, sa minus 15, prošli Španci, kojima je to bio najsvetliji trenutak takmičenja koje su okončali kao deseti.
Izbacila ih je još u prvoj fazi reprezentacija Kine, koja je izazvala je potpuni šok tesnim pobedama nad njima i Brazilcima (produžetak i dva razlike). Kakva je realna snaga Kine pokazuje što su u preostalih šest utakmica izgubili sa ukupno 186 poena razlike (ravno 31 po meču)!
Nemci su na turnir otišli sa titulom evropskog prvaka i bez Karija Pešića. Igrali su sasvim dobro, dobili pet od uvodnih šest mečeva, ali je to bilo dovoljno samo za borbu od 9. do 12. mesta, jer su u krugu sa Grcima i Portorikancima imali za tri i četiri poena slabiju koš-razliku od rivala. Na kraju su ih dve najveće južnoameričke selekcije dotukle i poslale na poziciju 12. Dirk Bauerman će utehu naći na EP 2005, simbolično u Beogradskoj Areni, kada je doveo svoj tim do finala EP.
Turnir je završen utakmicom sa najvećom posetom (32.616 ljudi) i najvećom razlikom (137:91, 46 poena) u istoriji šampionata sveta.