Osvrti

Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran

Za vreme septembarskih izbora 2000. bio sam šef Pravne službe u izbornom štabu DOS-a. U jednom trenutku skupilo se dovoljno informacija o tome kako su socijalisti pokrali izbore. Način je bio jasan, ali način dokazivanja je bio relativno komplikovan. Otišao sam kod Zorana. Bilo je to vreme grozničave i gotovo euforične užurbanosti u Glavnom štabu DOS-a. Znali smo, osećali smo da smo na korak do istorijskog preokreta. Sećam se, Zoran kao uvek nije imao vremena za gubljenje – saslušao me, razumeo problem i skicirao glavne pravce akcije. Posle toga sam otišao u DSS. Izgubili smo devet sati u beskrajnim i nepotrebnim pitanjima, objašnjavanjima, oklevanju... Gotovo da smo zakasnili da u roku podnesemo prigovor, koji je značio pobedu. Pomislio sam: „Bože kakav smo kamen sebi natovarili“.

O kriminalcima i legalistima

Prva tri meseca prve demokratske vlade prošlo je u obračunu sa švercom cigareta i nafte. Uredbom o prometu naftnih derivata i zabranom fri šopova udarili smo u samu srž Miloševićevog režima – ispod patriotskih povika i zanosa velikom Srbijom, krila se tajkunska mašinerija ratnih profitera koja je dnevno obrtala desetine miliona maraka. To je bio novac građana Srbije i mi smo bili odlučni da ga njima i vratimo – upravo od tog novca te 2001. godine isplaćivali smo na primer sve penzije u Srbiji. Znali smo da smo udarili na osinje gnezdo i znali smo da to neće proći bez odgovora. Ono što nismo očekivali je da će u zaštitu ratnih profitera stati predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica. Sa faraonskih visina svojih 84 odsto podrške građana Srbije, koju smo mi obezbedili, potegao je pitanje legalizma naše odluke. Sada znam odgovor – isti ti koji su tada izgubili svoj krvavi novac, danas su „ugledni“ biznismeni koji podržavaju i finansiraju Vladu premijera Vojislava Koštunice i dalje se mahnito bogate novcem građana Srbije.

O istini i laži

Kao šef Kabineta prisustvovao sam telefonskom razgovoru Zorana Đinđića sa Kolinom Pauelom, državnim sekretarom SAD. Gospodin Pauel je tražio DA ili NE odgovor u vezi sa isporučenjem Miloševića. Đinđić je rekao da on taj odogovor ne može dati bez konsultacija sa Koštunicom. Pozvao je Koštunicu. Bio je to dug, mučan i izuzetno oštar razgovor, koji se završio Zoranovim pitanjem: „Znači Vojo odgovor je da“? Odmah potom pozvao je državnog sekretara i potvrdio da će Milošević biti isporučen.
„Istinoljubac“, „demokrata“ i „zagovornik pravne države“, svojim čuvenim „nisam bio obavešten“, porekao je da je dao pristanak za izručenje Miloševića i krenuo je u frontalni napad na Zorana Đinđića i Vladu Republike Srbije. Antihaški lobi i mračna Srbija prošlosti dobili su novog moćnog vođu i zaštitnika. Milošević je u Hagu, živeo Koštunica.

O životu i smrti

Sukob oko Haga i demontaže Miloševićeve piramide moći besneo je svom snagom 2001. godine. U orkestriranoj kampanji vođenoj iz Koštuničinog kabineta mi smo proglašeni zaštitnicima mafije i kriminalcima. U to vreme mi smo imali prve dokaze o zločinu na Ibarskoj magistrali, Spasojević i Luković bili su u zatvoru zbog otmice Miškovića... Obruč oko najmračnijih egzekutora Miloševićeve politike, stezali smo upravo mi, korak po korak uz ogromne otpore u nereformisanom MUP-u, DB-u...Ugroženi eskadron smrti uzvratio je onako kako je najbolje znao – silom. Pod punom ratnom opremom „Crvene beretke“ stigle su u Beograd. Bio je to direktan izazov demokratiji, demokratskom poretku, državi Srbiji. Ko je stao iza ljudi na čijim je rukama bila krv nebrojenih nevinih žrtava, na čijim će rukama nepune dve godine kasnije biti i krv samog premijera Đinđića. Naravno i ponovo – „KO – Koštunica“.

Politički sukob oko budućnosti Srbije stigao je do svoje ogoljene i primitivne suštine – do pitanja života i smrti.

U toj borbi mi smo branili pravo Srbije na budućnost, a oni su branili pravo da se u ime Srbije nekažnjeno ubija i pljačka. Mi smo branili demokratiju, a oni sebe. Pokazalo se da je ta legalistička antihaška Srbija imala jednu odlučujuću i tragičnu prednost – u tom pokušaju da zaštite sebe, da okuju Srbiju u njenu prošlost, bili su spremni na sve – pa i na ubistvo.

Ubili su najboljeg među nama, Zorana Đinđića.

Svima nama koji pamtimo i poštujemo ostao je veliki dug – da bi Srbija postala onakva kakvu je on sanjao, a kakvu svi želimo - zaista demokratska i slobodna zemlja - svi počinioci i svi oni koji su stajali iza njegovog ubistva, moraju biti privedeni pravdi.

Ostali osvrti

Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić