Na plus 9 protiv Sovjeta finale je bilo u rukama, ali su dve početničke izgubljene lopte i trojke Sabonisa, Tihonenka i Valtersa donele rivalu produžetke, kasnije i pobedu, uz ogromnu radost španskoj publici, koja je navijala protiv našeg tima kao da smo igrali protiv njihove dece.
Španija je ugostila najbokje svetske timove, baš ako 4 godine ranije u fudbalu, i baš kao i tada proširen je broj učesnika na 24. To nije uticalo na odnos snaga u vrhu, medalje će podeliti uobičajene tri ekipe (SAD, SSSR, SFRJ), a šampionat će ostati upamćen po proboju dotle nebitne grčke košarke na svetsku scenu (godinu kasnije osvojili su kao domaćini EP) i velikoj borbi legendi Nikosa Galisa i Oskara Šmita za naslov najboljeg strelca.
Sistem takmičenja donosio je osam mečeva na putu ka polufinalu, pet u prvoj i još tri u drugoj fazi, pa je bilo prostora za eventualni kiks. Ekipi Krešimira Ćosića kiks se nije dogodio, bar ne do osme utakmice, kada su se sa Amerikancima borili za prvo mesto u grupi i lagano polufinale sa Brazilom.
Iako su dve godine ranije dominirali na olimpijskom turniru, predvođeni Majklom Džordanom, Amerikanci su već sredinom te decenije počeli da razmišljaju o potrebi uvođenja NBA zvezda u reprezentaciju, zahvaljujući politici noog komesara NBA Dejvida Sterna, rešenog da američko takmičenje učini globalnim. No, to će se desiti tek 1992, posle novih neuspeha, a Madrid im je ostao u odličnom sećanju.
Američki tim je u Španiju došao sa povelikom grupom budućih NBA igrača (Stiv Ker, Roni Sajkali, Keni Smit, Čarls Smit), među kojima je najveća zvezda Dejvid Robinson (kao pitomac Mornaričke akademije on će u profesionalce ići 2 godine kasnije, pa se pojavio i u Seulu). Ipak, u našem kolektivnom sećanju najduže je ostao daleko najniži – Tajron Magzi Bougz. Budući Divčev saigrač u Šarlotu je prvi čovek koji je potpuno zaustavio Dražena Petrovića, iako je visok svega 160cm. Ameri su dobili lakši put do finala i tamo potukli i Sovjete.
Gomeljski je na turnir poveo briutalan tim, koji se posle decenija ruske dominacije bazirao pre svega na momcima iz baltičkih republika, pre svega na igračima briljantnog Žalgirisa. Litvanci Sabonis, Kurtinaitis i Homičus, Letonci Valters i Jekabsnons, Estonac Sok predvodili su ekipu do devet vezanih pobeda, u kojima su čak 7 puta ubacili 100+ poena. Oni nisu bili sami, Volkov i Tihonenko su blistali, veterani Tarakanov, Belostenji i gorostasni Tkačenko dali su svoj doprinos, sve dok ih američki tim nije šokirao u finalu.
Naša selekcija počela je sigurno, ubedljivim pobedama nad Novim Zelandom, Malezijom, Holandijom, malo se pomušili sa Argentincima i Kanađanima, ali zatim deklasirali Kinu i Italiju. U duelu za prvo mesto u grupi dozvolili smo Amerikancima da brzo dođu do plus 17 i nikad ih nismo dostigli. Posle opisane ispuštene pobede nad Sovjetima Brazil je bukvalno pregažen u meču za treće mesto, kontunuitet medalja je ponovo uspostavljen (posle 19 medalja u 22 godine 1961-82, jedina u prethodne tri godine, ona olimpijska iz LA, ostvarena je bez učešća Sovjeta i njihovih saveznika) i sve do 2003. prekinuće ga samo sankcije.
Bila je to posledica velikih promena u našem timu koje su se događale u tri godine i omogućile najdominantnoj generaciji svetske košarke da od 1989. do raspada države 1991. postavi standard koji još uvek niko nije dostigao. Dražen, Cvjetičanin i Čutura su dotle već bili prvaci Evrope sa Cibonom, Vranković se nametao kao defanzivac svetskog kalibra, a već na Tenerifama je debitovao Divac, prvi predstavnik generacije koju je od Bormija do Indijanapolisa mogla da zaustavi samo politika. Simbol ogromnih uspeha u prethodnom periodu i nosilac medalja sa 4 SP Dražen Dalipagić oprostio se sa 32 poena Brazilu.
REZULTATI : Jugoslavija – Novi Zeland 118 : 81 , Jugoslavija – Malezija 131 : 61 , Holandija – Jugoslavija 74 : 95 , Jugoslavija – Argentina 87 : 68 , Jugoslavija – Kanada 83 : 80 , Jugoslavija – Kina 106 : 82 , Jugoslavija – Italija 102 : 76 , SAD – Jugoslavija 69 : 60 , SSSR – Jugoslavija 91 : 90 (85 : 85) , Jugoslavija – Brazil 117 : 91
SASTAV : Petrović D., Petrović A., Divac, Čutura, Petranović, Mutapdžić, Radović, Vranković, Radovanović, Arapović, Dalipagić, Cvjetićanin, Trener: Krešimir Ćosić
Gomeljski je na turnir poveo briutalan tim, koji se posle decenija ruske dominacije bazirao pre svega na momcima iz baltičkih republika, pre svega na igračima briljantnog Žalgirisa. Litvanci Sabonis, Kurtinaitis i Homičus, Letonci Valters i Jekabsnons, Estonac Sok predvodili su ekipu do devet vezanih pobeda, u kojima su čak 7 puta ubacili 100+ poena. Oni nisu bili sami, Volkov i Tihonenko su blistali, veterani Tarakanov, Belostenji i gorostasni Tkačenko dali su svoj doprinos, sve dok ih američki tim nije šokirao u finalu.
Naša selekcija počela je sigurno, ubedljivim pobedama nad Novim Zelandom, Malezijom, Holandijom, malo se pomušili sa Argentincima i Kanađanima, ali zatim deklasirali Kinu i Italiju. U duelu za prvo mesto u grupi dozvolili smo Amerikancima da brzo dođu do plus 17 i nikad ih nismo dostigli. Posle opisane ispuštene pobede nad Sovjetima Brazil je bukvalno pregažen u meču za treće mesto, kontunuitet medalja je ponovo uspostavljen (posle 19 medalja u 22 godine 1961-82, jedina u prethodne tri godine, ona olimpijska iz LA, ostvarena je bez učešća Sovjeta i njihovih saveznika) i sve do 2003. prekinuće ga samo sankcije.
Bila je to posledica velikih promena u našem timu koje su se događale u tri godine i omogućile najdominantnoj generaciji svetske košarke da od 1989. do raspada države 1991. postavi standard koji još uvek niko nije dostigao. Dražen, Cvjetičanin i Čutura su dotle već bili prvaci Evrope sa Cibonom, Vranković se nametao kao defanzivac svetskog kalibra, a već na Tenerifama je debitovao Divac, prvi predstavnik generacije koju je od Bormija do Indijanapolisa mogla da zaustavi samo politika. Simbol ogromnih uspeha u prethodnom periodu i nosilac medalja sa 4 SP Dražen Dalipagić oprostio se sa 32 poena Brazilu.
REZULTATI : Jugoslavija – Novi Zeland 118 : 81 , Jugoslavija – Malezija 131 : 61 , Holandija – Jugoslavija 74 : 95 , Jugoslavija – Argentina 87 : 68 , Jugoslavija – Kanada 83 : 80 , Jugoslavija – Kina 106 : 82 , Jugoslavija – Italija 102 : 76 , SAD – Jugoslavija 69 : 60 , SSSR – Jugoslavija 91 : 90 (85 : 85) , Jugoslavija – Brazil 117 : 91
SASTAV : Petrović D., Petrović A., Divac, Čutura, Petranović, Mutapdžić, Radović, Vranković, Radovanović, Arapović, Dalipagić, Cvjetićanin, Trener: Krešimir Ćosić
SP 1986: Bogz i sovjetske trojke srušile SFRJ