Osvrti

Srpsko društvo i Zoran Đinđić

Piše: Latinka Perović
„Helsinška povelja“, juni-juli 2004

"Svi smo imali pomalo Miloševića u sebi. A moramo ga iščupati iz korena... Euforija je bila zahvatila čitav svet posle Miloševićevog pada. Ali, ja se nisam ni tada radovao. Razmišljao sam šta će biti kad se svi otrezne."
"Pod Miloševićem sam bio izdajnik i strani špijun. Sada me optužuju da zloupotrebljavam vlast, da prodajem strancima srpski nacionalni interes i da sam povezan sa mafijom".
"Naša alternativa je reforma ili povratak u izolaciju."

Zoran Đinđić

Kada je shvatio da je u Srbiji – i nakon rasapa nacionalnog korpusa, sloma države i uništenja društva – snaga istorijske inercije ipak jača od svesti o životnoj nužnosti promena, Zoran Đinđić je rekao: "Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne oplemenjuju i ne podstiču akciju, nego je blokiraju. I previše intriga i tračeva kao u Rimskom carstvu godina dana pre njegovog pada. Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vrati na početak."
Za naše individualno i kolektivno sazrevanje od presudne je važnosti objašnjenje upravo onoga što je Zoran Đinđić nazivao usudom, drugi zakonitošću, treći konstantom moderne istorije Srbije. Onoga što je u XIX veku nateralo Stojana Novakovića da se zapita: "Da li je srpski narod sposoban za razvitak?" Ali, pokazalo se, ni to objašnjenje nije manje sizifovski posao. U potrazi za njim, pojedincima je polazilo za rukom da kamen doguraju "skoro do vrha". Ali je marginalizovan njihov doprinos kritičkom mišljenju, odnosno sazrevanju. U pitanju je mentalitet. Odvajkada se, govorio je Jovan Skerlić, "sve radilo s nogu i od danas do sutra". Naprečac su izricani sudovi o istorijskim pojavama i ličnostima. A zatim su ti sudovi, opet snagom inercije, ukorenjivani kao dogme.
Nema, dakako, ničeg novog ni u žurbi da se o Zoranu Đinđiću donese sud: kako drugačije nego s nogu? Bez primera za poređenje je, međutim, pokušaj da se Zoran Đinđić svede na meru za koju se pretpostavlja da je dovoljna da se racionalizuje egzekucija izvršena nad njim kao srpskim premijerom. Preovlađujuća, zlokobno uprošćena, interpretacija Zorana Đinđića sve manje govori o njemu, a sve više o stanju duha u srpskom društvu. Na kojoj matrici funkcioniše to društvo ako ravnodušno, uz muk intelektualne i akademske javnosti, iščekuje da mu istinu o Zoranu Đinđiću, filozofskom misliocu, pobunjenom intelektualcu i modernom političaru, saopšti ličnost izrasla iz kulture smrti koja je obeležila poslednju deceniju XX veka? Čovek optužen za najteže zločine u Srbiji, i institucionalno povezan sa zločinima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu?

Neskrivena je namera da se od istine tog porekla stvori nova dogma, i za to se ne biraju sredstva. Da li se ta namera prepoznaje? Kakav je odnos prema njoj? Na ovim pitanjima srpsko društvo proverava svoju zrelost. Zoran Đinđić je tu samo lakmus. Naravno, nije nikako slučajno što je to baš on.

*

Jedan od malobrojnih intelektualaca koji žive i istrajno rade u unutrašnjosti Srbije, a koje palanka u centru gotovo nikad nije primećivala, nedavno mi je o Zoranu Đinđiću pisao: "Njegova tragična smrt, surova likvidacija jednog darovitog čoveka na vrhuncu zrelosti i stvaralačke energije jedan je od pokazatelja gde smo danas i koliko su bolni putevi našeg uklapanja u savremene evropske i svetske tokove. Lično sam ga poznavao kao mlađeg kolegu i veoma mi je žao što ga je politika namamila na opasne virove i otrgla mu iz ruke sjajno filozofsko i publicističko pero."

U onome što su povodom ubistva Zorana Đinđića napisali Vladimir Gligorov, Božidar Jakšić, Vesna Pešić, Nenad Dimitrijević, Desimir Tošić, Dobrica Ćosić i Danilo Basta – a to su samo neki od mnogih – sadržana je skica za biografiju jedne izuzetno složene ličnosti. Ako se baš hoće, jedne kontroverzne ličnosti – psihološki i intelektualno beskrajno zanimljive.

Dubina kontroverze naslućuje se i u onome što su, reagujući na vest o ubistvu Zorana Đinđića, rekli o njemu njegovi nemački učitelji. "Politički dar Zorana Đinđića", ocenio je Jirgen Habermas, "sastojao se u tome što je u izuzetno teškim situacijama uspevao da oduži ravnotežu između neophodne prilagodljivosti i jasne normativne usmerenosti kao ostvarenju demokratskog cilja." Ne podležući "komemorativnoj strasti", Albert Velmer je dugogodišnje posmatranje svoga đaka sažeo u sliku koju biografi Zorana Đinđića neće moći da zaobiđu: "Jedinstvena mešavina intelektualnosti, usmerenosti ka cilju harizme, pragmatizma i svesti o vlasti koja je oblikovala čoveka i političara Đinđića bila je, verujem, srećan slučaj za srpsko društvo u istorijskom trenutku, u kojem je reč o tome da se sruši jedan koruptivni režim i da se pronađe izlaz iz amalgama retrogradnih nacionalističkih strujanja i mafijaških struktura. To ne znači da treba idealizovati čoveka i političara Đinđića: neko ko je bio spreman, kako je navodno govorio, da se poveže sa nebom i paklom da bi dostigao svoje ciljeve ne može sasvim biti duhovno čist, niti nedužno političko jagnje – ni sâm mu politički nisam uvek verovao."

O svemu tome Zoran Đinđić je i sâm govorio davši tako važan prilog razumevanju svoje ličnosti. Ali i srpskog društva, to jest – značenja koje u njemu dobijaju izvesni pojmovi, hijerarhije vrednosti koje ono uspostavlja, mogućnosti koje ono daje individualnom naporu. Tako je na tvrdnje, koje su izazivale više otpor nego naklonost, da je u politici pragmatičar, Zoran Đinđić odgovarao da on to doista jeste, podrazumevajući pod pragmatizmom "spremnost da se učiš iz tuđih i vlastitih grešaka" i "fokusiranje na rešavanje problema". A na optužbe da je bio i ostao povezan sa opskurnim strukturama, koje su za vreme vladavine Slobodana Miloševića postale zapravo legitimne strukture, odgovarao je: "Mislim da je licemerna pretpostavka da posle 10 godina gerilskog rata u kojem smo bili i gde mi je značio svako ko je mogao da mi pomogne, sada kažem: 'Ja sam Toni Bler ili Džordž Buš... Realno dolazim iz miljea u kojem je bilo ljudi koji su radili za DB (Državna bezbednost – L. P.), i koji su radili sa policijom... to je bila Srbija." Da bi se u njoj preživelo, trebalo je "imati kandže i zube". Po ko zna koji put, Zoran Đinđić je potvrđivao staru istinu da priroda vlasti određuje prirodu opozicije.
Upućenost na opskurne strukture nije, međutim, isto što i pripadnost tim strukturama. Zoran Đinđić je bio svestan osetljivosti granice i zato je insistirao na kriterijima za razlikovanje: lična autonomnost – "pri donošenju odluka niko na mene ne utiče"; uspostavljanje vladavine prava – "niko neće biti oslobođen zakona zato što ima veze sa mnom"; dekriminalizacija države – "važno je da u vrhu države nema kriminala, znači da oni nemaju podršku u vladi".

Zoran Đinđić je, štogod to značilo, viđen kao jedinstvena politička pojava, ne samo u Srbiji, na kraju XX veka. Za Adama Mihnjika, on je mentalno pripadao onom intelektualnom pokretu Istočne Evrope koji je od polovine pedesetih godina XX veka, ne samo kroz fundamentalnu kritiku kulta ličnosti, nego staljinizma kao sistema, stvarao alternativu. Tako su ga videli i filozofi Ernst Keler i Dunja Melčić u svojim govorima na skupu povodom godišnjice ubistva u Konstancu, nemačkom gradu, na čijem je Univerzitetu, pre četvrt veka, Zoran Đinđić doktorirao.

Za Zoranom Đinđićem ostalo je obimno pisano delo. Studije, rasprave, eseji i članci iz filozofije. Prevodi. Pravo obilje tekstova o politici velikog raspona u žanrovskom smislu: ogledi, članci, polemike, govori, intervjui. Ako će za procenu misaone dubine ovog dela biti potrebno vreme, njegov savršeno polirani izraz pada odmah u oči. U svakom slučaju, pisano delo Zorana Đinđića neće nikad izgubiti mesto primarnog istorijskog izvora za proučavanje njegovog intelektualnog formiranja, i njegovih političkih i filozofskih pogleda. Menjaće se samo istorijska perspektiva interpretatora tog dela. To je legitimno, jer je imanentno samom smislu zanimanja za prošlost. Danas je, međutim, na delu pokušaj da se ličnost Zorana Đinđića profiliše nezavisno i nasuprot njegovom filozofskom i političkom stvaralaštvu. Kako drukčije nego diskreditujući, i posthumno, njegovu ličnost? To je izraz besa inferiornih i osvetoljubivosti duha palanke.

*

Intelektualno formiranje Zorana Đinđića nije tipično za srbijanskog intelektualca. U mladosti, on je bio sklon radikalnim rešenjima. Ko to uopšte, kao mlad, nije bio uvek, pa i u generaciji 1968, čija je pobuna i provocirala intelektualno buđenje šesnaestogodišnjeg Zorana Đinđića? Njegova pomenuta sklonost radikalizmu manifestovala se sedamdesetih godina u simpatijama za terorističke organizacije, posebno za Baden-Majnhof u Zapadnoj Nemačkoj. A osamdesetih, u njegovim predgovorima i pogovorima srpskim izdanjima dela teoretičara anarhizma i terorizma na prelasku XIX u XX vek, ruskog kneza P. A. Kropotkina.

Iako su teoretičari anarhizma, posebno Bakunjin i Kropotkin uticali na Srbe, prvi na socijaliste u XIX veku, a drugi na pripadnike revolucionarne terorističke organizacije Mlada Bosna na početku XX veka – zainteresovanost Zorana Đinđića za anarhizam nije bila podstaknuta iznutra već spolja. U potrazi za novom ideologijom, koja bi imala da ispuni vakuum posle dominantnih ideologija u XX veku, na Zapadu je poraslo interesovanje za anarhizam. U akademskom smislu, ono tu zapravo, za razliku od Istoka, nije nikad ni prestalo. Mnogo više od anarhizma kao učenja, šezdesetih godina XX veka reaktualizovani su metodi borbe anarhista, a najviše njihov revolucionarni etos slobode. Pisano delo Zorana Đinđića otkriva uticaj ovog etosa na njegovo formiranje, a njegov život – mnogo više od uticaja. Imajući u vidu javni život Zorana Đinđića, koji je izbliza posmatrala, Vesna Pešić ga je opisala kao prvog srpskog modernog heroja. Tačnije bi možda ipak bilo definisati Zorana Đinđića kao modernog revolucionara. On je to po uverenju da je sloboda ona vrednost koja je ista – uvek i svuda. Razlike postoje samo u istorijskim okolnostima u kojima se princip slobode uvek iznova potvrđuje.

Odlazak u Nemačku, posle završenih studija filozofije u Beogradu, imao je suštinski značaj za intelektualno formiranje Zorana Đinđića. To nije došlo kao rezultat sticaja okolnosti. On je u Nemačku otišao s ciljem, moglo bi se reći, s planom, da učeći traži odgovore na ona pitanja koja je reagujući više instinktivno na početak kraja jedne epohe, otvorila generacija 1968. Ona su njega misaono dublje zaokupila i nikada ga više nisu napustila. Filozofiju i političku pragmu već je tada u njemu objedinjavao njegov duboko revolucionarni duh. On nije bio revolucionar samo po temperamentu, već i po uverenju, po odnosu prema slobodi kao vrednosti. U tom smislu, Zoran Đinđić nije tipičan. "Naša misija nije", govorio je posle oktobra 2000. godine, "da ostanemo političari, već da privedemo kraju mirnu revoluciju."

U Nemačkoj, kroz debatu o terorizmu, čiji je mentor bio Jirgen Habermas, Zoran Đinđić se, kako je sam govorio, "politički socijalizovao" i udaljio od radikalizma. Tokom desetogodišnjeg boravka u Nemačkoj, zarađujući za život, Zoran Đinđić je u tamošnjim bibliotekama i u intelektualnim zajednicama univerziteta u Frankfurtu i Konstancu, u koje se nije tako lako dospevalo, kao što može izgledati na osnovu nekih ljupkih anegdota, prošao kroz "topionicu duha", kako je Aleksadar Hercen nazivao svoje iskustvo sa nemačkom filozofijom. Njegova doktorska disertacija o problemima Marksove teorije bila je samo središte njegovih brojnih projekata iz filozofije. Znalci danas kažu da su zaključci do kojih je u disertaciji došao, revolucionarni i da je baš zato "izgledalo... kao da to niko nije primetio". U svakom slučaju, biografi Zorana Đinđića moraće da objasne da li je to i na koji način moglo uticati na njegovu odluku da ne krene putem građenja naučne karijere. Ali, on je pomerao granice i u političkoj filozofiji, o čemu svedoče zaključci koje je kondenzovao u eseju Srbija – šta je to? (1989).

Sa svojim filozofskim i političkim pogledima, Zoran Đinđić je išao ispred svog vremena, pogotovo ispred ovdašnje sredine. I to toliko – ''da čak ni on sam kao političar nije mogao otvoreno da posegne za njima" (D. Melčić). Možda je upravo u ovome i sadržan ključ za dešifrovanje Zorana Đinđića kao filozofa u politici. Samim tim i za objašnjenje njegove lične sudbine.

*

Za života, u opoziciji, režim nije Zorana Đinđića profilisao kao svog političkog protivnika, već kao neprijatelja naroda. On je bio "izdajnik", "strani špijun", "nemački čovek", "plaćenik NATO ". Rečju, "praktično slobodan za odstrel". Pod režimom čija je legitimacijska osnova bila populistička, a vođa po definiciji konsenzualni autokrata, Zoran Đinđić je govorio: "Ako bi me neko ubio, on bi bio patriota... a ne bi se sprovodila ni neka naročita istraga." Demarkacija je bila jasna. "Zoran Đinđić je demon koji je sve to (opoziciju – L.P.) organizovao" – govorio je javno Slobodan Milošević. "Milošević i ja smo ontološka suprotnost" – definisao je prirodu sukoba Zoran Đinđić.

Na mestu premijera, Zoran Đinđić je, u najboljem slučaju, smatran kontroverznom ličnošću. Pri tom, kontroverza se nije nalazila na ravni filozof – političar, već na ravni politike kao prakse. Svet je u njemu video intelektualnog arhitektu alternative i doraslog partnera. To nije bilo naročito teško iz jednostavnog razloga što Zoran Đinđić nije bio srpski političar pod uticajem Zapada, već zapadnjak u Srbiji, po obrazovanju, načinu života, po mišljenju, pre svega. "Nije stvar u tome", govorio je i sâm, "da Nemci imaju uticaja na mene, nego da ja imam uticaja u Nemačkoj i da to treba da bude autoritativno."
U zemlji koja je uvek bila rezervisana prema promenama, i to ostala i prema onima koje su na kraju XX veka zahvatile svet, izmenjen je samo predznak legitimacijske osnove za tretman Zorana Đinđića kao neprijatelja naroda. Umesto nacionalnog, došao je socijalni predznak. Vlast nije predstavljala nikakvu zaštitu za Zorana Đinđića. Naprotiv: on je ostao sve što je bio, a stekao je moć. Zato ni na vlasti nije bio manje "slobodan za odstrel". Bio je svestan toga: "Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sa mentalitetom, s nasleđem, s interesima, s entropijom i inercijom." U Srbiji, one su bile i mnogo više od toga.

U zemlji, koja je u ratovima potpuno devastirana, i koja je sa promenama za drugim istočnoevropskim zemljama kasnila čitavu deceniju i po, propustivši tako razvojne cikluse koje su ove zemlje koristile posle pada Berlinskog zida, prva manjinska vlada bila je sumnjičena, a zatim i otvoreno optužena za veze sa organizovanim kriminalom. Svoju glavnu snagu crpla je samo iz činjenice da se, kako je govorio Zoran Đinđić, našla "na strani istorije".

U isto vreme, u zemlji u kojoj su iz prirode vladavine (vanustavno, vaninsittucionalno, vanparlamentarno, vanstatutarno – proklamovao je, i tako vladao, Slobodan Milošević), a na laži, pljački, sveopštem nasilju i zločinu izrasle čvrste strukture koje su zaskočile slabo društvo, čiji je životni interes bio status quo, šta je mogao značiti legalizam? Mnogo više od floskule. On je bio aktivna odbrana, ne toliko režima Slobodana Miloševića koliko kontinuiteta sa onom ideologijom koja je pre petnaest godina rat za stvaranje etničke države pretpostavila ekonomskim i političkim promenama. Ali, trebalo je učiniti neprozirnim da je promenjen samo kapetan broda, a to što je brod izbušen sa svih strana bilo je manje važno. Zoran Đinđić je precizno izrazio suštinu dileme: "Pitanje je da li mi budućnost Srbije tražimo u budućnosti ili u prošlosti... To su dve koncepcije koje se vrlo jasno diferenciraju na političkoj sceni Srbije." Kolokvijalno, one su izražene kao sukob legalista i reformista, personalno, kao sukob Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. Konsenzus nije bio moguć. Ali, ne zbog toga, kako primećuje Nenad Dimitrijević, što su oni, kao akteri 5. oktobra 2000. godine, propustili priliku da ga postignu, već zbog toga što su njihove intencije u tim događajima bile duboko različite: ukloniti Slobodana Miloševića da bi se sačuvao kontinuitet socijalne i nacionalne ideologije na kojoj je on ostvario konsenzus, ili njegovim uklanjanjem otkloniti prvu prepreku za diskontinuitet sa tom ideologijom. Sa jasnim razumevanjem istorijskog trenutka, Zoran Đinđić je i na mestu premijera ostao "praktično slobodan za odstrel".
Kampanja protiv Zorana Đinđića intenzivirana je posle donošenja odluka od kojih je zavisio kredibilitet zemlje, kao od one o saradnji s Haškim tribunalom, a za koje je on preuzeo odgovornost. Ta odluka nije bila samo trgovina, već čin raskida sa prošlošću sa duboko moralnom dimenzijom, koju je kod Zorana Đinđića retko ko uočavao. "Treba nam pravda", smatrao je on, "kao svest o tome da su krivci identifikovani i kažnjeni. Bez toga nema budućnosti. Ili će se oni ponovo dočepati vlasti i zatvoriti taj proces, ili će taj proces njih da odnese. Trećeg nema."

Ne postoji način iskupljenja za ratne zločine. Zato su oni "predmet sudskog istraživanja u Hagu", ali moraju postati i "predmet našeg moralnog redefinisanja i preispitivanja". To nije posao samo političara. Društvo treba da shvati da bi bilo fatalno "ako bi na kraju zločinci postali žrtve i ako bi za krivca bila proglašena jedino međunarodna zajednica". Važan je istorijski kontekst: "kako su svi ovi ratovi mogli da se dogode" i "kakva je naša uloga u ovoj tragediji". Ali i politička volja da se zločini sankcionišu: "Želim da kažem da nimalo ne sumnjam u istinitost zločina i da ne nameravam da krijem krivce."
Kao prvi čovek izvršne vlasti, Zoran Đinđić je bio odgovoran za donošenje teških odluka, i uz to opstruiran. "To nije pravedno" – rekao je jednom. Od ove, veća je samo ona nepravda koja mu se čini onda kada je odlučan da se ratni zločini lišavaju moralne dimenzije i svode na trgovinu. Ako je pravu davao primat, on ga nije suprotstavljao moralu.

Stvorena je konfuzija, jer su napadi na Zorana Đinđića dolazili iz bloka koji je bio protiv režima Slobodana Miloševića i koji je smatran demokratskim. To je optužbama davalo uverljivost. Zoran Đinđić je bio svestan toga: "Demokratska stranka Srbije je dosta vešta u klevetama, i to iza manastirske ozbiljnosti. Iz smrtno ozbiljne poze mogu da vam izreknu najgore i najgnusnije laži i ljudi kažu: taj koji toliko ozbiljno i zabrinuto izgleda ne bi valjda lagao."

Zoran Đinđić se pitao kako doći do istine kad ne postoje kriteriji. Kako u novoj situaciji uspostaviti demarkaciju, ne da bi smanjio lični rizik, već da bi izbegao da se u konfuziji udavi strategija evropske Srbije. Osećao je da kriminalizacija Vlade i njega lično stvara teren za organizovani nastup snaga kontinuiteta, samo sada sa široko razvijenom socijalnom zastavom. "Ne bih bio iznenađen", govorio je Zoran Đinđić posle sto dana Vlade na čijem se čelu nalazio, "ako bi se u izvesnom trenutku konzervativni deo nacionalnog bića okrenuo i rekao: 'Stani, kakav Zapad, truli Zapad, nećemo mi kapitalizam, nećemo da radimo za druge, da budemo sluge, da nam fabrike uzimaju drugi' ." Da li se to već dogodilo?

Odgovor na ovo ključno pitanje ne mogu odložiti pretpostavke o Zoranu Đinđiću kao čoveku političke prakse, uz marginalizaciju njegovog pisanog dela. Upravo u tom delu sadržana je najpotpunija strategija evropeizacije Srbije u njenoj modernoj istoriji. Ona se temelji na dubokom razumevanju epohe, na bilansu nacionalne istorije u poslednja dva veka, dijagnozi gde se Srbija danas nalazi, diskontinuitetu sa prošlošću i novim prioritetima izvedenim iz orijentacije na budućnost. I na nepogrešivom osećanju za faktor – vreme: "Evropa neće čekati na nas..."

Da je pomenuta strategija samo konstrukcija jednog sjajnog uma, ona ne bi ni izazvala tako očajničku reakciju kao što je egzekucija nad njenim glavnim konstruktorom. Upravo je obrnuto – ona je imala uporište: "U samom društvu postoji kritična masa za novi koncept politike. Na političkoj sceni ne postoji... Energetski bilans na političkoj sceni ne poklapa se s energetskim bilansom u našem društvu. U društvu ima mnogo više energije nego u političkim institucijama, uključujući i neke velike stranke koje sebe nazivaju opozicijom."

Strategija brzih promena čiji je cilj evropeizacija Srbije mobilisala je mali unutrašnji potencijal i vodila njegovoj političkoj artikulaciji. U tom smislu je ona postala opasnost za snage istorijske inercije i kontinuiteta. Naravno, strategija "totalne mobilizacije" društva za promene, strategija diskontinuiteta sa projektom koji je vodio u izolaciju, neodvojiva je od ličnosti Zorana Đinđića. To je već i danas jasno, jer ni interpretacija ličnosti Zorana Đinđića koja trenutno dominira, s pretenzijom da postane i konačna, nije ništa drugo nego vid borbe protiv one strategije koja je s njegovom ličnošću identifikovana.

*

Svaka društvena strategija počiva na unutrašnjem jedinstvu više elemenata i ostvariva je samo uz konsenzus oko svakog od tih elemenata. Drugim rečima, evropska Srbija – kao cilj. Ali, i kao sredstvo. "Ako hoćemo cilj, moramo da hoćemo i sredstva." I uslovi koje podrazumeva svaki odnos: "Ako želimo svoje mesto pod suncem, moramo poštovait međunarodna pravila." I cena: "Ta cena nije strašna, ona je ista za sve narode sveta. Od nas se ne traži, ni u reformama, ni u saradnji sa međunarodnim organizacijama, ništa što se ne traži od drugih."

Bez jedinstva spomenutih elemenata mogući su prividi, samoobmane i obmane, palijativi. Ali, ne i alternativa onom projektu koji je Srbiju doveo u "stanje truljenja i dekadencije". Slično onom za koje je Kurcio Malaparte, imajući u vidu Evropu na kraju Prvog svetskog rata, upotrebio strašnu nemačku reč: Kaputt. "Imam mapu svih kritičnih mesta u Srbiji", govorio je Zoran Đinđić sa mesta premijera, "to nije minsko polje već tepih." Propala ekonomija, ostarelo i umorno stanovništvo, siromaštvo – nacionalni dohodak na nivou nacionalnog dohotka "jedne afričke zemlje, i to ne baš razvijene". Državni provizorij: nedovršenost odnosa sa Crnom Gorom i Kosovom, nedovršenost unutrašnjeg ustavnog uređenja. Međunarodna izolacija i unutrašnja zatvorenost. Sa svim ovim karakteristikama Srbija je na kraju XX veka postala poseban slučaj među istočnoevropskim i balkanskim zemljama, kao i među republikama bivše Jugoslavije, naročito sudeći po njihovoj različitoj evoluciji nakon raspada zajedničke države. Uspostavljanje kritičkog odnosa prema ovakvom, jedinstvenom, ishodu predstavlja prvi uslov za strategiju razvoja. Upravo to je uradio Zoran Đinđić. Najpre intelektualno, a zatim i operativno.

Među kritičarima i protivnicima režima Slobodana Miloševića, koji uvek mogu reći da Zoran Đinđić nije bio jedini, on se izdvajao svojim razumevanjem istorijskog vremena i saznanjem da je Srbija u sukobu sa tim vremenom. Bio je fasciniran revolucionarnim promenama u svetu: epohalna dostignuća u nauci i tehnici; kraj hladnog rata, koji je on smatrao trećim svetskim ratom; slom ideologija kao integrativnog činioca. I posebno, evropska integracija, kao duh vremena. To nije posledica samo njegovog revolucionarnog temperamenta, već i retkog spoja teorijskog i političkog dara.

Kako je i zašto Srbija došla u raskorak sa ovim vremenom i može li, sa zakašnjenjem, da uspostavi korak? Jednostavne, a naročito ne popularne odgovore na ova pitanja Zoran Đinđić nije davao. Oni bi bili ne samo ispod nivoa njegove političke inteligencije, već i njegove odgovornosti u opoziciji, a pogotovo na VLASTI. On je učinio sve da, kako je govorio, "vidi leđa" Slobodanu Miloševiću, ali je znao da najteže tek dolazi i bio je nemilosrdan u objašnjenju zašto je to tako: "Smatram da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića... nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Nemačkoj posledica slabog društva." Personalni izraz, kako bi Hajek rekao, "saveza antikapitalističkih sila desnice i levice" protiv svega što je liberalno, odnosno zapadno.

*

Za Zorana Đinđića je bilo nesporno da se Srbija sa Slobodanom Miloševićem najžilavije suprotstavila duhu vremena. Ali, objašnjenje za to on nije nalazio u ličnosti Slobodana Miloševića već u istorijskim okolnostima koje su ga proizvele. Uočavajući bitne karakteristike istorije Srbije od 1804. do 2000. godine, Zoran Đinđić je pokazao da je prema toj istoriji, kao retko ko, ne samo u njegovoj generaciji, uspostavio krajnje racionalan odnos.

Prisustvo elemenata i Zapada i Orijenta manifestovalo se u istoriji Srbije kroz sukob moderne i antimoderne tendencije koji nikad nije prevladan. Prioritet je uvek imala država, a ne društvo: "U poslednjih sto godina stalno se bavimo državnim problemima, a ispod površine imamo zastarelo, arhaično društvo, arhaične institucije." To je izraz mentaliteta koji karakterišu: "sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost prema izolacionizmu" i neprestano učvršćivanje osećanja ugroženosti. Ovo poslednje postalo je "instrument vladavine". Jer, "ako smo zaista ugroženi sa svih strana, onda nema reformi, ni demokratije, nego samo čvrsta ruka i goli opstanak". To diktira prioritete u razvoju zemlje, formira kriterije i uspostavlja vrednosti.

Teško će se u političkoj istoriji Srbije naći još neko ko se tako i toliko, kao Zoran Đinđić, bavio mentalitetom, kolektivnim ponašanjem srpskog naroda. Ali, bez toga on ne bi shvatio da "i unutrašnje podele, i nedostatak istinskog građanstva i rašireno siromaštvo i slabe institucije, i sklonost populizmu" nisu samo nasleđe koje je Srbiji ostavio Slobodan Milošević, već karakteristike njene istorije u poslednja dva veka. To mu je saznanje pomoglo da kao svoj glavni zadatak vidi polarizovanje mentaliteta, tako što će formulisati "novu političku koncepciju", koja neće biti ideološka.

Stvaranje alternative, strategije razvoja, "programske koncepcije" kao racionalne politike, a ne kao ideologije, naišlo je na brojne prepreke. Pre svega, takva koncepcija nema onu "emocionalnu privlačnost" koju ima socijalna i nacionalna ideologija. Osim toga, ona podrazumeva zamenu prioriteta – "od nacije i države ka privredi". U privredi su, međutim, rezultati merljivi odmah, a u nacionalnoj i državnoj politici nisu: "nacionalni ratovi imaju to obeležje da je možda neka bitka izgubljena, ali da je dobijeno istorijsko pravo". Najzad, novi model integracije – ne nacionalna država, već evropska integracija. To jeste promena istorijskog smera koja je najsnažnije uporište i imala u ovom poslednjem.

Posle skupo plaćenog zakašnjenja, Srbija je, nakon uklanjanja Slobodana Miloševića, dobila šansu kakvu nije imala u svojoj istoriji: Evropa je stala iza Srbije. To je, po Zoranu Đinđiću, i bio revolucionarni smisao 5. oktobra 2000. godine. On je smatrao: sad ili nikad – "s obzirom na stepen našeg zaostajanja, nas mogu izvući samo velike i brze promene, tj. promene kojima se menjaju navike, stil života, mentalitet, a ne samo zakoni i plate". Imao je razumevanja za velika očekivanja, ali je kao čovek ideje, nezainteresovan za ličnu popularnost, saopštavao neprijatne istine, i upozoravao da napuštanje istorijskog smera koji je Srbiju doveo u "stanje truljenja i dekadencije" podrazumeva "veliki napor, veliku disciplinu i izuzetnu volju". Bez toga proces samorazaranja se neće moći zaustaviti.

Na putu ka evropskoj Srbiji kao cilju, Zoran Đinđić je bio i suviše realan da ne bi računao sa širokim savezom političkih snaga u Srbiji. Ali je upravo u interesu toga cilja jasno odredio polje na kome nije moguć kompromis. "Ako je to fasciniranost prošlošću i stalan pokušaj da se pliva niz struju, kada je reč o ratnim zločinima, nezaposlenosti ili restrukturiranju državnih preduzeća, to nije nešto gde ja mogu da pravim kompromis." Na ta dva ključna pitanja iskristalisao se kriterij za razlikovanje snaga diskontinuiteta od snaga kontinuiteta, evropske Srbije kao sadržaja od evropske Srbije kao floskule. Bez tog kriterija u Srbiji nije moguća alternativa. Sve dok se kristalizacija alternative, koja je brutalno zaustavljena ubistvom Zorana Đinđića, bude smatrala činiocem unutrašnje nestabilnosti, Srbija neće moći da uhvati korak sa evropskom integracijom koja jeste duh vremena. Ne treba mešati uzrok i posledice.

Ostali osvrti

Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić