Razgovori

Obeležavanje

Peščanik, 10. mart 2006. (nelektorisana verzija)

Ovo će biti naša povremena špica, dok god sve klupe za optužene na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića ne budu popunjene. A Vlada je 12. mart, kao što i priliči, obeležila podizanjem optužnice protiv Kolesara i Janjuševića, da nas podseti tiho i nenametljivo s kojim je lopovima Đinđić sarađivao. 12 mart će obeležiti neki momci sa Banovog Brda, koji su u Požeškoj ulici postavili bilbord sa Đinđićevom slikom iznad koje piše 'Par godina za nas'. Guta iz Zrenjanina u svom klubu održava tribinu pod nazivom 'Politički Mocart'. Trogodišnjicu Đinđićeve smrti obeležiće i Liberalno demokratska stranka. Predsednik Demokratske stranke, Boris Tadić, nije mogao da nađe praznu salu u Beogradu, pa je morao da ode u Beč, da, kao gost, prisustvuje memorijalnom skupu koji organizuju Austrijanci. Ovaj skup će za nas snimati Ivan Kuzminović.

"Ne znam šta se ovih dana dešava u Beogradu kada je obeležavanje tri godine od smrti Zorana Đinđića u pitanju, ali mogu da kažem da ovde u Beču već, tradicionalno, treću godinu, ugledni dnevni i nedeljni listovi počinju polako da pišu o Zoranu Đinđiću. Naime, u ovom nemačkom govornom području, dakle, posebno u Nemačkoj i Austriji, Zoran Đinđić je bio, i ostao, izuzetno cenjena ličnost. Bio sam juče u zgradi univerziteta u Beču, gde sam anketirao jednu manju grupu studenata. To su mladi ljudi koji, na primer, ne znaju uopšte ko je njihov, primera radi, ministar finansija, ali prepoznaju ime Zorana Đinđića, tako da mi je jedan student lepo i rekao da je to prvo ime koje je donelo neke pozitivne asocijacije, a koje je vezano za Srbiju direktno, što nije čest slučaj ovde u Austriji. Mogu još da vam kažem da će večeras u Centru za međunarodni dijalog Bruno Krajski, koji je jedna eminentna institucija koja nosi ime po čoveku koji je čak 13 godina bio kancelar Austrije, biće održano predavanje u znak sećanja na premijera Đinđića. Večeras će uvodno predavanje održati Vesna Pešić, nakon čega će se skupu obratiti i Branka Prpa, direktorka Arhiva Beograd, Tanja Petovar, direktorka Oksfordske lideršip akademije, Volfgang Petrič, ambasador Austrije u Ujedinjenim nacijama u Ženevi. Skupu će prisustvovati i supruga pokojnog premijera Zorana Đinđića, a takođe će skupu prisustvovati i predsednik Republike Srbije Boris Tadić."

B92: Slušate Nenada Prokića.

Prokić: Aktuelna srpska vlast i dalje pokušava da pokaže kapacitet Srbije da pravi probleme u regionu, da je to mogućno, pošto se ustoličilo neko mišljenje da Srbija više nije, da je ona iscrpljena, da više nema kapacitete da to pravi i umesto da se zaista usmeri politika u nekom potpuno drugom pravcu, ona se nastavlja u tom istom arogantnom Miloševićevskom političkom delovanju - hajde sada da mi napustimo pregovore o Kosovu, pa da dignemo zid do neba. To je jedna politika koja bi trebalo da je doživela poraz, a nije. Ja mogu da zamislim sada u nekom podrumu kako oni ubeđuju, neki pesnici, popovi, pisci, kako ubeđuju Mladića da se ubije i postane novi Sinđelić, preko neše plastične flaše sa rakijom, sa klipom kukuruza zabijenom u nju. To je nešto što smo hiljadu puta videli, to je već gadno i gledati. Ti uvek možeš da nađeš opravdanje za šta si uradio, i ovaj što je isekao roditelje i ovaj što je pucao po Pančevu neki dan, prvo je oslobađao Vukovar, sad oslobađa Pančevo i uvek tu ima neka okolnost koja će sve to da opravda. Ja mogu samo da pričam ono što stalno pričam, jer se ništa nije promenilo. Ja ne mogu da pričam drugačije. Ovo sam pričao i prošle godine i pretprošle i to je tako. Šta, zakon o pušenju pre neki dan, hajde da ne govorimo uvek o Hagu, pa šta se promenilo sa tim zakonom o pušenju. Ušao mi neko na fakultet, prikucao mi tamo na sred časa neko zastrašujuće upozorenje i onda taj isti, koji je to zakucao, zapalio cigaru. Tako je isto sa Hagom, i onda se zahteva kao neka procedura, evo, mi smo to sad kao uradili, mi smo doneli zakon, mi smo ovo, mi smo ono, ma, šio mi ga Đura, čim izađeš na ulicu, tebi je jasno da se ništa nije promenilo. Ja stalno govorim o pogrešnom vektoru u kome se kreće čitavo jedno društvo i nas niko ne razume šta mi to hoćemo, gde se mi to krećemo, ali to čak nije ni iskren vektor, jer svi hoće da voze Mercedese, da stave dobre kravate, da nose odela Armani i šta ja znam, a u principu je to jedan položaj taoca. To se prenosi, ovde je to tradicija, predanje, ovde je stalno bilo - siđi i otmi, siđi sa planine svakih 50 godina i otimaj šta god možeš. To je jedina prava tradicija ovog društva i to mora da se promeni. To je Zoran Đinđić uočio, to je hteo da uradi i zato su ga ubili. Oni koji ga ne vole su ga prvi razumeli, mnogo pre nego ovi koji ga vole, i oni su tačno znali u šta pucaju. To, naravno, neće moći da se zaustavi, to će jednoga dana sigurno doći na svoje i tad će se ispostaviti da je on jedan od najznačajnijih ljudi u srpskoj istoriji, jer je postavio ovo u glavu i onih koji ga ne vole, pogotovo u njihove glave je postavio jednu šifru koja će kad-tad otvoriti ta zamandaljena vrata jednoga dana. I on je Srbima otvorio jednu mogućnost, da izađu iz tog položaja slatke žrtve, non-stop si neka žrtva. Nečija poslovica, naravno ne srpska, kaže - Kad ti se neko predstavi kao žrtva, beži od njega, jer vadi nož da te kolje. Eto, šta je drugo Srebrenica bila, nego taj rebus.

Nažalost, žao mi je, Srbija mora da se prevaspita. Ništa manje od toga neće biti dovoljno da ovde ljudi žive normalno, da budu srećni, ništa manje. Mogu da se zavaravaju ovako do kraja veka i vremena. On se pojavio kao hladan tuš i rekao Srbima da bi bilo bolje da se umiju hladnom vodom, da jednostavno moraju da znaju u kakvom stanju im se nalazi zemlja i da tu nikakve bajke ne pomažu. Većina nije htela da se umije, već i dalje da krmelja i drema. Taj nacionalni program promena koji je on postavio neće biti mogućno zaboraviti. Postavio nam je neke oznake novog načina razmišljanja o sebi samima. Trenutno izgleda kako Srbi nisu imali razumevanja za Zorana Đinđića, videćemo da će se na kraju neizbežno pokazati da su Srbi primili njegovu jasnu poruku. I bilo bi zaista sjajno da je Srbija odmah sa njim zavolela reforme. Evo, tri godine, tri godine posle, Srbija izgleda musavije i bednije. U Đinđićevo vreme politička scena Srbije se delila na dva bloka - za reforme i protiv njih, sada blok za reforme više ne postoji, osim LDP-a. Ja ne mogu drugačije da diferenciram političku scenu Srbije, meni su svi protiv reformi. Radikali su protiv reformi, Koštunica je protiv reformi, Demokratska stranka je protiv reformi, jer niko ništa sada tu niti zagovara, a kamoli da radi. Ali, kad-tad pojaviće se opet Vlada kojoj će biti jasno šta jedna moderna država mora da ima, o svemu ostalom možemo da se dogovaramo, ali o tome ne. Ja sam nedavno napravio jedan film o Zoranu Đinđiću. Ogroman broj kaseta sam pregledao i osnovno osećanje je to da ništa nije zastarelo. Ti govori od pre tri i po, četiri, pet godina su strašno živi i mogli bi da se puste i emituju u TV dnevniku. Izgledali bi bolje nego prilazi današnjih političara i to pokazuje jasno gde je društvo. Svaki narod dobija onoliko koliko se, i kako, angažuje, niko vam ne poklanja slobodu i dobrobit, a srpsko društvo je već nekako vekovima u jednoj nemogućnosti da izađe iz tog luft balona zvanog 'nebeska Srbija', jer to je jedna velika nebriga za sopstveno društvo, za sopstvenu decu, za sopstvenu budućnost, to je tako nešto odvratno. I onda ti tako raspredaju neke protokolarne stvari, pa šta oni misle. Ne možeš da mi pričaš o protokolu dok krv lipti na sve strane. Sram ih bilo.

Konvencija Demokratske stranke je jasno pokazala da je on tu bio isto protokolarno. Pravi odnos njihov prema njemu bi bio da nije ni pomenut, to je toliko jasno. Prilično opskurna ceremonija moram da kažem, razočaravajuće, jedna stranka koja je bila bedem se pretvorila ni u šta. Ali dobro, eto ih tamo pa neka se misle, a o ostalima da ne govorim. Pa, mislim, da očekujemo od ubica da ga sad nešto slave, mada ima i tih pokušaja naravno. Tog besramnog ponašanja ne fali u Srbiji, u tom sistemu ucena, lažnog patriotizma, te jedne odvratne čorbe koju treba da kusamo, od boja na Kosovu, pa do sudnjega dana. To nama oni stalno nude na jelovniku, ništa drugo nema, to je taj meni, kao što gusle imaju jednu žicu, tako i naš meni ima samo jednu čorbu. I na kraju ti pomisliš - pa, dobro, ako vam je dobro da sedite pored vatre i da pečete krompire, pa eto vas tamo, sedite. Onda stalno - da li da se ide, da li da se ostaje. Uvek si jednom nogom u niskom startu da bežiš. Legalizam diktature, to je ono Miloševo - ako hoćeš, hoćeš, ako nećeš, a ti opet hoćeš. Ali on se čovek ne nervira, on je opasan političar, on uopšte nije naivan političar, nažalost kao što to nije bio ni Milošević, a negde je to isto pakovanje. Uz sve promene, zemlja se okrenula nekoliko hiljada puta od tada, njihove moždane vijuge su drugačije. Srbi su se donekle promenili, okruženje se promenilo, Evropa se promenila, bolesti su se promenile, ali to je negde ta ista dimenzija. To je ta ista tamna senka, ona ima sve osobine senke, da te stalno prati, a neki put i ti nju. Videćemo mi još mnogo štošta od tog političara. Opet je naravno uteha to što, kao što oni nas stavljaju u situaciju - ako hoćeš hoćeš, ako nećeš, a ti opet hoćeš, tako i njih stavljaju u situaciju - ako hoćeš hoćeš, ako nećeš, a ti opet hoćeš. I to je neka pravda i postoji neki regulator gore pa gleda, pa tačno odmeri i rasporedi stvari, tako da, videćemo ko će više da pritiska, jer ta Vlada isto radi na pritisak. I to su shvatili ovi koji treba da pritiskaju, oni pritiskaju, sad je taj pritisak postao, već onako prosto neverovatno da treba da se pojačava i dalje, ali izgleda da treba. Đinđić je ubijen da bi se to odložilo, jer za takve ne bi bilo mesta u toj Srbiji. Prema tome, oni se ponašaju jednostavno kao neki vučji čopor na mermernim liticama, kao kod Ingera, to su znate ozbiljne stvari, to je ono što kažu bratstvo u krvi, to nije kao kad smo mi u nekom društvu, forum pisaca. To ima neke druge svoje klauzule kao i određeni sistem kažnjavanja.

Ne bi to moglo da opstane da je to samo budalasto, to je oštroumno, to je kao Šešelj, ali je raspolagao jednom logičnom strukturom koja je spremna za napad u svakom trenutku. Oni to rade dobro, ne bi oni opstali ovde, oni bi posustali pred bombardovanjem, pred pomorom, pred glađu, pred genocidima, pred, ne znam, ubistvima, pred krađama, pa poklekli bi. Ne, ne, to je jedna neljudska upornost. To znači da je priroda te upornosti dijabolična i zbog toga mi ovoliko patimo. Da su oni neki tek tako, odavno bismo bili normalna država, ali nisu, ja to vidim kao zaveru protiv sopstvenog naroda, sopstvenog društva. Oni to i rade, i tu nema kraja. Oni će tu zaveru do poslednjeg Srbina, dokle god ima nekoga... Pa, oni neće imati uskoro nad kim da vladaju. Čim dobijemo pasoše, ima da bude bežanija. Eto vas tu, pa vladajte sami nad sobom. Ne možeš da živiš uprkos svetu, nema te politike, nema tog svetog Save, nema tog Pahomija koji može da mi objasni tu politiku - da treba da patiš, da ne treba da se mešaš sa drugima, da si ti uvek u pravu, da svi ostali greše, da Srbi kad ubijaju da je... kao onaj što je izgovorio iz Bosne - da nema u Srebrenici majki, majke su u Srbiji, u Srebrenici nema majki. To meni ne mogu da objasne. Ja ne mogu da se uklopim u taj sistem opšte kuknjave, guslanja i ja uvek pokušavam neki aktivan stav prema životu da imam, a pritom ne mogu da zaboravim koliko je ovo užasno, grozno i koliko je ustvari depresivno, ali ja jednostavno ne mogu da budem depresivan. To mene neće spasiti. Nije ni Đinđić bio depresivan, pa šta je bilo... Ali neka oni teraju svoju priču, a ja ću lepo svoju, pa ćemo se videti jednoga dana da podvučemo račune. Pokušavam da se redukujem na bitno, međutim, izgleda da se ovde taj virus uselio u sve nas. I ta nemogućnost da se prepozna sopstveni interes, da se prenebregne nešto, da se oprosti, da se pruži ruka... Ne, ovde je sve zakucano onako, kao što najgori deo Srbije odlučuje o Srbiji, tako i najgori deo nas odlučuje o nama. Najgori deo mene treba da odluči o meni. Ja ne znam kako je to... Valjda ta druga društva imaju neki sistem ustanovljen, mislim da je on došao preko neke davne, teške odluke koja je sprovedena u krvi, ali oni nazivaju stvari u tom elementarnom smislu svojim imenima koje imaju u svom originalu. Znači, možeš ti tamo da kradeš, možeš da budeš sujetan, ali ti si onda to pred sudom, pred državom, pred javnošću, ti si to onda, ne možeš da budeš heroj sada. Jesi ubio 8.000 muslimana ili koliko? Pa, ne možeš da budeš heroj, to je nemoguće. I hoćeš da nam objasniš kako je to sada sve bilo super, kako si ti hteo nas da odbraniš, da nas oslobodiš, da ovo, da ono... To je ono Đinđićevo - šta jedna država mora da ima, ona mora da ima, bez toga nije moderna. Mi nismo moderna država, Koštunica nije moderan političar, radikali nisu moderna partija, pa kako Srbija da bude moderna? A XXI vek tutnji. Dva meseca ne budeš u inostranstvu više ne umeš da kupiš kartu za voz, ne možeš da odeš tamo, pa da mu prstima pokažeš gde ćeš da ideš na mapi. Moraš da otkucaš, da ubaciš, pa da kupiš kartu. I gde to oni vode ovo društvo, šta oni hoće s nama da urade? Pa, ovo je jedno glavinjanje bezveze potpuno. Ovaj krade kofere sa parama, ovaj neće da ga izbaci iz Vlade zbog toga što hoće da vlada još malo. Pa, on će ući u sledeću godinu sa izgubljenom Crnom Gorom i Kosovom, pa će da ide na te izbore, pa se još nada da će da pobedi. Sve neke kalkulacije odvratne, niko se tu zaista ne pita šta će biti sa ovim društvom, a pritom još traže od nas da mi njih zovemo patriotama. Pa, samo da mi magareće uši izrastu, pa da ih tako pozovem. Nikad to nisu ni bili, zemlja propala, izbombardovana, rasuta, udrobljena, privatizovana na nakazni način, osramoćeni, a oni i dalje patriote. Iz tog šešira šta sve može da izađe...

Njemu je skoro ovako uspelo, zamalo mu je uspelo, zamalo! Već je počeo da dobija, već je okrenuo smer u srpskim glavama, već su počeli onako da... dobro... klima glavom, mora da je narkoman i tako dalje, ali opet, vidiš ti, ima on... drži-ne daj, i već je počelo to da se prima nekako, kad je on probio nekakvih 5-6 bedema, kad je došao do sedmog, poslednjeg valjda, onda je krenulo... Pa, čoveče, odosmo mi niz vodu, ako ovaj probije i poslednji šanac. I tačno su znali šta rade, ali neće uspeti.

B92: Nenad Prokić će vam sad pročitati tekst koji je napisao nekoliko dana posle Đinđićevog ubistva. Povremeno ćete čuti i kapetana Legiju i njegovog komandanta Arkana.

"Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam, bilo je potrebno posle svega da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. Nisu uspeli u procentu većem od 4 ili 7,5% da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije. Kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu. Nisu ga podržali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručivanja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valute i podzemne garaže, pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. Svaki Srbin je bio svedok. Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka, bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova plemenita glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa, sada vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde opet u korist svoje ogromne štete proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama, neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara, glasajte za te kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara."

'Prostor je ogroman, mislim, nema veze ni sa Zvornikom, ni sa Bijeljinom... Kad bi se svi ovi, pičke, digli... Idi, bre, pregazili bi Sarajevo za 24 sata.'

'Molim?'

'Imao sam oko stotinak zarobljenika, ali jebi ga, kad ove pičke... Kad su počeli da vrište, da ovo, da ono, i to su bili ljudi sa oružjem, ja sam odmah hteo da... razumeš.'

'Ovi ne daju?'

'Ali ovaj načelnik iz SUP-a digao frku, komšije, pičke materine, poludeo sam.'

'Alo, šta se radi?'

'Poštovanje, gospodine komandante, je li vam ????? objasnio?'

'Ne, ne, reci šta je, pričaj jače, ne čujem te.'

'Organizovao sam mobilizaciju i napravio dve kasarne i počeo obuku i sve, i sve je dobro išlo dva dana dok se nije zapucalo. Juče kad su ovi napali u 5 sati ujutru, dobro je išlo do jedno 10 sati, a kad su pali prvi mrtvi i ranjeni to je gotovo bilo. To više niko nije mogao ni da ih skupi, ni da ih organizuje, oni su toliko bili neorganizovani da su pucali jedni na druge, ovi Srbi.'

'Pričaj jače, bre.'

'Rekoh, znate kako je ovde, on dođe do svoje kuće i kaže - ja sam odbranio svoju kuću, ja ne idem dalje i onda mi kao magarci tako nađemo se uvek sami. Juče smo bili u okruženju.'

'Zamisli smrada, majke im ga nabijem.'

"Ništa nije naime opasnije nego kada mali pate od ludila veličine, to važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu iz tačno tog razloga stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke su manje, ali nijedna neće sama otpasti. Zato su ovdašnji pošteni, izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da na kraju u tome izgore, jer hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja. Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto - ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali ako je pop koji je govorio postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako. Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju ključno je možda baš ovo - da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li eventualno taj mit neće postati nužno nekrofilski, jer nije on nikakav mučenik i žrtva, kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti."

B92: U današnjoj emisiji imamo samo dve teme, samo dve teme ovih i ne samo ovih dana jesu važne, to je zavera za ubistvo premijera Đinđića i suđenje Srbiji pred Međunarodnim sudom pravde. Naš agent Radoslav Stojanović je Sudu, kao što ste videli opširno izložio svoju disidentsku biografiju. Održao je predavanje o genezi srpske nacionalne ideje, pobio je tezu o nameri stvaranja velike Srbije i od Suda zatražio sažaljenje za svoju poziciju, za poziciju čoveka koji se borio protiv Miloševića, a sada mora da smanjuje njegova zlodela. Tamo je govorio i neki naš ko-agent, sekretar ambasade u Hagu, on je govorio kao da mu je Kosta Čavoški pisao tekst. I Tibor Varadi se oglasio pred Sudom, on je tamo nastavio da osporava nadležnost Suda. Naš sledeći sagovornik je profesor doktor Vojin Dimitrijević, koji je juče ili prekjuče za B92 rekao - najjača tačka odbrane, a da se pri tome ponašate kao pravnik bez emocija, jeste osporavanje nadležnosti Suda.

Dimitrijević: Sad moram da govorim kao pravnik, mi imamo lak zadatak jer država je, kao što sam rekao, jedna, pa ako morate da plaćate neki otomanski dug koji smo isto mi nasledili od Otomanske imperije, pa nas neko tuži za to, mi ćemo to morati kod sultana da branimo, da bi manje platili. Pa, kralja Aleksandra, to nam je ostalo isto, pa nam je ostao Tito, znate, ima velika vika - Tito oprostio reparacije, pa sad oprostio, to je država ista. Tako je ova odbrana, ona mora da brani postupke Miloševića. To je ovako jedno pitanje sociološko, nije pravno, jer ako ova ionako siromašna zajednica još više osiromaši, ona naravno ima tu reakciju, kako se zove, pokreta besa. Mi u tom pogledu ličimo na neke arapske zemlje, ovde ima mnogo besnih ljudi protiv celog sveta. Međutim, ovaj predlog da se to reši van suda, on je za iskusne pravnike, pošto sam razgovarao sa profesorom Mitrovićem koji je bio u bezbroj arbitraža, to ako hoćeš van suda da se poravnaš to uradi pre ročišta, jer sud ne može da kaže - znate šta, evo mi ćemo opet malo da odložimo, on mora da presudi. Taj argument u odnosu na sud ne pali, naizglednija je odbrana putem nedostatka nadležnosti. Ona izgleda cinična, ali tako se na kraju krajeva... Postoji presedan da su se zemlje NATO na taj način izvukle, nije da ne bi bilo nekog razloga da se za kršenje humanitarnog prava dobije neka naknada, mada ne i za genocid, kako su Miloševićevi pravnici mislili. Pa, ako to ne uspe, nije bitno šta se tamo desilo. Naročito je pogrešno smanjivati broj žrtava. Genocid je teorijski kad jednog čoveka ubijete. U svakom slučaju, sto ljudi može da bude kvalifikovano kao genocid i potpuno je, kako bih rekao... deplasirano braniti postupke vlasti Republike Srpske ili kako se zvala pre toga ili vojska Republike Srpske ili raznih tamo dobrovoljaca i tako. Mislim da je to nekako deplasirano. Odbrana bi morala da se brani, da pokuša da ustanovi u interesu države ma šta se tamo desilo, da za to nije odgovoran niko iz tadašnje vlasti ovde, pa onda mora da se brani i Milošević, da se pokaže kako on možda baš te akcije nije odobravao. Ja mislim, sudeći po svedocima koji će biti pozvani sa naše strane, među kojima je i profesor Mićunović, ići će se na to da nikakvi zvanični organi vlasti nisu učestvovali u tom planiranju. I naravno, to smo davno primetili, jednu izjavu Miloševićevu pošto je pao s vlasti, neke pare od Kertesa, ne znam šta, on kaže - nisam ih stavljao u budžet nego sam davao za rat u Bosni. E, sad, naravno, on je tada bio predsednik države, država može da odgovara za sve akte svojih zvaničnih organa. U istoriji međunarodnog prava se pamti slučaj Istočnog Grenlanda gde je Norveška izgubila pola Grenlanda zato što je ministar spoljnih poslova pristao na nešto. Dakle, on obavezuje državu. Ne govorim o političkoj podršci, naravno, to je ono drugo pitanje da li čovek mora da... da li narod mora da plaća za pogrešne ljubavi. Pa, mora da plaća, ne krivično pravno, nego da li je država time bila obavezana. Ovo mi ne deluje simpatično, pokušaj da se umanji to i to pomoću brojeva. I kao što vidite tamo u toj ekipi koja zastupa Bosnu i Hercegovinu, mi imamo jednu veliku zvezdu, stranca, a oni ih imaju nekoliko i onda oni pažljivo prate reakcije ovde, kao što je banalizovanje celog slučaja koji je izvršio podpredsednik srpske Vlade, Labus, koji je rekao - ne radi se tu o genocidu nego o 200 milijardi... Prvo, nikakvih 200 milijardi ne postoji, znate, i njima neko kaže da obogaljivanje Srbije dalje bi dovelo do toga da to postane jedna crna rupa, još crnja nego što jeste. I naravno, savladati to jedno gađenje, što u interesu sadašnje generacije mora da se brani politika prethodne diktature, ali to se svima desilo. Sovjetski Savez kad je nastao, oni su pokušali da se oslobode svih dugova, svih obaveza carstva. Pa, bogami, 16 godina posle oktobarske revolucije, 33. godine oni su sve pokusali i vratili i nastavili taj kontinuitet. To se i nama dešava i sad to naravno ljude dovodi u težak moralni položaj. Međunarodno pravo ih tera na to da prosto umanje štetočinski karakter prethodne vlasti, iako su oni lično uvereni u to, ali jedna zajednica se mora štititi. Šteta koja je učinjena reputaciji srpskog naroda, je učinjena. Mislim da se gubi iz vida da su sudije međunarodnog suda pravde živi ljudi i da oni primaju stalno neke impulse, a ovi impulsi koji dolaze odavde ništa ne valjaju. Recimo, skup na Pravnom fakultetu 'oslobođenje', pazi cinizam, na kome se govori gde i grobove treba premestiti. Pa onda dva aktivna profesora Pravnog fakulteta govore na mitingu, pozivaju prvo nekog na samoubistvo, što je krivično delo. Ne pravdaju oni Srebrenicu kao neku omašku ili ne prekvalifikuju to u nešto drugo, nego zapravo odobravaju genocid, trebalo je još više da ih ubiju. I ako imamo stalno takve signale ovde, ako imamo 'nož, žica, Srebrenica', šta je 'nož, žica, Srebrenica', još genocida? U Haškom tribunalu vladaju stroga pravila dokazivanja, to znači da ne može kao dokaz da se iznese nešto što nije lično viđeno i uvedeno na pravi način. Vidite, ovu kasetu sa streljanjem ovih mladića nisu dopustili, ali u Međunarodnom sudu pravde koji nije krivični sud... Ovde je reč, to treba sto puta ponoviti, o građansko pravnom sporu za štetu koju je država učinila time što nije sprečila, što je pomagala, što je... šta ja znam... Nije ona izvršila svojim rukama genocid ili svojim puškama. Oni i deluju kao naše sudije na osnovu slobodnog sudijskog uverenja. Znači, svaki nadražaj mozga se kod njih računa, pa ne možete optužiti da su apriori antisrpski. One dve latinoameričke sudije, šta oni o tome znaju ili misle. Pa, na kraju krajeva, imate kineskog sudiju koji je, recimo u onom prethodnom slučaju, bio protiv toga da se revidira ona presuda. Ima u svetu poštenih ljudi još uvek i ne radi svako što mu država kaže. Kad sad pogledate Rozu Nikingem(?), predsednicu, ne mogu prosto da pojmim da će njoj neko da šapuće i da će ona da bude obuzeta nekim predrasudama, ali ne mogu da ne imam u vidu da će delovati to što prosto ovde nije bilo nekakvog uviđanja, nego se insistira na tome da je to sve bilo ispravno. Ja nikada ne završavam u očajanju i pesimizmu, ali kad pogledate sve činjenice onda... Stalno se nadate da će da se desi neki hepiend, na kraju krajeva, i u filmovima koji izgledaju bezizlazni i oni se završe nekim hepiendom. Kao ova 'Grbavica', ona ima jedan lep hepiend, hepiend je u tome što su se ona i ćerka suočile sa tim što je bilo i to je hepiend neki. Imate više vrsta hepienda.

Pa, to je sva priča što sve počinje s nekim potcenjivanjem. Haški tribunal je bio predmet podsmeha, sećate se, jedno 5-6 godina, pa onda kuku-lele. Pazite, tužba je podnesena 1993. godine, ali to je bio neki bedni Alija, ne znam ni ja šta, i umesto da se uzme u pamet dve godine kasnije, kad se vidi neki rasplet. Pazite, Srebrenica se desila jula '95. godine, Dejton je potpisan novembra, je li tako. Umesto da se tada uzme u pamet, i sada opet čujemo ono što smo čuli u najluđe vreme '92. godine od Dragoša Kalajića i sličnih, da treba da izađemo iz Ujedinjenih nacija, pa da sastavimo pravoslavne zemlje. To je bio predlog i to u jednom vojnom savetovanju, savez pravoslavnih zemalja i eno sada sastanka sa nesvrstanima. Radikali su se sastali sa nesvrstanima ili bar da su se sastali sa nesvrstanima koji nešto znače, kao što je Indija koja je u međuvremenu od jedne sirotinjske države postala moćna zemlja, oni su skupili nekoliko afričkih ambasadora. Ja da sam Koraks nacrtao bih ih, čak uz dozu rasizma, kako sede s tim crncima. A znam da je bilo podsmevanja nesvrstavanju, čak je bilo reči 'sa ovima sa grane' smo se udružili. I sada, pošto i Rusi neće, a mi ćemo ratovati za 80 godina kad se Rusi oporave, pa ćemo mi to sve da povratimo. Onda imamo i tu sprdačinu da se sad obraćamo grupi ambasadora koji ko zna kakve instrukcije imaju, koji nemaju nikakvu težinu, nikakvu važnost u svetu. Dakle, to potcenjivanje međunarodne zajednice, potcenjivanje institucija, sve ćemo mi lakše, a bilo je i sa Haškim tribunalom - mi ćemo njih da izradimo. Ja vidim po tome da se ovaj dan kad počne taj proces pred Međunarodnim sudom pravde, on neće desiti i sad se desio i sada... Tu će se naći veliki broj fine gospode i finih gospođa u Beogradu koji ne veruju da je Sarajevo bilo opsednuto. Zamislite da vam tri godine... da morate da spaljujete knjige da se ogrejete, da vam tri godine... da živite tri godine pod opsadom, a ja još uvek srećem diplomirane ljude koji mi crtaju neke mapice da Sarajevo zapravo nije bilo opsednuto. I ljude koji misle da se odozdo pucalo na gore, pa se ovi branili. Evo, juče sam na B92 televiziji kao prvi vrlo važan slučaj u istoriji prava, kada je silovanje proglašeno za ratni zločin, zločin protiv čovečnosti. Vi ste bili na suđenju Čelebiću i drugima, znači tu su Srpkinje bile silovane i umesto da se to na neki način poveže, sad se vraćam na film 'Grbavica', sa sudbinom silovane žene. Ovde se bojkotuje jedan film samo zato što se eto neko drugi setio da prvi nešto napravi o silovanju muslimanke.

B92: Napadaju Mirjanu Karanović...

Dimitrijević: Napadaju... Ona lepo kaže da je njena najvažnija uloga što je igrala Srpkinju, onaj čuveni film, pa je igrala kod Brešana majku Hrvaticu, a ovde je igrala silovanu muslimanku. Kaže - ja sam žena, kakva je razlika, da li ima nešto biološki, neki krvni pregled, pa da se dokaže da je žena Srpkinja drukčija od žene Hrvatice i od žene muslimanke. I to se odbija, umesto da se prihvati ta strašna stvar da je u istoriji čovečanstva. A to tokom suđenja Čelebiću, kasnije je bilo i na drugim suđenjima, se smatralo da su žene nagrada vojnicima u toku rata.

Da počnem time što mi je na pameti u ovom trenutku. Kad smo se sreli pre jedno 15-ak dana, me je u Politici napao, proglasio za mondijalistu, neki naš čovek koji živi u sunčanoj Kaliforniji, u San Dijegu. A sećam se da mi je Kosta Čavoški jednom rekao da sam čudan čovek koji voli drugi narod više od svog naroda. To je, naravno, bilo podmetanje u smislu da više volim Hrvate, to je najčešće. E, i onda sam počeo da mislim da ćemo da napravimo jedan balans ko je zapravo bio veći rodoljub, da li ti koji su se busali u prsa i napravili najveću štetu koju su mogli, ili mi koji smo bili kritični, pa se onda mislim, ako pogledamo, ja i meni slični, smo, čini mi se, ovom narodu davali bolje savete nego svi oni. Da je po našem mišljenju bilo, ne bi se Jugoslavija raspadala na taj način kako se raspala, ne bi se huškali ljudi van Srbije, Srbi van Srbije, i terali u nesreću, ne bi se ratovalo protiv celog sveta, ne bi bilo izgubljeno Kosovo, ne bi se odnosi, tamo gde istorijski nisu pokvareni, pokvarili. Ja mislim da smo mi pravi rodoljubi i ja ne dam da mi se kaže da nisam rodoljub. Ko je opoganio sve vrednosti ovde? Nije niko došao iz inostranstva, ko je srozao to? Je li onaj ko je držao mitinge, kontra miting 9. martu kako se toga sećam i rekao da nikad nismo imali takvu sreću da nam na čelu države bude tako genijalan čovek kao što je Milošević. Je li taj intelektualac, rodoljub, je li on više pomogao narodu nego oni koji su tada opominjali na tu opasnost, pa dobili naziv svetoljuba, mondijalista, odnosno kosmopolita. Prosto, nekada uhvati čoveka koji se pisao kao Srbin, kao ja, nije istina da nisam smeo da kažem da sam Srbin, nije istina da nisi smeo da se venčaš u crkvi, venčao sam se, nije istina da nisi smeo da krstiš dete, krštavao sam ih. Čovek koji ima tu vrstu identiteta da on mora da trpi da ga oni koji su ratovali u Bosni, a prodavali oružje jedni drugima, oni koji su se na muci narodnoj obogatili, da mi moramo da se prikrivamo i što je nešto počelo da se dešava u ovoj zajednici, da sa velikim brojem ljudi razgovaramo kao da su malo mentalno oštećeni, ali da imaju neki veliki problem, pa neke reči ne smeju da se pomenu. Naročito ne sme. Vidim da se svi kad se ukaže na neku paralelu sa fašizmom, neku paralelu sa Hitlerom, onda ono - ju, kako si smeo uopšte da to pomeneš, nismo mi takvi. U mojim očima ja tražim alibi upravo za srpski narod, pošto se to desilo i nemačkom narodu. Zašto sam ja izdajnik, zašto sam ja svetoljub, a zašto su razni skotovi i dalje ostali patriote? Ima jedna pesma Šandora Petefija, koji je rođen kao Srbin, velikog mađarskog pesnika koja u prevodu Bože Kovačevića kaže: 'Jedna me misao stalno tre'. Dobro je prevedeno, i ta me misao trla i hvala Bogu da mogu sad da je kažem javno.

Tu greše, mrtav Đinđić će se pokazati mnogo težim orahom od živog Đinđića. Oni koji su ga najviše kritikovali, sada sami priznaju da, kad se čovek suoči s takvom situacijom, sad uviđamo nešto. Ja ću... pozvan sam da napišem neki tekst o njemu, naslov mi se vrti u glavi koji obuhvata reč Augijeve štale, prosto bih nazvao 'čistač Augijevih štala'. Niko prosto nije imao predstavu kakva se to Pandorina kutija Augijeva štala otvara, i onda Đinđić kome se može prigovoriti da je bio nestrpljiv, pa je uvek želeo najkraći put do uspeha, što objašnjava i njegovog vola na Palama i tako dalje. Sad ga sagledavamo kao čoveka koji je imao neku veliku želju da stvari reši brzo, da bude efikasan, da ne čeka i gleda gde se sve otvaraju putevi. Onda, on se suočio tu sa onim što sad vidimo, znate, Milošević je izvađen iz te čorbe koju je napravio, a čorba je ostala. Tako da je želja da se on okvalifikuje kao kriminalac, da se pokaže da je sam sebe ubio ili su ga ubili njegovi saradnici. To je ipak i Vlada ova, DSS je pustio to, dosta je jahao na tome, sad je to ostalo kod radikala, na onaj njihov najprimitivniji način - kriminalac, ustaša, pošto je njihov rečnik mali, tako da prosto čovek mora da se divi, kako bih rekao, hrabrosti tog čoveka koji je ušao u to uopšte ne znajući sve opasnosti i mora da se zapanji kolika je konstrukcija cele te nesrećne građevine koju je Milošević gradio sa mnogim drugima, možda su više doprineli nego on, to sad malo revidiram svoje mišljenje. Koliko je to bila jedna moćna konstrukcija, koliko ima tu ljudi koji su umešani, koji podržavaju jedan drugog, koliko je to ležalo i na nekom vađenju nekih resentimana istorijskih, oživljavanju svih mogućih mitova u iracionalnom pravcu, tako da je Đinđićeva borba bila uzaludna, ali on ima sad satisfakciju da se u njega i zaklinju neki koji su ga za života teško ?????? Ja ga ne znam lično, ja sam sa Đinđićem 3-4 puta razgovarao, ali sam bio zadivljen tom brzinom reagovanja. On je doživeo ono što intelektualci u politici doživljavaju svuda, pogotovo kod nas. Prosto on se u našem mitskom viđenju sveta za svoju intelektualnost iskupio zato što je poginuo.

B92: Slušate Teofila Pančića.

Pančić: Mene taj fenomen čitanja Maje Gojković, kao nekog lika koji je nešto drugo u odnosu na taj klasični srpski radikalizam, već duže vreme zanima, a to je kulminiralo tim njenim odsustvom sa ovog mitinga radikalskog na Trgu Republike, gde je sad neka gomila nekih medija to pročitala i nekih analitičara famoznih pročitala kao - eto, dokaz kako se Maja Gojković distancira, kako je ona nešto drugo, a sad nije tu važna sama Maja Gojković kao takva, nego, eto, ona je neka vrsta tako nekog linka. Ona je neki simptom, moglo bi se reći, ona pokazuje kako postoji taj neki unutar radikalski sukob i kako postoji ta evolucija i onda će tako te Maje Gojković da se namnože i onda će radikali da postanu ne znam ti ja šta. To mi užasno ide na živce zato što je to toliko plitko i na toliko nekom pojavnom nivou se razmatra, da stvara jednu potpuno lažnu sliku. Ti prvi put kad isprovociraš radikale nečim i kad oni pokažu svoju vučju narav istu kao što je uvek i bila, ti vidiš da od toga nema ništa. Naprosto, nikakve Maje Gojković ne mogu ništa da promene sve i kad bi htele, a neće. Ne može da te ne iziritira kada ljudi koji su politički obrazovani i pismeni, ili bi bar trebalo to da budu, tako trućaju bezvezno i neobavezno o toj promeni radikala, a da pri tome ne uzimaju u obzir elementarne stvari. Znači, promena neke političke stranke koja je zastupala nešto što naprosto nije demokratski legitimno, može da se dogodi, stranka može da evoluira, kao što su evoluirale neke ekskomunustičke stranke i tako dalje, ali to onda podrazumeva dve ključne stvari. Prvo, kadrovski diskontinuitet, znači ljudi koji su bili u vrhu one stare politike ne mogu da budu u vrhu nove politike, to je prvo. Drugo, ideološki diskontinuitet, znači nema velike Srbije, nema agresivnog nacionalizma, nema te vrste populističke demagogije. Ne, oni, naprotiv, ne samo da su svi ostali na svojim mestima, nego su svi strašno ponosni na sve što su ikada radili i govorili i činili i o čemu mi onda govorimo. Znači, oni ljudi sami lepo... Tomislav Nikolić u svakom intervjuu u poslednje vreme kaže - ne, mi smo oni isti, a ovi nas - ne, ne, kao niste. Pa, valjda oni bolje znaju je li jesu ili nisu, ja se tu u potpunosti slažem s njima, tako da dolazim u blesavu situaciju da treba da branim Tomislava Nikolića i Maju Gojković od njihovih polusimpatizera koji ih ubeđuju kako su oni sad nešto drugo ili kao što jadnog Vučića ubeđuju da on sluša Dendi Vorhose, a on čovek ne zna ni šta je to, niti ga to zanima, ali to nekako nekome šik zvuči, pa, kao mislim, hajde.

B92: Zašto misliš da se to radi?

Pančić: Ja sam to nešto i napisao da kao tu postoji, neki to rade iz straha, neki zbog nade. Strah od tih starih radikala, pa onda potreba da se nekako izmađijaju neki novi da bi nama svima bilo lakše, da ne mislimo da će nešto strašno da se desi ako, recimo, oni dođu na vlast, ukoliko sada to već nisu. A s druge strane, da se s njima može napraviti neki dil, da se s njima može vladati. Naravno, DSS je tu ono major aspect. Normalno, prvo pomislimo na DSS, kao na njihovog mogućeg partnera i, naravno, famozni SPS večiti. To je čista jedna pragmatična potreba tog našeg lažnog centra, kako ga ja zovem, da li je to DSS ili neko drugi sasvim je svejedno uostalom, da nam tu nekako uvali radikale kao neku, eto, tobože strašno promenjenu stranku. Ne ide nikako, ne uklapa mi se ta priča, baš ni u šta se ne uklapa.

Dakle, ono što smo videli u Hagu, kada ovaj veliki ratnik Vojislav Koštunica tamo nadgleda položaje srpske kod Sarajeva i počne da truća ono o novim granicama Srbije i tako dalje i ovi to sad prikažu. To je inače i meni bilo vrlo zanimljivo, jer ja nisam znao za postojanje tog snimka, nisam očekivao da je on baš tako direktno to ikada radio, kao što se moglo videti iz tog snimka. I kad su ga novinari pitali za to, on je to onako otprilike - kao, šta me uopšte pitate, kakve to veze ima... Mislim, znači, u trenutku kad se Srbija brani od optužbe Bosne i Hercegovine za agresiju, za genocid, za ovo, za ono i kad svi živi u Srbiji kažu da ne znaju o čemu se radi, da mi nemamo veze s tim, to su oni ludi Bosanci se potukli između sebe, šta, kakve to veze ima sa Srbijom. Dakle, otprilike, sad mi ako smo patriote svi treba da pričamo onu Miloševićevu priču, onu koju on od početka priča u Hagu - znači, šta ja, predsednik Srbije, otkud ja znam... to je druga država, nema to veze sa mnom, a mi sad kao da smo veslo sisali, kao da smo blesavi, kao da nismo živeli u '90-im godinama. E, to isto sad zapravo i Koštunica radi, znači, on kaže - pa, ne, ne znam ja, ma nije to ništa, zaboravite, nema veze. Pa, ima veze. Znači, onda upadneš u neke potpuno idiotske kontroverze. Znači, ti sad imaš onu školu mišljenja koja kaže da su ovi Bosanci, baš su nekako na kraj srca, nisu uopšte fer, nisu drugari što insistiraju na toj tužbi, hajde da mi to rešimo diplomatskim sredstvima, šta je bilo - bilo je, idemo dalje, malo se tepamo, malo se ljubimo. Pa znaš šta, možda bi to u nekoj idealnoj situaciji, možda bi to i moglo tako u smislu da neko kaže - pa, OK, hajde, nećemo da vas rebnemo sa tih famoznih 100 milijardi dolara, ali dajte, ljudi, prvo budite pošteni i recite šta ste radili. A znaš kad te neko pravi na budalu, kaže Milošević - ne znam o čemu se radi, Koštunica isto ne zna o čemu se radi. Ko je Mladića plaćao, ko je Mladića penzionisao isto se ne zna, mislim, ništa nema veze sa državom Srbijom. Lilić ga odlikovao, ni to nema veze, ništa nema veze. I onda sad ovi ljudi u Bosni... pa, kako da ne kažu - pa, dobro, bre, hajde, ne samo da nas pobiste i poklaste, nego nas još pravite na majmune, pa nemoje da nas ponižavate. I mislim, normalno da će ljudi da insistiraju na tom... ne samo na tužbi, nego i na odšteti i na svemu mogućem, jer ti pre svega hoćeš naprosto od celog sveta da napraviš onako jednog kolektivnog idiota koji ništa ne zna, koji se ničega ne seća i onda ti tu ovi ludi radikali ispadnu pošteniji od ovih, jer oni se makar... oni makar kažu šta su radili, znaš, stoje iza toga. Ovi drugi su radili to isto, ali sad bi nekako ako bi moglo da se nekako zaboravi i da se svi pravimo blesavi. Znači, to je ta situacija kad smo mi svi zapravo taoci tog nekakvog prenemaganja, to je postalo neka vrsta obligatnog odnosa, svepartijski... tu postoji koncenzus gotovo, kao što je Kosovo naše i vazda će biti naše, tako i ovo. Znači, u Bosni nije bilo ničega i idemo dalje. Cela ideologija ove države se svodi na to da se prvimo blesavi, da zatvaramo oči pred stvarnošću i pred onim što se dogodilo i pred onim što se sada događa i pred onim što će se dogoditi. Ja ne znam gde ti možeš da stigneš sa takvom logikom, sa takvom filozofijom života. Probaj samo to da svedeš sa države na nekog pojedinca i da zamisliš šta bi jedan čovek koji je jedinac mogao da postigne u svom životu, ako bi se kroz svoj život probijao na taj način. Pa, taj bi se sudario s prvom banderom i više ne bi ustao. Ta Labusova izjava je skandalozna, mislim, to je do te mere odvratno... Labus se vodi onom logikom koja zastupa taj njihov tamo... Čeda Antić je postao neki njihov guru izgleda i onda oni su procenili da je on najpametniji među njima. Možda su i u pravu, ako su u pravu kuku njima. On stalno zastupa tu priču kao - pa, dobro i to Kosovo, to je, mislim, propalo, šta da radimo, ali zato Republika Srpska, mi ćemo sad da se obeštetimo, dakle, zaboravićemo da je to nakazno čedo stvoreno na genocidu. Ne, to nema veze, i Labus ide za tom logikom, i on kaže onako gotovo zlurado i naravno onako malo preteći, što je tek posebno groteksno, kao - pa, ako oni insistiraju na toj optužbi Bosna će da se raspadne. Prvo, to nije tačno, drugo, sve i da je tačno, ti kao potpredsednik Vlade Srbije poslednje na svetu što smeš da kažeš... pa, ti to, bre, ne smeš u svojoj spavaćoj sobi da kažeš dok si na toj funkciji, da će jedna susedna država da se raspadne. Alo, bre, na šta to liči, a pri tome Srbija ima onu istoriju koju ima iz '90-ih godina. Ceo svet će da kaže - aha, znači tako, znači vratili smo se toj priči, znači opet idemo na to da li Republika Srpska postaje zapadna ekstenzija Srbije i tako dalje. Onda kažeš, jebo te, ovi Srbi, ako su i liberali ovakvi, pa kakvi su im onda nacionalisti?

A ja mislim da sam taj simbolički čin uopšte nije sporan, znači može da bude sporna odšteta, njena visina, da li će uopšte biti odštete u finansijskom smislu. To može da bude sporno, ali sama ta činjenica da je iz Beograda, zvaničnog Beograda komandovano, potpomagano, finansirano, vojno, politički, policijski, obaveštajno i na svaki drugi način, bilo do guše upleteno u ratove u Hrvatskoj i u Bosni, pa to je nešto što mora konačno da se kaže i mora da se udari pečat na to, jer je to istina. I mislim, to mora da se uradi i mislim da je dobro da se to uradi, da se prekine više s tim prenemaganjem. E, kad dođemo do toga da se ta temeljna činjenica prizna, onda možemo da razgovaramo da li bi bilo pravedno da se Srbija dokrajči finansijski, da li bi bilo u redu da sad svi mi plaćamo za ono što su uradili... dakle, i oni koji su nedužni i koji su bili protiv toga. Znači, sve su to... o svemu tome itekako može da se razgovara, ali po mom mišljenju tek kada razrešimo ovu osnovnu stvar, a sve dok mi hoćemo da nastupamo sa stanovišta - ne, to se nije dogodilo, ne, to nije istina, sve do tada mi smo naprosto i kao zemlja, i kao skupina pojedinaca koji u tome učestvuju, diskvalifikovani. Nas niko ne shvata ozbiljno i što bi nas pa shvatao ozbiljno. Znači, ako ti hoćeš uprkos zdravom razumu, uprkos činjenicama, uprkos sećanju svakoga od nas, pa nismo se juče rodili, i sad ako ti hoćeš da radiš tako nešto onda ti izazivaš preteranu reakciju druge strane, e pa sad ću da vas teram, onako do daske ću da vas teram. Znači, prvo moraš da kažeš da je bilo što je bilo, a ne da nije bilo. To stvara nezdrave odnose, a vidi sad ovi naši ljudi koji predstavljaju Srbiju u toj komisiji, odnosno pred sudom, pa kažu - ta tužba stvara kao loše međususedske odnose i tako dalje. Pa, čekaj, je l' laganje ne stvara loše međususedske odnose? Pa, šta ti očekuješ kad ti naprosto vređaš ljude govoreći im da nisi činio ono što si činio, da genocida nije bilo. Nisi ti lično to činio, ali činili su tvoji prethodnici, a ti prethodnici su bili predstavnici ove zemlje, mislim, Srbija je ta ista zemlja. Promenio se režim, ali to je ta zemlja, pa nemojmo se praviti blesavi. Mi kao da smo se svi rodili 5. oktobra, pa pre toga ničega nije bilo, ni nas nije bilo, to su valjda bili neki Marsovci. Pa, nisu bili.

Evo, bio sam pre desetak dana u Kragujevcu na jednoj tribini. Posle sam dosta o tome razmišljao, o pitanju jednog mladića s kim sam ja tu kao nešto polemisao. Naime, mi govorimo, ja sam malopre govorio o tvom sećanju, pa zaboga, svi se sećamo ovog, pa svi se sećamo onog. Pa, zapravo i nije ni to baš sasvim tako, možda ti i ja zaboravljamo da raste jedna nova generacija, ljudi koji sada imaju dvadesetak godina ili 25 u najboljem slučaju i kojima su neke stvari postale onako potpuno normalne, oni se praktično i ne sećaju da to nekada nije bilo tako. Naime, raspravljali smo se o toj čuvenoj paraleli - Kosovo - Republika Srpska. I sad, on je bio negde silno zapanjen time što ja nikako nisam prihvatao tu paralelu, već iz jednog jednostavnog razloga - Kosovo je geografski, istorijski, kako god hoćeš, jedan etnitet za sebe, to je jedna celina, to je nešto što postoji vekovima. Da li su tim nečim što se zove Kosovo u nekom trenutku upravljali Srbi, Albanci, Turci, Marsovci, nije važno, ali Kosovo je Kosovo. Republika Srpska je naprosto jedna izmišljotina koja je nastala 1992. Sad ću ja da iskoristim ono što stalno govori Matija Bećković za crnogorski jezik i naciju, on stalno kaže - taj jezik i nacija su mlađi od mene. Pa, čekaj, Republika Srpska je mlađa od mene, 27 godina je mlađa od mene, majku mu, šta je to Republika Srpska? To je naprosto jedan deo Bosne i Hercegovine koji su neki ljudi vojnički zauzeli, etnički očistili i to nazvali Republika Srpska. Ta izmišljotina je stara tačno 14 godina, ona je daleko mlađa od svih nas. I sad već nastaju naraštaji koji će nju da tretiraju kao da je to nešto Bogom dano i kao da je to neka najnormalnija stvar, tako istorijska tekovina od ko zna kada, a to su upravo oni ljudi koji se stalno pozivaju na tradicije, na starinu, kojima bi prvo trebalo da bude sumnjivo nešto što je tako novokomponovano, što je tako... ono, znaš... Ali njima tu ništa nije sporno i ti vidiš tu kako radi jedan inženjering, ono gotovo neko metafizičko instaliranje jednog etniteta koji naprosto nije ni u čemu utemeljen osim čiste gole sile i perverzne mašte nekoliko ljudi koja je prethodila toj goloj vojničkoj sili na kojoj je ta tvorevina nastala. I to je strašno. E, sad tu isto, šta ima ta priča oko 'Grbavice', to se savršeno uklapa u celu... znači, isto to vreme kada mi imamo to suđenje, kada otkrivaju Koštuničine avanture po okolini Sarajeva iz sredine '90-ih. Slično... e, u isto to vreme nama dolazi taj film 'Grbavica' i od toga se pravi jedan politički eksces, cirkus. Ja sam bio naravno na premijeri 'Grbavice' u Sava centru, video sam okolo, a i u samom Sava centru toliko policije da sam mislio da je drug Tito oživeo pa njega čuvaju, jer ja ne verujem da je još od tih vremena bilo toliko obezbeđenje za nešto što je, zaboga, samo projekcija jednog igranog filma. Zašto je sporno videti nekakav igrani film u kojem neka glumica glumi neku ženu muslimanku, Bošnjakinju ili šta god ona bila, koja je silovana u ratu? Pa, dobro, je l' mi hoćemo da kažemo da toga nije bilo ili šta, šta je poruka toga? To je naprosto film o jednoj ljudskoj sudbini, ali koji naravno jeste kontekstualizovan, jer on ne može da pobegne od istorijskog konteksta. I ovde je to izazvalo opštenarodnu histeriju. Šta to nama govori? To samo govori to da mi ne želimo da se suočimo sa posledicama onoga što su neki ljudi radili u naše ime. Znači po 185.000-ti put odbijanje, ignorancija koja naravno prelazi onda u agresiju, i predstavnici toga su naravno bili oni likovi koji su tamo vikali 'ustaše', kao što imaš predsednika Srbije koji je ustaša, tako imaš i par hiljada građana Srbije koji sede tamo u sali koji su takođe ustaše. Znači, jednostavno svako je ustaša ako te suoči sa nekom elementarnom činjenicom toga gde si bio, šta si radio, ko si i kako si... Mislim da je to strašno važno. Naravno, s druge strane, strašno je važno i to što je taj film tu došao, što je manje-više puni Sava centar reagovao na taj film tako kako je reagovao. To sad naravno nije sav Beograd, ali majku mu, opet je to nešto, opet to pokazuje da ipak u ovom gradu, u ovoj zemlji ima dosta ljudi koji su u stanju da se tome suprotstave i da kažu - ne, pa čekajte, ljudi, hajde da se ne pravimo blesavi, hajde da odrastemo. Mirjana Karanović je onu pesnicu uzdigla i rekla svi znamo šta to znači, svi su rekli da je to simbol otpora, kao ono narodni pokret Otpor. Pa, to jeste simbol otpora, ali to je mnogo stariji od simbola Otpora, zašto ljudi neće da kažu da je to naprosto antifašistički simbol. To pre svega to znači. Da je Mirjana Karanović '99. digla pesnicu naravno da bi to bio simbol Otpora, ali kad ona to uradi 2006. godine u ovom kontekstu u kojem to uradi, onda je to pre svega antifašistički gest.

Ima dve stvari koje ja ne mogu da zamislim. Prvo, ne mogu da zamislim da se Ratko Mladić preda, znači da to bude onaj scenario - evo, ja se predajem i zbog dobrobiti otadžbine... mislim, i sve po redu. Ne mogu to da zamislim. Drugo, ne mogu da zamislim da Vojislav Koštunica uhapsi Ratka Mladića i da on sa lisicama na rukama jednostavno bude spakovan u helikopter i ono, Tuzla - Hag. Nijednu od te dve situacije ja ne mogu da zamislim, a ako imamo tu situaciju onda znamo šta to znači, onda imamo problem. Po svemu kako idu stvari, ja mislim da se ništa neće dogoditi do 5. aprila, da se ništa neće dogoditi, da neće biti nikakve predaje, hapšenja, ne znam čega i da će jednostavno on da zažmuri onako i da kaže - hajde, sad bijte, radite šta god hoćete, evo, ja sam pokušao da ga nađem i ono, među nama budi rečeno, možda sam ga i našao, ali nisam uspeo da ga nagovorim da on igra po mojim pravilima, po moj scenariju, a ja ne mogu da preuzmem na sebe tu strašnu istorijsku stigmu nekoga ko je uhapsio srpskog heroja, a to među nama budi rečeno. I onda kao rezultat svega toga, znači ništa nije bilo, ja ću da pričam svetu da sam pokušao sve, da nisam mogao da ga nađem, ako mi poveruju - poveruju, a ako ne, šta da radimo, patim ja, patićete braćo i vi svi zajedno sa mnom, šta da se radi, ako vam se ne dopada birajte sebi boljeg premijera. Ja stalno na tome insistiram, ono što ljudi nisu razumeli čini mi se, onomad kad je bila ona serija famoznih dobrovoljnih predaja, ja sam i tada gunđao, svi su nešto govorili - pa, to je super, zar to nije elegantniji način. A meni je to i tada izgledalo... to ti onako izgleda kao čovek koji ima tri neka potpuno idiotska, laka ispita i jedan užasno težak i on sad čisti ove ispite, što je u redu samo po sebi, jer mora i njih da položi, ali, prijatelju, ti i dalje imaš taj ispit, na njemu padaš ili prolaziš, diplomski, nema zajebancije. Ne, ono, kao, hajde ja se sve nadam da dok ja budem čistio ove druge ispite u međuvremenu će valjda da ukinu diplomski. Zato smatram da je bilo jako važno da se ti ljudi hapse, a ne isporučuju kao dobrovoljno i tako dalje, ne zato što ja volim da nekoga gledam sa lisicama, nego zato što je to jedna poruka da se za zločine odgovara, da ne možemo da se dogovorimo, da se nagodimo, da smo mi braća, da smo mi drugari, ratni ortaci, pa, eto, malo si... možda si nešto tamo zabrljao ili ko ti je kriv što su te videli, pa hajde sad, budi drugar pa idi malo tamo, mi ćemo gledati da te izvučemo što pre nazad. Pa, jebote, cela Srbija je 10 godina ohrabrivala ono najgore u toj nekoj ratnoj mitologiji oko Mladića i svega i ubeđivala ga da je on div, junak koji nikako ne sme da se preda. Evo, i dan-danas to radikali kažu - bolje da se ubije nego da se preda. E, sad odjednom od njega očekuju da se preda, pa čekaj, zašto da se preda? Pa, mislim, što bi se predao? Pa, ne bih se ni ja predao da sam Ratko Mladić, mislim, hoću da uđem u legendu, šta me briga, kad već ne mogu da uđem u legendu po nečem pametnom i dobrom, daj bar da uđem po tome što se nisam predao. Moraćete da primenite ono što se zovu aparati državne prisile, mislim, znate, hteli ste vlast, pa morate sad i da je upotrebljavate ne uvek samo na način koji je vama prijatan.

B92: Kao da očekuju... ta izjava Koštuničina koja glasi, citiram ti je, verovatno si je čuo: 'Srbija bez Evrope ne može da opstane, a Evropa bez Srbije je isto nemoguća.'

Pančić: Dvosmerna saradnja, to je nova varijanta.

B92: Verovatno će biti problema, ali mislim...

Pančić: Moraju da se prilagode... Pa, ja ne znam da li taj čovek stvarno veruje, a to što je najgore verujem da možda i veruje i to je samo pokazatelj... To je u skladu sa celom tom politikom tog lažnog centra, tog nekakvog balansiranja između nacionalističkog i tobož proevropskog, pri čemu je nacionalističko prepuno sadržaja, vrlo lako prepoznatljivo, a to proevropsko, to nema ni sadržaj, to uvek ostaje na nekoj onako... nekoj najopštijoj proklamaciji iza koje nema ničega, ali to nekome dobro zvuči.

Nisam institucionalni Đinđićevac, niti sam to ikada bio, ni za njegovog života ni kasnije, ali ono što je veliki problem sa njegovim odsustvom iz našeg života je to osećanje da smo prepušteni mediokritetima, to je ono najstrašnije, jer ti si na Đinđića mogao strašno da se ljutiš, mogao si da ga psuješ, da kažeš - kako je mogao da uradi ovo, kako je mogao ono da kaže... Sto puta sam se ljutio na njega, ali ljutio sam se upravo zato što sam od njega jako mnogo očekivao i nekad je on to i uzvraćao, nekad ne, ali upravo zato što je bio vanserijska personalnost, kao političar, kao mislilac, kao politički filozof, kao sve. Ovako prepušten si levim i desnim mediokritetima, vladajućim i opozicionim osrednjacima, ljudima bez petlje, ljudima bez... nije petlja... da je petlja sama po sebi važna, onda bi radikali bili najbolji političari, ali petlja je u jednom suvislom, u jednom pametnom smislu da se preseče, da se prekine sa onim što ne vodi nikuda. E, to je ono što je Đinđić imao, to je ono što je praktikovao, možda ne uvek dosledno, ali kad god je mogao, i to je ono čega jednostavno nema, ne da ga nema na vlasti, nego ga nema na vidiku. Pa, o kojoj petlji mi govorimo kad su ti glavna opozicija ovi marketinški gurui oko Tadića. Pa, mislim, tu nema 'leba, a pazi, u redu, sutra ću ja da glasam za njih, šta da radim, ali nemoj da se lažemo, mislim, to mi ništa... to je onako... seci uši, krpi dupe, tu nema nikakve nadprosečne pameti i vizije srca, energije. Ma, koja energija, energija za šta? Ti ne možeš da pobegneš dalje od toga - Kosovo, Crna Gora, Mladić, Kosovo, Crna Gora, Mladić... i dalje od toga nema. Nama Milošević diktira tempo.

B92: Sad sam nešlo slušala čoveka više nije živ, pa onda se ograđuješ nešto, ali ????????? je potpuno osvežavajući ???????

Pančić: To je naizgled paradoksalno, neideologizovani diskurs upražnjava baš onaj koji o ideologijama sve zna, a ovi koji o ideologijama pojma nemaju, jer su na svaki mogući način neuki, oni naravno upražnjavaju neki jadni ideologizovani diskurs. Đinđić je stekao tu vrstu i znanja, s jedne strane, i iskustva sa druge, kroz svoju političku karijeru da je ideologije imao u malom prstu, a da je s vremenom i ono što jeste ta životna svakodnevica i ono što ljude zanima takođe morao da doktorira. Postoje ljudi za koje rade čitavi ogromni timovi, stotine i stotine vrhunskih profesionalaca, pa opet nisu u stanju da isporuče nešto što je Đinđić mogao manje-više sam. Ti stvarno kad čuješ neke stvari iz te njegove biografije, kako potpuno ludilo sa stanovišta jednog našeg normalnog, pod navodnicima, intelektualca koji je uvek navikao da bude na jaslama neke države, da ga tetoši, onda dobija neke apanaže... A Đinđić ostane... tamo šutnu ga odnegde, on se zaposli kao vozač autobusa, pa vozi autobus ili pravi neke... šta je pravio, nakit, šta je ono bilo ili uradi ovo ili uradi ono. Naprosto, neko ko ne očekuje da stvari idu same od sebe, nego da stvari moraš da pokreneš, pa kako u vlastitom životu, tako i u državi.

B92: Na kraju Peščanika čućete šta je na promociji knjige o svedočenju Vladimira Bebe Popovića rekla istoričarka Olga Popović-Obradović.

Popović-Obradović: Zašto je on ubijen - to je pitanje kojim će se, bojim se, najmanje baviti pravosudni organi, mada ni njih ne treba isključiti, ali pitanje kojim će se najverovatnije baviti istorija, odnosno istoriografija, ali i kojim bi bilo preko potrebno da se bavi srpsko društvo ukoliko hoće da postane normalno. Time naravno ne želim da kažem da ubistva premijera ili predsednika se ne dešavaju i u drugim državama, u drugim društvima, čak i civilizovanijim, daleko civilizovanijim od našeg, ali ono što je specifično za ovo ubistvo jeste da je u njemu, odnosno, da su iza njega stajale sve relevantne institucije društva i države, počev od generala, odnosno vojske, preko sveštenika, odnosno od crkve, do naučnika i pisaca, odnsono njihovih relevantih institucija. Takvih primera ubistava premijera i predsednika zaista je, ako ih uopšte i ima, malo, a ja zapravo i ne bih rekla da ih ima. Odmah nakon ubistva premijera mnogi tumači tog događaja okrenuli su se nešto daljoj prošlosti, pa su pokušali da u njoj potraže neke primere za koje bi se mogla utvrditi sličnost sa slučajem ubistva premijera Đinđića. Obično se pominjao knez Mihailo Obrenović, pominjao se kralj Aleksandar Obrenović, pominjao se kralj Aleksandar Karađorđević. Po mom dubokom uverenju daleko preciznije, tačnije od svih tih analitičara, taj nešto dublji istorijski kontekst, razumeo je niko drugi nego Amfilohije Radović u govoru koji je održao pored odra pokojno premijera, u govoru koji je nazvan opelom premijeru Zoranu Đinđiću. U tom svom govoru Amfilohije Radović je Zorana Đinđića povezao sa dinastijom Obrenović, koja je pod kraljem Milanom Obrenovićem postala simbol vezivanja Srbije za zapad, a samim tim i za politiku modernizacije Srbije. Za ogromnu većinu onovremene Srbije, dakle s kraja XIX veka ta politika okretanja ka zapadu bila je zapravo ravna izdajstvu. Zato je ubistvo poslednjeg Obrenovića, nakon kojeg je došlo do duge vladavine Narodne radikalne stranke, za onovremenu Srbiju kvalifikovano, interpretirano, ne kao zločinački čin, nego kao legitiman, kao herojski čin, čije izvršioce ne treba kažnjavati, nego ih treba slaviti kao heroje i spasioce naroda. E, upravo tu istoriju Srbije vrlo je dobro naučio i vrlo je dobro razumeo Amfilohije Radović i tim svojim govorom on je onima koji su u Srbiji to umeli da čuju i razumeju poručio - tako prolaze u Srbiji oni koji je vode na zapad, oni su uvek bili i ostaće izdajnici i zato oni predstavljaju legitimnu metu za odstrel. E, to je ta crvena nit koja povezuje ubistvo Zorana Đinđića sa tom nešto daljom prošlošću Srbije koju je Amfilohije Radović u najvećem srpskom, odnosno pravoslavnom hramu predočio srpskoj javnosti na jedan vrlo dijabolički način. Postoji, međutim, jedan bliži i, rekla bih značajniji, istorijski kontekst od ovog na koji je ukazao Amfilohije Radović u opelu pokojnom premijeru. Treba se pomeriti za 100 godina kasnije, u vreme kada je ideja moderne Srbije koju je simbolisao pokojni premijer Đinđić postala problematična ne samo više i ne na prvom mestu iz nekih načelnih, ideoloških, kulturoloških razloga koji su mogli biti čak... i prerasti u pravu mržnju prema zapadu. Pojavio se jedan mnogo prozaičniji razlog otpora takvoj viziji Srbije, a on je bio vezan za činjenicu da je Srbija u to vreme nakon svršenih ratova i zločina neviđenih razmera neumitno ušla u doba odgovornosti. Pokazalo se da Srbija nije spremna za takvo suočavanje i da je u njoj previše onih koji zaziru od takvog suočavanja, boje ga se, bilo zato što se boje moralne odgovornosti, odgovornosti pred istorijom, zato što se boje političke odgovornosti ili se možda boje i krivične odgovornosti. Svi su oni s razlogom u Đinđiću prepoznali veliku opasnost i umesto njegovoj koncepciji moderne Srbije, oni su se okrenuli politici legalizma, a to znači i kontinuiteta sa režimom Slobodana Miloševića. I to je zapravo bila smrtna presuda za Zorana Đinđića, jer ta politika legalizma, zapravo kontinuiteta sa prethodnim režimom, mogla se oslanjati, i faktički se oslanjala, samo na takozvani patriotski blok, odnosno na antihaški lobi i organizovani kriminal, koji su naravno među sobom bili simbiotički povezani i koji su vrlo brzo nakon 5. oktobra rekonsolidovani i iz dana u dan zapravo sve više dobijali na značaju. Temeljne državne institucije koje su prethodno bile sistematski i do kraja zapravo razorene, kriminalizovane potom, upregnute su tada u funkciju odbrane ratno-zločinačke mafije. Svi su se oni međusobno povezali, došlo je do isprepletanosti njihovih interesa i oni su se povezali u jedno jedinstveno zlo. Situacija je bila takoreći bezizlazna, saradnja sa Hagom je bila pod sistematskom blokadom, lustracija se odbacivala, a sudovi su bili ili nesposobni ili korumpirani ili kako vidimo i upleteni u organizovani kriminal. Tada se Srbija zapravo davila u zločinu, sa svim tim nosio se Zoran Đinđić sam, sa grupom svojih saradnika. Eto, to su bili ti rezultati legalizma sa kojim se posle 5. oktobra pravdala svaka blokada reformi koju je Vlada premijera Đinđića pokušavala da ostvari. Naravno da je od početka bilo jasno da je ta politika legalizma jedno obično ruganje zdravoj pameti, ali tada je 12. marta postalo jasno da to ima jedan ozbiljniji cilj, a to je - i posle Miloševića Milošević, a naravno to je podrazumevalo i put ka novom zločinu. Na taj način je 12. marta, tim ubistvom zapravo srušen mit o 5. oktobru, tada je ustvari, znači posle 5. oktobra, a ne pre 5. oktobra, toj viziji moderne Srbije zadat najteži udarac, ako ne i odlučujući udarac, jer tada je Srbija bila suočena da se borba za modernu Srbiju zapravo može izjednačiti sa Sizifovim poslom, i to poslom za koji se plaća najveća cena.

"Meni se čini da bi bilo dobro da donesemo zakon da svakog jutra i svakog dana emisije na televiziji počinju - dobar dan, drugovi i drugarice, građani i građanke, prošle je dve godine, šest meseci i tri dana i šest sati od ubistva premijera..."

"Ne želim da verujem da su premijera ubili mafijaši, ne odgovara mi, istorijski mi ne odgovara, mora da ima nešto veće. Ne želim da verujem da je zbog boksa pljuga..."

Prpa: Zorana Đinđića je ubila država, a ne mafija, nego država... Ako hoće država da te ubije, nemaš gde da se sakriješ..."

"Koštunica je u suštini politički istomišljenik Ratka Mladića i to je potpuno jasno."

"Legija je u zatvoru, ja sam ubeđen da čovek može da izađe svake sekunde iz zatvora samo ako zaželi, zato što je on svima njima bog."

"Znači, Vojislav Koštunica je u ključnom trenutku pružio ruku tim snagama, i to je to."

Koštunica: Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću, oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća...."

"Ubijen je u zaveri, nije nekom dunulo, ne ubija se premijer ako nema zavere..."

"Sudilo se svima, sudilo se zaštićenim svedocima, sudilo se sudiji, sudilo se tužiocu, svima se sudilo, samo se nije sudilo okrivljenima."

"Zna se ko je u tome učestvovao, to je istraga pokazala. Šta njih briga, Zvezdana i Legiju, ko je premijer. Ubistvo premijera je političko ubistvo."

"Ljudi koji su, ako ne organizovali ubistvo tog čoveka, onda su ga barem inspirisali i za to su se debelo potrudili, i danas sede u vlasti."

"U ogromnoj kampanji protiv Specijalnog suda..."

"Sad, da li ćete vi taj krug ljudi posredno optužiti za tu smrt, to opet zavisi od vas. Intimno govoreći ja njih krivim..."

"Politička institucija koja je produkt 'Sablje'..."

"Možda nisu znali, ali su priželjkivali, što ih ne čini krivima, ali ih čini gnjidama, tako ja i gledam na ovu Vladu, gnjide. Ne možeš da ne napraviš facu..."

"I Dragan Jočić onda izjavljuje kako će MUP Srbije preduzeti istragu...."

"Da li su oni u tome na taj način učestvovali to ne znam, ali je sasvim izvesno da svojim delovanjem, crkva, vojska, Koštunica, kažu - to je lako moguće..."

"Neko je izjavio onu čuvenu frazu kako je optužnica na staklenim nogama..."

"Nemojte da se kačite sa nama, zato što mi imamo Radeta, mi imamo službu, mislite da je slučajno što je Koštunica uzeo Državnu bezbednost?..."

"Podnosi krivičnu prijavu usred postupka protiv Marka Kljajevića, kao pripadanika surčinsko-zemunskog klana..."

"Tu se pravi jedan sistem zatiranja semena Đinđićevog, da ti dve godine radiš samo da se svetiš učesnicima akcije 'Sablja', odnosno prijateljima i poštovaocima lika i dela Zorana Đinđića, ne možeš mnogo daleko da doguraš..."

"Ubistvo premijera je političko ubistvo, a od tog političkog ubistva su profitirali premijer i vođa najmnogobrojnije opozicione stranke i to je jedina istorija od koje današnje društvo okreće glavu..."

"Oni su ljudi sami s njim u kancelariji razgovarali, tu su pravili velike dilove, a evo, sad kad mu to ne pođe za rukom, baš bih da vidim kako će da ostane u tom zatvoru, jer će on verovatno da kaže - e, nije mi se ovaj fazon ceo svideo, ja bih da izađem..."

"Glavni zastupnik optužbe Milan Radovanović, okrivljen i uhapšen..."

"Koliko mi trpimo teror tog trećeg i ledenog metka, ne znam, koliko mi dugo trpimo...?"

"Aleksandar Tijanić je otprilike dao odgovor na to pitanje - zato što je Đinđić postao Srbin pred smrt..."

"U stvari, ta tajna sahrana, simbolična sahrana, to se odvija oko politike Zorana..."

"E, onda je počeo polako da se gradi jedan lažni kult Đinđića da bi ga do kraja uništili, jer sada zapravo kada se izgovori ime Đinđić ništa ne znači, zato što je to džoker, štit za sve, sakrivalica za sve, ali bukvalno za sve..."

"Ja bih voleo da mu se sudi jednoga dana za najmanje jedno ubistvo, znamo koje..."

"I ona otrcana fraza - 12. marta je Srbiji skinut osmeh, a jeste..."

"Nama treba deset Zorana Đinđića, ja znam deset Zorana Đinđića budućih, postoji šansa..."

"Vi sad možete nama svima da upropastite život do kraja, ali svejedno nikad nećete to pobediti, nikad nećete okrenuti stvar na to da je Đinđić ustvari čovek koji je ubio samog sebe. To se nikad neće dogoditi i ne znam šta da nam urade..."

Zoran Đinđić: To govori o potpuno jednoj zamršenoj svesti tih ljudi koji te metode koriste misleći da se ovde ništa nije promenilo i ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer nisam ja sistem, sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine tako što će da ukloni funkcionera države. Mislim da je to jedno vrlo naivno uverenje, ako neko ima to uverenje, ja sam zaista iznenađen koliko ti ljudi mogu da budu naivni.

B92: Bio je ovo Peščanik, vidimo se u nedelju ispred Vlade Srbije, a onda idemo u šetnju, nije daleko groblje, nije daleko nedelja, onda, verovatno u podne. Doviđenja.

Ostali razgovori

Obeležavanje, Peščanik, 10. mart 2006. Nisam bio oko Zorana, Intervju: Aleksandar Tijanić Ubistvo premijera, Javna tajna, 11. mart 2004. Sećanja na Zorana Đinđića, Kažiprst, 11. mart 2004.