Osvrti

Kako je bilo raditi sa Zoranom

Ponekad se pitam da li svi oni, koji danas sa velikim obožavanjem i poštovanjem pričaju o Zoranu Đinđiću, podržavajuci sve što je radio u prošlosti, ponekad razmisle o razmerama prezira i osuda sa kojima je bio suočen dok je živeo. Nekako se broj trenutnih pristalica njegovih opredeljenja, kao i onih koji su šokirani njegovim ubistvom i očajni jer ga više nema, ne uklapa u broj onih koji su ga podržavali do pre tri godine - dok je bio živ.

Verovatno je surovo baviti se pitanjem njegovog izbora lične budućnosti, ali energija koju je ulagao u pokušaj osvešćivanja nacije, rad na modernizovanju Srbije, razočaranje zbog nerazumevanja i pogrešnog tumačenja njegove politike, kao i želja da Srbija jednog dana normalno živi, pomalo upućuju na zaključak, da bi za njega ovaj preokret u razmišljanju velikog broja ljudi značio pobedu, kao i uvek zanemarujući žrtvu i okolnosti pod kojima se ona desila.

Sećam se svog prvog dana u Vladi Srbije. Ništa nije bilo onako kako je verovatno većina nas zamišljala. Nikakva moć, sila, tajne prostorije i nekakve sumnjive operacije… Samo gomila ljudi koja pokušava da prati i sprovede neiscrpne i možda malo cudne ideje Zorana Đinđića. Sve je to izgledalo zanimljivo, predstavljalo veliki izazov, poslu smo prilazili sa entuzijazmom… Međutim, posle kratkog vremena, suočavali smo se sa političkim i medijskim opstrukcijama, nerazumevanjem u javnosti, osudama sa svih strana, omalovažavanjem i obesmišljavanjem svega sto se radilo. I tako su se, na relaciji zaposleni-premijer, smenjivali entuzijazam zbog nove ideje ili nekog uspeha i razočarenje reakcijama koje su usledile. Ovo prvo uglavnom je trajalo do sledećeg izdanja vesti ili novina, kada je nadvladavalo drugo, koje je živelo mnogo duže i bilo znatno prihvatljivije za široke krugove različite publike koja je spremno preuzimala zadatak podržavanja i održavanja osuda i kritika.

Zbog količine i prirode planova i ideja, kao i zadataka koje mi je Zoran Đinđić svakodnevno saopštavao, povremeno mi se činilo, da gubi svaki kriterijum u odnosu na sredinu u kojoj zivi, ali istovremeno sam bila impresionirana spremnošću da bude uporan i uveren da će njegova misija uspeti. Išao je na premijeru Džejms Bonda, učestvovao u dobrotvornom Milioneru, išao na utakmice, istovremeno se bavio vatrogasnom službom, reformom zdravstva, budućnošću Kosova , Hramom… Sećam se kako je sve to radio uveren da je svaka mala stvar bitna koliko i velika i da je vredna njegove pažnje… Ali, bilo je i situacija u kojima smo se, suočeni sa destruktivnom atmosferom u društvu i odsustvom svakog razumevanja za napore koje je Vlada ulagala , osećali prilično razočarano i nemoćno. Sećam se jednog razgovora sa premijerom, kada smo se dogovarali šta bi sve trebalo da se uradi, on je odjednom iz uobičajeno ubrzanog razmišljanja i priče rekao: “ma jedino kad bih otišao tamo i podelio po boks cigara i po 100 evra, mozda bi neko primetio da sam uopšte bio prisutan”…

Nemoguća misija

Sučen sa svakodnevnim napadima, “spinovanjem” laži, podmetanjima, medijskom i politickom satanizacijom, mislim da je često razmišljao o tome koliko ga ljudi u Srbiji, zapravo ne vole. To je retko kad izgovarao, verovatno da bi mogao da nastavi svojim tempom jer se nadao da će svojim rezultatima da dokaže da nisu u pravu. Ipak , negde se u svemu sto je radio videlo da bi mu značila šira podrška za sve sto radi, jer bi ona omogućila lakši i brži put. Mi svi sada možemo da dodamo da bi verovatno i sprečila mnoge loše stvari koje su se dogodile.

Mnogima je poznato da je Zoran Đinđić insistirao na optimizmu, pa čak u tome i preterivao. Uvek je gledao dalje i koncentrisao se na pozitivne stvari, dok trenutna situacija, uglavnom više nije bila takva.

Nervirao ga je opšti negativni stav prema svemu. Često se setim nekih njegovih rečenica, koje u stvari u velikoj meri objašnjavaju kako se osećao. Recimo, kada mi je na početku mog rada u vladi objašnjavao da je negativan pristup suština svakog neuspeha. To je pokušao da pokaže na primeru nekih novina koje su preko cele strane imale naslov – otprilike - da ljudi umiru od gladi i da je, naravno, Vlada za to kriva. Tekst koji je to trebalo da podrži bio je dugačak tri reda i apsolutno nije sadržavao ni jedan argument. Bilo mi je smešno dok je iznervirano mahao novinama, ali sam znala koliko je u pravu. Banalni primeri, kao sto je vremenska prognoza na televiziji, gde je “sunčan dan” , najavljen u hedu kao “maglovito jutro” (pošto je to predviđeno za početak), pokazivali su koliko je gotovo svima u Srbiji, u to vreme bilo bitno da naglase ili pak izmisle nešto što je negativno, destruktivno… Jednom sam mu navela baš ovaj primer sa prognozom, a on je nastavio: “ Eto baš to! I uvek je važnije ono što je loše, od nečeg što je dobro. I to je ono što moramo da promenimo”.

Svideo mi se taj stav i cilj, ali sam uskoro shvatila koliko je u slučaju Srbije zadao sebi nemoguću misiju.

Možda su se svi vođeni njegovom energijom i optimizmom imali prevelika očekivanja, ali je često atmosfera bila takva da su ljudi posustajali u svojim pokušajima. Sigurna sam da, ukoliko bi se neko bavio nivoom optimizma zaposlenih u Vladi, na početku i kraju rada, razlika bi bila drastična. Ipak, većinu je u međuvremenu pokretala pomisao da učestvuju u istorijskim promenama, kao i vizija Zorana Đinđića, koji je svakodnevno svojim ponašanjem, konstantnom žurbom, podsećao druge na krajnji cilj.

Nezaustaviv i na štakama

Kritičan period, u ovom smislu, bio je između dana kada je povredio nogu i ubistva. Njegovo kretanje bilo je ograničeno, što ga je činilo, često, nepodnošljivo nervoznim… Ipak, insistirao je na tome da se ništa neće promeniti i da nastavljamo sve po planu. Čak mi se čini da je količina rada i zadataka u ovom periodu bila povećana , jer je odbijao da prihvati činjenicu da bi trebalo određeno vreme da miruje.

U Banja Luku smo otišli, iako je lekar do poslednjeg trenutka insistirao na tome da ne bi trebalo da putuje sa povredom. Na tom putu se dogodilo ono što je uglavnom svima poznato. Priznajem da nisam verovala da bi to moglo da se završi kako jeste, ali pri tom ne mislim na način na koji većina ljudi u Srbiji “nije verovala”. Tu posebno mislim na one koji su se i javno oglasili takmičeći se ko ce da bude duhovitiji u osmišljavanju opisa “izmišljenog atentata”, kako su ga uglavnom zvali. Razvoj događaja od tog trenutka do 12. marta bio je šokantan, kao što je svima poznato, međutim, većina ga nije tako videla sve do pomenutog datuma.

Te dane uglavnom pamtim po promeni njegovog raspoložnja, uzrokovane povredom i napetošću zbog svega sto se dešavalo… Dobro se sećam i kritika koje nam je upućivao, smatrajući da bi svaki posao mogao još bar malo bolje da se uradi. Od kada sam počela da radim u Vladi, on je svaki dan imao neku novu ideju, osmišljavao nove vladine službe, aktivnosti… Poslednjih nedelja, bio je posebno zainteresovan za pisma građana. Mislio je da moramo na svako pismo da obratimo pažnju i vidimo da li postoji neko rešenje za konkretan problem. To nam je mnogo grublje saopšteno pošto smo jedno od pisama propustili, a ono je završilo u novinama, propraćeno svim očekivanim komentarima.

Ubistvo

Tako je i 12. marta stiglo jedno pismo sa kojim baš nisam bila sigurna šta da radim, a znala sam da on tog dana dolazi u Vladu i da bi trebalo da imam neku ideju pre toga. Pozvala sam Zorana Janjuševića da ga pitam šta misli, međutim on mi je rekao da nema pojma o čemu pričam, pošto je imao veći problem sa kojim je takođe čekao Zorana. Našli smo se da se dogovorimo oko svega i u toku tog razgovora, nešto se čulo. Kažem nešto, pošto nije zvučalo kao pucanj. Prekinuli smo razgovor, ali posle konstatacije da su verovatno radovi na zgradi preko puta, nastavili. Drugi put zvuk je bio jasniji i praćen škripom guma i glasovima. Janjušević je otrčao do prozora, okrenuo se i rekao: “Neko je pucao na Zorana!” Otrčao je negde, a ja sam malo još stajala pošto nisam mogla da se snađem u trenutku, pa sam i ja otišla do prozora. Tada je neko od policije iz dvorišta rekao da se sklone svi sa prozora. Ono što sam videla je policajac koji je čučao iza kućice i neke od telohranitelja koji su trčali po dvorištu. I sećam se da nisam tačno znala šta treba da radim. Pozvala sam nekoliko ljudi, ali mislim da zbog moje konfuzije oni nisu odmah shvatili o čemu se tačno radi. Sišla sam u kabinet, gde je Biljana, Zoranova sekretarica uporno okretala broj vozaca kako bi saznali gde su i šta se dešava. Kada se konačno javio, rekao je da idu ka Urgentnom centru i da se boji da je situacija ona najgora. Tačno se sećam da sam mislila o tome - “na najgora; to sigurno znači nešto sa kičmom, možda neće moći da hoda ili tako nešto, ali to sad samo misle, a u stvari će na kraju biti sve u redu”.

U kabinet su ulazili ministri, članovi vlade… I svi su postavljali ista pitanja, i svako je po sto puta ponavljao svoju priču o tome šta je čuo i video. Novinari su bili u vladi zbog konferencije koju je trebalo da drži ministar Gaša Knežević, tako da se vest brzo proširila, a telefoni su neprestano zvonili. Svi su pitali jedni druge šta da kažu. Obezbeđenje iz zgrade je uporno pokušavalo da udalji od prozora Bebu, koji im je u svom stilu objasnio kako se taj koji je pucao sigurno ne šeta oko Vlade.

Nekoliko njih je otišlo u bolnicu. Čeda je zvao telefonom, jer nije mogao da se vrati u zemlju, pošto je aerodrom bio zatvoren, što za njega naravno nije bio dovoljan razlog da prestane da pokušava.

Mislim da su svi prisutni, a za sebe sam sigurna, mislili da će svakog trenutka neko da javi da je Zoran u bolnici i da će biti sve u redu, iako nijedna informacija koju smo dobili nije to nagoveštavala. Kada je ušao Nenad Milić, namrgođen, ne obraćajući se nikome i zalupio vrata kabineta, bilo je skoro jasno da su vesti loše.

Posle njega je ušao Nemanja Kolesar, šef kabineta. Nisam čula, ali sam videla reči koje je izgovarao, obraćajuci se Biljani: “Umro je”. Onda se okrenuo i pozvao me da dođem. Znala sam da sam sledeća koja treba da čuje te dve reči.

I tada i sada kada razmišljam o tome, čini mi se da te reči uopšte ne mogu da budu vezane za ime Zorana Đinđića. Često, shvatim da i dalje o njemu govorim u sadašnjem vremenu.

Taj čovek je prosto toliko bio živ, da je o njemu nemoguće misliti kao nekome ko to više nije.

Ostali osvrti

Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić