Osvrti

Srbija spora bez Đinđića

Upoznao sam Zorana Đinđića 1995. godine, još tokom prve svoje misije u Beogradu. Nisam bio ambasador, samo treći sekretar Mađarske Ambasade u Beogradu (1994-1999). Dakle, imao sam mogućnost da pratim njegovu političku karijeru od demonstracija 1996-97, njegovu delatnost kao gradonačelnika Beograda, sve do NATO bombardovanja 1999. Kada sam se u februaru 2001. već kao ambasador vratio u Beograd, Zoran Đinđić bio je premijer Srbije i na prvom kurtoaznom sastanku pozdravili smo se kao stari prijatelji.

Đinđić je bio intelektualac u najplemenitijem smislu ove reči. Obrazovan, misleći intelektualac, ko je umeo da neverovatnom brzinom proceni probleme i nalađe rešenja. Ali i među intelektualcima, koji su se slučajno uključili u politiku on se isticao svojom sposobnošću da postane pravi političar. Razumeo je, da pored teorija o državi i o društvu potrebna su i praktična rešenja. Država i društvo ne mogu da se zaustave, dok se ne završe teoretske debate. Đinđić je umeo da deluje, i imao za to hrabrosti. Umeo je da napravi kompromis. Umeo je da stvori tim od svoje vlade, koja je bila mnogočlana i koja se sastojala od ljudi različitih profila(!). Đinđićeva vizija je bila Srbija, koja se brzo modernizuje, i makar sa teškoćama, ali se uključuje u evropske tokove. Bili su i drugi, koji su maštali o tome, ali Đinđić je bio sposoban da prilagodi svoje ideje svakodnevnom životu Srbije.

Jedan naš razgovor o manjinskom pitanju, temi na kojoj su srpski i mađarski političari uvek mogli da se posvađaju, veoma karakterično opisuje Đinđićev način razmišljanja. Zoran Đinđić je rekao da on misli da je Srbija posle vladavine Slobodana Milosevića u veoma sličnoj situaciji kao Mađarska. U susednim zemljama Srbije, uz granica živi preko milion Srba kao nacionalna manjina. Isto kao što Mađari žive u susednim zemljama oko Mađarske. To u stvari Mađarsku i Srbiju čini saveznicima u pitanju principijelne zaštite prava nacionalnih manjina. Tu našu uzajamnu upućenost jedne strane na drugu moći ćemo u najvećoj meri da iskoristimo, kada će i Mađarska i Srbija biti punopravni članovi Evropske unije, jer ćemo onda biti u situaciji da delujemo zajedno na zaštiti prava manjina. To veoma dobro pokazuje koliko je Đinđić bio sposoban da razmišlja unapred, i ja sam ubeđen da je Đinđić bio, i da jeste u pravu.

Metak ispaljen pre tri godine ubio je premijera Zorana Đinđića, a teško je ranio i Srbiju, koja se nije do dan danas sasvim opravila od te rane. Nije sasvim korektno baviti se pitanjima, na koje odgovor počinje sa „šta bi bilo da je“. Ali imamo sve razloge da pretpostavimo, da bi danas Srbija drugačije izgledala, da Đinđić nije ubijen. Da nije Đinđić ubijen, Srbija ne bi danas verovatno imala vladu, kojoj stranka haškog optuženika Slobodana Miloševića obezbeđuje većinu u Skupštini. I možemo da pretpostavimo da je vrlo verovatno, da se ne bi ni kadrovi prethodnog režima vratili na razne visoke dužnosti u Srbiji.

Atentat na Đinđića preduhitrila je gruba, prljava i bestidna kampanja protiv njega. Kao što se na posletku saznalo – premijer Đinđić je dugo živeo na nišanu svojih ubica. U jednom od svojih poslednjih intervjua pričao je o tome, da ni njegova likvidacija ne može sprečiti reforme u Srbiji. Bio je u pravu. Ali demokratska tranzicija Srbije bez njega postala je spora, teško pokretljiva.

Ubistvo Đinđića je bio ogroman šok za Srbiju, koja do dan danas pati zbog posledica. Da nisu ubili Đinđića, Srbija možda bi danas bila mnogo bliže Evropi, bila bi mirnija bogatija i – možda – srećnija zemlja.

Ostali osvrti

Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić