| |
 |
|
||||
 |
|
|
||
|
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Osvrti Priča o posipanju pepelom Piše: Jovana S. PolićMagazin: Status Rubrika: Dosije
Koliko kleveta treba da istrpim u ovoj zemlji da bi neki sud rekao: "Ajde da utvrdimo šta je istina. Moguće je da se pojavi i unuka Al Kaponea i kaže: Moj deda je pljačkao banke po instrukcijama Zorana Đinđića", rekao je se premijer Srbije 12. januara 2003. godine (na BK televiziji), samo dva meseca pre nego što je ubijen- snajperom. I ovaj sud nije doživeo. Važio je za upornog optimistu, ambicioznog političara, dinamičnog reformatora. Dok su mu jedni bili naklonjeni, drugi su mu isticali mane. Za jedne je bio nemački čovek, špijun, plaćenik, za druge mlad, uspešan, visoko obrazovan demokratski opredeljen političar. Poštovan i osuđivan. Iako je tvrdio da ne želi da ga vole, da mu je draže da ga pamte kao uspešnog, oni koji su ga poznavali pričaju da je bio vrlo emotivan. Govorilo se da je borac protiv kriminala, ali i kriminalom okružen kontroverzni premijer. Ubijan je mnogo čim. I novinarskim perom. I rečima. Zašto su ga mrzeli? Istraživanje medijske dokumentacije EBART, rađeno godinu dana nakon njegovog ubistva, pokazuje da je od 3.259 tekstova, objavljenih u najznačajnijim dnevnim i nedeljnim novinama o Zoranu Đinđiću, u periodu od januara 2001. do 12. marta 2003. godine, bilo 2.823 neutralna, 86 pozitivnih i 350 negativnih. "Od autora koji su se posebno istakli praćenjem 'lika i dela' Zorana Đinđića najimpresivniji je rad autora pod inicijalima N.N. Taj autor, ili grupa autora, napisali su, ni manje ni više, nego 381 tekst. N.N. se oprobao u svim žanrovima, najviše ipak u uzimanju i pisanju izjava, ukupno preko 200. N.N. je pisao i izveštaje, blizu 100, ali i takve autorske tekstove kao što su komentari - 25. Čak se oprobao i sa intervjuima. Njegovo autorsko umeće po ocenama izgleda dosta drugačije od prosečne ocene za sve tekstove - 81 odsto je neutralno, 17 negativno i 2 odsto pozitivno. Da li je uslov za ovakvu kritičnost bilo skrivanje iza inicijala ili mesto odakle potiče najveći broj N.N. tekstova (Nacional: 146 od 381)?", napisao je tada Velimir Ćurgus Kazimir, direktor Ebarta. On, međutim, ne misli da je reč o nekoj hiperorganizovanoj akciji, vođenoj iz jednog centra koji je orkestrirao ponašanje medija prema Zoranu Đinđiću i tadašnjoj vladi. "Međutim, kad iznutra posmatrate, ne više statistiku, nego snagu poruka, možete da dođete do zaključka da je ono što je bilo negativno bilo veoma, veoma jako emotivno plasirano i može se onda sa dosta sigurnosti govoriti da jeste postojao krug ljudi, kako iz medija tako i iz politike, koji su učestvovali u satanizaciji Zorana Đinđića", kaže za Status Kazimir i ističe da ne govori o tekstovima koji su kritikovali politiku Zorana Đinđića, već o onim u kojima je premijer, bez ikakvih dokaza, povezivan sa kriminalom, mafijom, zloupotrebama. Đinđića je, mnogo pre nego što je prostao premijer, pratio negativni stereotip izdajnika svoje nacije: nemački čovek, nemački špijun, nemački plaćenik. A onda se ovom "Švabi", kao "vekovnom neprijatelju srpskog naroda", prikače još i pikantne priče o ličnom bogatstvu i mutnim poslovima, da bi se stvorila slika o Đinđiću kao čoveku koji ne misli dobro ovoj zemlji i narodu. "Način na koji su pojedini autori i mediji pisali o Đinđiću bio je ispod svake kritike. Zanimljivo je da su to skoro uvek bili autori koji se nisu baš isticali oštrinom protiv Miloševića & co. Ti tekstovi i izjave potcrtavali su najgore fašistoidne stereotipe o premijeru kao 'Švabi' i 'izdajniku', stvorene još za Miloševićevog vakta, od njegovog agitpropa. Tome je pridodata i titula 'mafijaša', pošto to ‘narod voli da čuje’", kaže za Status Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika Vreme. O "podmetnutim lažima" koje su pratile premijera i njegovu vladu, za Status govori i Biljana Kovačević Vučo. Ona objašnjava da je ovaj "specijalni medijski rat", koji se vrlo lako može opipati pažljivom analizom tekstova iz tog perioda, vođen tako što se podmetne jedna laž koja, kao pelcer, počne da se prima, širi i zasađuje na hiljade mesta. "Tvrdim da je to tako organizovano, da je i onaj poslednji šrafčić, koji je pisao protiv Zorana Đinđića, ali ne u smislu kritičnosti na politiku, što ne samo da je legitimno nego je neophodno u demokratskom društvu, mogao da podmetne laž da je Đinđić kriminalac i da to, onda, dođe do krajnjeg korisnika i da svi prihvate da je on kriminalac, bez ikakve rezerve. Apsolutno je jasno da to nisu bili tekstovi koji su kritikovali Vladu zbog politike, već tekstovi koji su demonizovali Zorana Đinđića do opšteprihvaćene činjenice da je on kompromitovan. Ne verujem da je svaki novinar koji je pisao i produbljivao tu temu bio i direktno upregnut. Ali, da je to bila dobro organizovana mreža, to je nesporno. Sigurna sam da se na te bačene udice zapati svakojaka travuljina i onda to postaje opšte mesto. E, to je ta dobra organizacija jedne kampanje koja dovede na kraju do ubistva", priča Kovačevićeva i priznaje da je i sama, bombardovana tolikom količinom informacija o njegovom kriminalu, švercu, reketu po Srbiji, u jednom trenutku poverovala u istinitost optužbi izrečenih na Đinđićev račun. "Zavrte te i ne možeš da se snađeš. Ja sam u jednom trenutku pomislila: da, to je verovatno tačno, ali sam i dalje mislila da je on rešenje za Srbiju. Pristala sam na varijantu koju su mi podmetnuli. Moram da priznam da se zbog toga, sada, osećam strašno glupo. Ne mogu da kažem da me grize savest, jer nisam učestvovala u toj kampanji, ali se osećam glupo. Teško je čoveku da prizna sebi da je bio žrtva jedne džinovske manipulacije. I danas, kad analiziramo te medije, vidimo da se svuda ponavljaju iste rečenice, iste konstrukcije. Dovoljno je da neko samo potegne, da stavi nogu u vrata i lažna priča počinje da se širi." Savest, međutim, ne grize ni one koji su plasirali gomile informacija koje nikad nisu potvrđene i koji su se trudili da, kad god mogu i gde god mogu, oblate premijera. Vladimir Beba Popović, šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića, ali, zahvaljujući prijateljstvu sa Zoranom koje datira od 1993. godine, i više od "čoveka iz senke", prva je osoba iz okruženja ubijenog premijera koja je javno progovorila o, najpre, "medijskoj pripremi koja je prethodila ubistvu", a zatim i o "ubijanju rečima". U danima vanrednog stanja, koje je uvedeno posle atentata, periodu, dakle, kad se insistiralo (Popović, posebno) na strožoj implementaciji medijskih zakona, šef vladinog Biroa za komunikacije nije se libio da na brifinzima, koji su održavani za urednike vodećih srpskih medija, javno prozove neke ljude iz novinarske profesije kao inspiratore atentata. U "Popovićevom birou" su, tako, kao lideri "grupe za medijski pritisak" prepoznati Aleksandar Tijanić, tadašnji savetnik za medije Vojislava Koštunice, a potom i Željko Cvijanović, glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Blic News" i Predrag Popović, urednik dnevnog lista "Nacional". I danas, tri godine posle ubistva premijera i "Sablje", u svojim nastupima u medijima, retkim ali bombastičnim, Popović ne odstupa ni za korak od onog što je govorio/radio marta i aprila 2003. godine. "Da sam ja, kako se priča, vodio ‘Sablju’, Srbija bi danas izgledala drugačije", rekao je nedavno Popović u intervjuu banjalučkim "Nezavisnim"! On i danas govori da su predstavnici tog i takvog huškačkog novinarstva skoncentrisani oko novina kao što su "Kurir", "Nacional", "Balkan", "Svedok", NIN, "Evropa", "Revija 92"... lepeći im etiketu "glasila koje drže službe bezbednosti". Pri tom, Popović, kao posebno spornu, apostrofira činjenicu da je većina urednika tih glasila poreklom iz Bosne. Tako, prema njegovima rečima, pored Željka Cvijanovića, u Beogradu rade desetine urednika iz Bosne i dva-tri iz Osijeka. "Samo se pitam da li čitaoci uočavaju nešto čudno u činjenici da te osobe imaju ili su imale uredničke funkcije u medijima koji su nekada bili veoma ugledni, a da su novinari koji u beogradskim medijima rade godinama potpuno na margini. Zar to nije čudno?! Dakle, nisu oni pametniji od ostalih, niti se to desilo slučajno. Njih su nametnule službe bezbednosti koje njima upravljaju. Zašto u Beograd nisu došli novinari iz Crne Gore? Što nisu došli Srbi iz sveta da budu urednici? Nisu, jer su ovi koje sam pomenuo deo zločinačke organizacije koja vlada Srbijom pa time i medijima", zaključuje Popović. Iako se danas svi peru od mogućnosti da su upravo oni vodili medijski rat protiv Zorana Đinđića, nije teško primetiti da je u tekstovima Aleksandra Tijanića, Momčila Petrovića, Željka Cvijanovića, Predraga Popovića, Bogdana Tirnanića, NN autora, ali i političara, komentatora, teoretičara, premijer nazivan lažovom, varalicom, kriminalcem, prevrtljivcem, čak i ubicom. "Ja bih se, stvarno, da sam na mestu Željka Cvijanovića, Tirnanića, Tijanića, Momčila Petrovića, Predraga Popovića, osećao prilično neprijatno. Ne samo zbog toga što je akter njihovog napada ubijen i završio na takav način, nego zato što su se te njihove prognoze o vlasti koju je vršio Zoran Đinđić, njegovim idejama, onome što će biti posledice, do te mere poništile i pokazale da su neargumentovane, tendenciozne, maliciozne. Tu više nije stvar kritike, pa da kažete, on je pragmatičan, beskrupulozni političar, čak, to se sve može reći, ali ne možete reći, a da ostanete novinar, kolumnista, urednik, direktor, da neko radi, kuje zaveru protiv celog naroda, da se bogati zajedno sa mafijašima, diluje ovo ili ono i da to ostane takva tvrdnja i da se od toga ništa ne pojavi kao činjenica i kao dokaz", naglašava Kazimir. Priča o medijskom linču Zorana Đinđića, potegnuta je tek nekoliko dana posle njegove pogibije. "Srbija je prokleta avlija. Ona Andrićeva u kojoj, opasani zidom, zajedno žive i grešnici i pravednici, i dželati i žrtve, i lopine i poštenjačine, i oni koji su uprljali ruke i ljudi čistog obraza... U toj Srbiji, danas, dželati prozivaju žrtve; lopine nasrću na poštene; face, ruku krvavih do lakata, optužuju one kojima je još stalo do dva prsta obraza. I ubijaju rečima. Srbija više nije lepa, već mračna tajna. To je tajna koju krijemo jedni od drugih. Ako je i izgovorimo, onda je to tiho. Ne govorimo je svakom jer će postati gospodari naše slobode. Nije tajna, međutim, ko je umislio da je gospodar sloboda na ovim prostorima. Budale, Pacovi i Prevare, moderni medijski luciferi, s demokratski nevinim izrazom lica jurišaju na ono malo razuma što je još ostalo u ovoj jebenoj zemlji i pozivaju na krv. 'Drma glavom, a nosi štake. Da nije neka lekarska greška u pitanju? Premijer je odmah rekao da mnogi od nas ne znaju gde žive. Bio je u pravu. Naime, što se mene tiče, ja zbilja ne živim u zemlji koju je Đinđić opisao!' Đinđić više ne drma glavom, štake su pohranjene a autor prednjih redova objavljenih u 'Nacionalu', 12. marta, na dan ubistva premijera (nije Miroslav Marković, koji je, onomad beše, tekstom u Politici ekspres najavio smrt Slavka Ćuruvije) već dva dana kasnije, u izvinjavajućem tekstu, pokušao je da spere ljagu sa svog i lika svih ostalih Miloševićevih avlijanera koji s nostalgičnim pogledom u prošlost hoće da sjebu budućnost Srbije. Nije tu Bogdan Tirnanić - Pacov, sam. On je samo jedan od pacova koji grickaju početak i ovog veka. Predrag Popović - Budala, potpisnik 'Nacionala' jedan je iz te LEGIJE Lucifera. I Aleksandar Tirnanić - Prevara, zvani Ruby. Momčilo Petrović, alijas Bensendin. Razbuktao se tu ceo jedan pokret žurnalističkog populizma koji misli za sitne pare, a Legijine ljubavnike, Sergeja Trifunovića i Arkanovu Cecu krsti piramidama morala. Oduvek je na ovim prostorima vladalo mišljenje da postoji samo jedna razlika izmedu apokalipse i srbijanskih medija: apokalipsa ima četiri sasvim poznata jahača, a srbijanske medije je jahao ko bi stigao. PACOV, BUDALA, PREVARA, BENSENDIN i ostale utvare iz tog medijskog korpusa pokušali su da dokažu kako za sitnu lovu mogu da sahrane budućnost. Reči su ubile Đinđića. Metak je samo označio fajront", objavio je, nekoliko dana posle Đinđićeve smrti, banjalučki Novi Reporter. Ljudi iz neposrednog Đinđićevog okruženja, Vladimir Beba Popović, pa i Čeda Jovanović, tvrde da je kampanja bila orkestrirana i da je njom dirigovano iz Koštuničinog neposrednog okruženja. "Ako misle da su tekstovi Aleksandra Tijanića imali uticaj na novinarsko javno mnjenje, to je sasvim izvesno. Ako tvrde da je iz Koštuničinog kabineta izašla vest koja je u prevodu na srpski glasila 'Gavrilovića ubila Đinđićeva vlada zato što je Koštunici ostavio pisane dokaze o njenoj povezanosti sa mafijom' - u pravu su, i to je dokazano. Za 'dirigovanu kampanju' potrebno je još dokaza", kaže Dragan Bujošević, novinar NIN-a. O tome da je možda ne "orkestrirana kampanja", ali sigurno medijska hajka vođena, govore i drugi novinari. Kao građaninu koji je bar nešto malo bolje informisan od proseka, Bojani Lekić, glavnom i odgovornom uredniku BK televizije, ostaje uverenje da se dugo vodio "rat dva kabineta", a ne rat Koštunice i Đinđića, "što je dovelo do političkog udaljavanja ove dvojice a, vidimo, i teških posledica po zemlju". "Nije bilo potrebno biti 'čovek iz branše', pa biti potpuno svestan da su postojali oni koji su prema njemu i onom što je radio bili blagonakloni, oni koji su se trudili da sve prate neutralno, ali i oni koji su pisali samo negativno i kad je bilo i kad nije bilo razloga. Veoma uočljiva je bila i grupa medija koja je plasirala priče koje su permanentno od njega stvarale 'lik na ivici zakona' sklon padu sa te "ivice" u bezakonje. Demantiji takvih priča, onda su služili kao kratak uvod za podsećanje na ono što se demantuje, odnosno na obnavljanje optužbi", priča Lekićeva. Oni koji su se našli "s one strane" priče, oni koji su pisali i objavljivali ovakve tekstove, danas, međutim, tvrde da to nije bila hajka. Na pitanje da li je posle ubistva premijera "preispitao" svoje i tekstove objavljene u Nacionalu, novinama čiji je bio urednik, kao i da li je bilo mesta samokritici, Predrag Popović kaže: "Stalno preispitujem sve svoje postupke i stavove. Posebno sam u toj disciplini uporan po pitanju odnosa prema Zoranu Đinđiću. Nisam ga štedeo, kako vi kažete. Ukazivao sam mu na opasnost koju stvaraju ekstremisti iz njegove blizine: Čeda Jovanović, Beba Popović, Ljubiša Buha Čume, Bojana Lekić... Da se na vreme distancirao od ekstremista, možda bi danas bio živ, a s njim bi Srbija imala šansu za oporavak. Samokritično priznajem da sam učinio sve što sam mogao kako bih ga upozorio na 'loše društvo'. Da li je to bila hajka? Nema logike. Kako da vodim hajku protiv onoga od koga javno, svakom prilikom, tražim da mene i moje novine zaštiti od svojih saradnika. Kad je prelomio, bilo je kasno. Kasno za njega, moje novine a i ja još muku mučim s istim onim ekstremistima." I Aleksandar Tijanić danas govori da nikad nije pisao "protiv Zorana Đinđića - lično", već protiv politike koju je on vodio. Ovakvu tvrdnju, Tijanić potkrepljuje sledećim rečima: "Da li biste pisali o čvrstini i lepoti zgrada a da znate da će sutra biti zemljotres. Ni u jednom mom tekstu ne postoji nijedna reč protiv Zorana Đinđića, kao osobe, jer smo mi bili prijatelji. Postoji protiv politike Zorana Đinđića, a postoji protiv njegovih ljudi mnogo reči, da, protiv njegove politike, koja je dozvolila da ga okruže ljudi koji su bili prijatelji mafije." Odbacujući, dakle, bilo kakvu mogućnost da je bio jedan od onih koji su vodili hajku protiv Đinđića, Tijanić ističe da su njegovi tekstovi premijeru bili korisni. "Da sam bio u pravu, potvrđuje činjenica da ih je Zoran odbacio od sebe šest meseci pred smrt. Shvatio je ko su. ‘Ajde da kažem neskromno, možda je i pomoću mog pisanja video ko je Čeda, ko je Beba, ko je Janjušević, ko je Batić, Žarko Korać..." "...Eto, to je sve što imam da kažem na tu temu. A kad mi nađete rečenicu za Zorana kao osobu, onda mi recite da nije tačno. Ali sam sve učinio da njegova politika ne uspe, jer sam znao kakvim je ljudima okružen", priča Tijanić za Status. Da li je zaista tako bilo, možda najbolje ilustruje ono kako je tadašnji Koštuničin savetnik nazivao premijera: mali Sloba, prijatelj mafijaša, lažov, prevarant... A evo i rečenica koje smo "našli": "Ne odvaja se od Legije, koji predvodi Crvene beretke, sprijateljio se sa dve hm – poslovne grupacije koje proizvode pacijente za traumatološku kliniku ili kapelu…" (Nezavisne novine, 24. novembar 2000.) "Valjda ovaj neće da ubija. Valjda." (Nezavisne novine, 22. decembar 2000.) "Poruka Đindicu: više ne važi moja ponuda da ukoliko prestaneš da širiš laži o meni ja cu o tebi prestati da govorim istinu. Necu! Sad vidi šta ceš. Znam ja dobro da bi Đinđic i onaj njegov otimareni konjušar sa briljantinom, taj mali švercer nafte iz Makedonije, bili srecni da me vide u citulji." ( Nacional, 16. jul 2002.) Za neke tekstove, Tijanić danas tvrdi da ih nije pisao. Recimo: "Tijanić završava analizu srpskog kviza – Skini gaće Rubi… Evo mog testamenta: ako mi se - tacnije, kad mi se nešto desi, jedan deo tela zaveštavam premijeru. Valjace mu. Obojica znamo i koja novinarka najpažljivije to može da mu uruci" (Nacional, 6. mart 2003.) "To nije moj tekst i ne želim da to komentarišem", kaže Tijanić. Ono što ovde ne možemo da dokažemo, jestu spekulacije da je pisao i pod pseudonimima. Tvrdi da je sve svoje tekstove potpisivao imenom i prezimenom, a da su mu pojedine krali drugi autori (vidi okvir Nisam bio oko Đinđića). Tako je čuvena Tijanićeva "Ako Đinđić preživi, Srbija neće", koja je predstavljala otvoreni poziv na linč premijera, objavljena u Nacionalu (1-2. februara 2003), u kolumni potpisanoj imenom Dr Vesna Petrović - Jović (sve sa fotografijom). On "veruje" da je "prepisao" tadašnji urednik ove dnevne novine. "Ne znam šta je Tijanić nekad pisao, a šta sad priča. Možda laže, a?", odgovara "prozvani" Predrag Popović, čovek iz senke Srpskog Nacionala. Ono što je sigurno Popović napisao, a Nacional objavio 24. maja 2002. Godine, su sledeći navodi: "Da li ste, gospodine Đindicu, primetili da je još uvek veoma aktivan isti zlocinacki um koji je osmislio medijski linč Dnevnog telegrafa i Slavka Ćuruvije. Sećate li se teksta u Ekspres Politici, pročitanog na RTS, kojim je najavljena fizička likvidacija Ćuruvije. Da li ste, Đinđiću, isti rukopis i isti stil obračuna prepoznalli u tekstu koji je Vaš saradnik 'Mala Beba' napisao i objavio u Publici, a Vaš Željko Mitrovic procitao na Pinku? U replici poziva na linc Curuvije, presuda je javno izrecena Željku Cvijanovicu, Vojislavu Žanetiću, Srdanu Đuriću, Aleksandru Tijanicu, kao i meni, glavnom uredniku Nacionala, bivšem pomocniku glavnog urednika DT-a i autoru knjige 'Poslednja ispovest Slavka Curuvije'." Posle izlaska knjige ATENTAT Miloša Vasića, u novinarskim krugovima se spekulisalo informacijom da je Popović "reketirao" Zorana Đinđića sa 50.000 maraka kako bi prestao da piše o njemu. Tada to nije ni potvrdio ni demantovao. Na pitanje hoće li sada, Popović je, uz napomenu da njegove odgovore možemo da koristimo samo ako ih objavimo integralno, rekao: "Ne bavim se spekulacijama pojedinih nakaza. To bi bilo isto kao kad bih od Slaviše Lekića, (glavnog i odgovornog urednika Statusa, prim. aut.) tražio da se izjasni o spekulacijama nekih kolega koje tvrde da on besplatno puši kurac Milošu Vasiću. Da li je Slaviša to demantovao ili potvrdio? Hoće li sada?", napisao je u svom odgovoru, integralno, Predrag Popović. Tako, valjda, to rade veliki novinari. Jer, ako može o premijeru, što ne bi mogao i o kolegama. Još jedan od autora "negativnih" tekstova objavljenih o Đinđiću, a koji je, takođe, tražio da se njegovi odgovori objave integralno, pa naknadno odustao, je Željko Cvijanović, glavni i odgovorni urednik nedeljnika Evropa. Cvijanović je, naime, prvo odbio da govori za Status, ali je predložio da o ovoj temi napiše tekst koji će biti integralno objavljen i za koji će mu biti plaćen honorar. Da bismo se "držali teme", od potpisnice teksta je tražio da mu pošalje "okvirna pitanja" na osnovu kojih će napisati tekst, kao i ugovor o autorskom delu sa visinom honorara i tačnim datumom kad će mu biti uplaćeno. I, to smo i učinili. Sutradan je, međutim, stigao odgovor u kojem navodi da je imao dobru volju, ali da se pokajao već nakon prvog pitanja, jer je ono ukazivalo na to da kao gotovu činjenicu tretiramo da je učestvovao u hajci, a da nas još jedino interesuje da li je zločinac ili kreten. Na kraju, poslao nam je ne naročito srdačan pozdrav. Pitanja koja smo postavili su se sama nametnula, prelistavajući i čitajući tekstove koje je objavio u Blic News-u. Uz to, redakcija magazina Status je pokazala dobru volju da udovolji Cvijanovićevim zahtevima kako bi se njegovi odgovori našli u ovom tekstu, a gde je mogao da demantuje svako naše pitanje i za to još dobije i novac. Uvažavajući različito poimanje profesije i vremensku razliku, pa čak i njegovu profesionalnu sujetu, verovali smo da će tekst ipak stići. I čekali i nakon što je istekao dogovoreni rok. Tekst nije stigao, te zbog toga objavljujemo delove njegovih tekstova iz Blic News-a bez komentara. "… biti protiv Đindica znaci imati nos za razlikovanje politicki ukusnog i neukusnog, ali i, mnogo više, za razlikovanje zakonitog od nezakonitog…" (Blic News, 30. Oktobar 2002.) "Koliko god da to s atentatom na Zorana Đindica nije nimalo smešno, još uvek ne znaci da cela prica ne staje u jedan bradati psihoanaliticki vic. Dakle, psihijatar testira Muju „Roršahovim mrljama" i, koju god da mu pokaže, Muju podseca na „onu stvar". Kada mu je iznervirani lekar iz vica upisao u karton da je seksualni manijak, iz Muje je probio pravedni gnev: „Dobro, doktore, jesam li ja manijak zato što vidim ‘onu stvar’ ili ti koji mi je stalno pokazuješ." To ce reci da je jedno da li se u petak na autoputu prema Surcinu zaista dogodio atentat na Đindica, a sasvim drugo zašto je bar polovina politicke caršije, još kad je na Kopaoniku zaradio gips u fudbalskom mecu s policajcima, bila spremna da poveruje da to nisu cista posla i zašto se ona druga polovina, posle dogadaja na autoputu, pokajala jer nije bila na vreme dovoljno paranoicna. Radi se o tome da nesrecni Mujo možda i nije rad da svaki put prepozna onu stvar, ali je prosto prepozna, kao što, sasvim sigurno, prosecni gutac vesti u Srbiji, koliko god da mu se sve odavno zgadilo, baš i ne bi voleo da vidi premijera prosutog na ulici, ali ga, eto, vidi. Zašto?" (Blic News, 26. februar 2003.) "ZAŠTO ĐINĐIC NE MOŽE DA PREŽIVI SVOJE POBEDE" (Blic News, 6. januar 2003. - naslov teksta) "Zato je u Brozovoj Srbiji bilo opasno misliti jer ste uvek mogli dospeti zatvora, zato je u Miloševicevoj Srbiji bilo opasno misliti jer ste mogli biti proglašeni izdajnikom. Opasnost mišljenja u Đindicevoj Srbiji implicira samocu, samocu u kojoj cete se, ako se ta koegzistencija ekstremista nastavi, kad-tad upitati: ‘Da li sam ja uopšte normalan’." (Blic News, 05. mart 2003.) "Zato nikome ne smeta što je Đindić, u očekivanju da završi posao, političko nasilje pretpostavio demokratiji, državu potrebama svog političkog opstanka, a pravnu državu priličnim zahtevima svojih domaćih političkih klijenata. Zato nikome ne smeta što se politika ove države ne vodi u parlamentu, što toga više nema ni na cuvenom politbirou DOS, nego se sve završava na opskurnim nocnim sastancima nekoliko tipova s izvadenim baterijama iz mobilnih telefona." (Blic News, 12.03.2003) Osim tekstova Željka Cvijanovića, u Blic News-u je kolumne o Zoranu Đinđiću pisao i Momčilo Petrović, koji se danas ne seća da li je protiv premijera, posebno nekoliko meseci pred ubistvo, vođena medijska hajka. "Zaista se ne sećam. Možda jesu vodile hajku neke dnevne novine. Na kraju krajeva, objavljivani su Legijini tekstovi, ali ja mogu da govorim samo o onome što sam ja radio. A svrstavati tu kolumne u Njuzu, to je tendenciozno", kaže Petrović i dodaje da se nalazi u nezgodnoj poziciji da komentariše tekstove o čoveku koji je sada mrtav. Za Đinđićevog života, Petrović je o pisao “Kratku priču o varalici”. "Đindic? Ne, naravno da ovo nije tekst o srpskom premijeru. I naravno da ni najmanje nisam imao nameru da vas ovakvim naslovom dovedem u zabludu prodajuci vam rog za svecu, da atraktivnim naslovom privucem vašu pažnju, gospodo moja, i moji citaoci. Ovo je prica o 'varalici' iz ribolovackih prica, lažnom mamcu, plasticnoj imitaciji ribe koju koriste pecaroši... i ukoliko se, ipak, osecate prevarenim, pre nego što mene osudite za obmanu (ili 'marketing bez pokrica', kako vam drago), sebe pitajte zbog cega ste pod ovim naslovom ocekivali tekst o lideru parlamentarne vecine. Vaše mišljenje, vaše iskustvo, vaše asocijacije... vaš su problem. I vi biste morali da na sudu dokazujete svoje tvrdnje. Što se mene tice, svaka slicnost naslova ovog teksta sa... hm, sa nekakvim osvrtom na lik i delo Zorana Đindica je, kako se to obicno kaže, 'sasvim slucajna'."(14. avgust 2002.) Međutim, nije "slučajno" Petrović sugerisao svojim čitaocima da je premijer "varalica", te i dalje stoji iza ovih napisa. "Ima onih koji tvrde da je Đindiceva ljutnja zbog poredenja Srbije i Kolumbije odglumljena za potrebe kampanje Miroljuba Labusa. Ali oni greše. Premijerov bes je autentican. Zbog curenja informacija iz krugova bliskih vladi." "Licno, smatram da je njegova pojava na politickoj sceni Srbije tek posledica neoprezno prevrnutog kamena obraslog mahovinom…" "…ako se ne pojavi neki bog iz mašine, Zoranu Đindicu vrlo brzo niko nece biti potreban..." (22. januar 2003.) "Polazim od cinjenice da politicar nema razloga da se stidi ako se nade na meti atentatora. Hocu da kažem: jeste neprijatno, ali nije nepristojno. U nacelu. U svetu o tome cak snimaju filmove, i publika nikada ne navija za coveka s puškom." "Zbog cega je, onda, Zoran Đindic odigrao smešnu igru, kome je bila namenjena varka ko-bi-mene-i-zbog-cega?" "Došao red i na Đindica. Prošlo je više od onih sto dana, koliko
sam obecao da ga necu pominjati u ovoj kolumni. Šta smo, dakle, videli
da premijer zna... osim da vozi trotinet?" "Ne možete sada da vadite delove nekih tekstova. Ne mogu da se izvlače te rečenice iz konteksta, pogotovo iz mojih kolumni, gde se rečenica nadovezuje na rečenicu. Ja nisam nimalo bio nežan prema toj vladi, ni prema njemu ni prema njegovim ministrima. U tom trenutku, raspolažući činjenicama, pisao sam šta sam pisao. Smrt nekoga u svesti ljudi sasvim drugačije baca svetlost na nečiji život. Ne mislim da su bilo kakvi tekstovi vredniji od nečijeg života. Sad je teško braniti te tekstove. Potisnuti su svi njegovi potezi koji su bili razlog za te moje kolumne", kaže Petrović i dodaje da njegove kolumne nisu pisane da traju, već bi, objašnjava naš sagovornik, novine trebalo pročitati i baciti. "A onda se desio taj tragični slučaj", nastavlja Petrović "i ti tekstovi postaju važni. Drugo, ljudi iz osećanja krivice i odnosa prema smrti, lažnim bojama senče nečiji život. Tako da smo sad neravnopravni. Njega je smrt izvukla iz dnevnih stvari, a ostavila je moje tekstove i ove mutante, Čedu i Bebu, koji time manipulišu." Teške reči i optužbe o Zoranu Đinđiću pisao je i Bogdan Tirnanić. Čak ga je i "sahranjivao". "Tako da, posle svega, za Đindicev plan nadalje važi Robespjerova (ili Sen-Žistova?) maksima o propalim revolucionarima koji su, izvevši revoluciju dopola, samo sebi iskopali (politicki) grob. Ali, nikada nisam cuo za sahranu nekog revolucionara. Uvek se radilo o nekom drugom." Ili: "Premijer Đindic, koji je u ranoj mladosti sanjao da postane terorista, više je titoisticki nastrojen, i misli da se zakona ne treba uvek držati kao pijan plota. On je, u tom smislu, pravi naslednik Mirka Marjanovica. Vlada uredbama. Tako je tek Đindic u prilici da ostvari Markovic-Risticev plan o pretvaranju ovog društva u sektašku komunu ciji ce clanovi biti srecni što mogu da jedu samo petkom. To je, uostalom, razlog što se okružio odanim pretorijancima na celu sa Cedom Jovanovicem, novim Jagodom, dogmatskim šefom žutih batinaša iznad svakog zakona i ustava." Razlika između kritike javnih ličnosti, pa i premijera, i medijske hajke je uvek i u svim slučajevima jasna. Ne vidi je, kaže Bojana Lekić, samo onaj koji neće. "Kritika je kada vi iznosite dokaze o nečemu. Koštunica je obećao ustav za tri meseca i nije ispunio obećanje. Kampanja je 'Koštunica se farba', 'Ne vodi on svoju politiku', 'Đinđićem upravlja mafija', 'Na Titaniku bi Đinđić ubedio Ružicu da ona ode na dno okeana kako bi on preživeo'. Za mene je kampanja sve što se ne dokazuje jer zna Srbija, sve što manipuliše privatnim životom, svaki balkanski psihološko-sociološki portret u kome je fizička osobina - veliki nos, kockasta glava, debeli prsti... važnija od dela opisivanog subjekta", objašnjava Dragan Bujošević. Čini se, ipak, da ovo nije bila kritika. Pucali su u Zorana različitim oružjima: lažima, optužbama, novinarskim perom, rečima. Snajper je opalio 12. marta i posle više od decenije nišanjenja, kao posledica propusta, ili namera, usmrtio ga.
Poternice D. Danice Najviše potpisanih tekstova sa izrazito negativnom konotacijom o Zoranu Đinđiću, napisala je Danica Drašković, pod naslovima: Putari, Marionete, Patriote, Atentatori, Neznalice, Saučesnici, Kumovi, Raspadnuti, Premijer čvarak... "Naš novi diktator i državni terorista Zoran Đindic lansirao je ovih dana svoju aferu 'Pauk', kao nekada Miloševic, sa istim ciljem, zapletom, a verujem i raspletom." (Nacional, 2. novembar 2002.) "Anonimni nesrecnici koje su pohapsili, na žalost mnogih, nisu planirali ništa od onoga za šta ih optužuju, jer zna se da sve atentate i ubistva planiraju, organizuju i izvršavaju Đindicevi drugovi i kumovi.” (Nacional, 2. novembar 2002.) “Ako izostavimo starije gospode po Nemačkoj, koje je nemilice gutao u mladosti i kao žigolo skupio početni kapital, prva velika žaba koju je progutao u političkom pohodu je Dragoljub Mićunović, bivši predsednik DS, njegov zaštitnik i prijatelj. Izveo je to veoma beskrupulozno i surovo, kao i isterivanje Koštunice iz te stranke, da lakše ucvrsti osvojenu poziciju.” (Nacional, 10. avgust 2002.) Del Boj amater "Sledece godine bicemo milioneri… Oni koji kažu da je to rekao Del Boj, a ne Đindic, možda su u pravu, kao što su možda u pravu i oni koji tvrde da je junak 'Mucki', za srpskog premijera cist amater. Ili smo se u meduvremenu svi uposlili u toj uspešnoj evropskoj firmi 'Ragina glava'. (Dragoljub Petrović i Đoko Kesić - Glas Javnosti, 31. decembar 2001.) Dva lica sveznalica "Odvratno je što ljudi iz svake vlasti sebi daju za pravo da navodno razotkrivaju stvari tako što stvaraju nove misterije, pa pominju 'lobije', 'centre moci' i sl. Ako oni ne znaju ko čini lobije i centre moći - trebalo bi da se stide, ako nemaju dokaze - nek ih traže, a ako nemaju dokaze - nek ćute dok ih ne nađu. Da ja znam istinu o tom ubistvu učinila bih sve da je saznaju svi, da iznesem dokaze i da počinioci budu kažnjeni. Ne znam, a vec tri godine se - mada sam svesna rizika - trudim da saznam što više", kaže Bojana Lekić. Znao šta mu se sprema "Mislim da je medijski linč Zorana Đinđića započet i pre nego što je postao premijer. A ubrzo pošto je postao premijer u jednom intervjuu za NIN je rekao da se sada priprema kampanja protiv njega kao karike u švercu cigareta. Pogodio je, sećate se: zagrebački 'Nacional', Pukanić i Montgomeri, Cane...", priča Dragan Bujošević. Robija i lustracija Na pitanje da li je izostanak profesionalne lustracije posle 5. oktobra doprineo da u medijskoj sferi sve ostane isto, samo još malo gore, Teofil Pančić kaže: "Sto puta sam rekao, hajde da ponovim: ne zanima me lustracija, nego krivična odgovornost onih koji su, koristeći medije kao oružje, činili ozbiljna krivična dela poput izazivanja nacionalne i verske mržnje ili pozivanja na nasilje. Kakva lustracija i 'moralna odgovornost', sudovi časti i ostale kerefeke, tim barabama je mesto u zatvoru.”
Kad iznutra posmatrate snagu poruka, možete da dođete do zaključka da je ono što je bilo negativno, bilo veoma, veoma jako emotivno plasirano i može se onda sa dosta sigurnosti govoriti da jeste postojao krug ljudi, kako iz medija, tako i iz politike, koji su učestvovali u satanizaciji Zorana Đinđića (Velimir Ćurguz Kazimir) Za mene je kampanja sve što se ne dokazuje jer zna Srbija, sve što manipuliše privatnim životom, svaki balkanski psihološko-sociološki portret u kome je fizička osobina - veliki nos, kockasta glava, debeli prsti... važnija od dela opisivanog subjekta (Dragan Bujošević) Da je to bila dobro organizovana mreža, to je nesporno. Sigurna sam da se na te bačene udice zapati svakojaka travuljina i onda to postaje opšte mesto. E, to je ta dobra organizacija jedne kampanje koja dovede na kraju do ubistva (Biljana Kovačević-Vučo) Ljudi iz osećanja krivice i odnosa prema smrti, lažnim bojama senče nečiji život. Tako da smo sad neravnopravni. Njega je smrt izvukla iz dnevnih stvari, a ostavila je moje tekstove i ove mutante, Čedu i Bebu, koji time manipulišu (Momčilo Petrović) Da se na vreme distancirao od ekstremista, možda bi danas bio živ, a s njim bi Srbija imala šansu za oporavak. Samokritično priznajem da sam učinio sve što sam mogao kako bih ga upozorio na 'loše društvo'. Da li je to bila hajka? Nema logike (Predrag Popović) Teške reči i optužbe o Zoranu Đinđiću pisao je i Bogdan Tirnanić. Čak ga je i "sahranjivao" Cvijanović je prvo odbio da govori za STATUS, ali je predložio da o ovoj temi napiše tekst, koji će biti integralno objavljen i za koji će mu biti plaćen honorar. Tekst nije stigao Da sam bio u pravu, potvrđuje činjenica da ih je Zoran odbacio od sebe šest meseci pred smrt. Shvatio je ko su. ‘Ajde da kažem neskromno, možda je i pomoću mog pisanja video ko je Čeda, ko je Beba, ko je Janjušević, ko je Batić, Žarko Korać... (Aleksandar Tijanić)
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
