Razgovori

Sećanja na Zorana Đinđića

Kažiprst, 11. mart 2004.

"I sada kada pričam... to je neverovatna slika... Ja sam mislila, sad će ustati i reći – Biljana, šta praviš paniku? Šta vam je? Šta pravite paniku? Nisam mogla da shvatim da je to kraj, da gledam nešto što više nije u životu. I onda je neko vikao: 'Hitna pomoć, gde je Hitna pomoć?!' I jedino što sam mogla tada da uradim jeste da pozovem Hitnu pomoć. Prvi put mi se desilo da nešto nisam mogla da uradim. Stvarno nema stvari, ne mogu da se setim, da nešto nisam mogla da uradim za njega ili u svemu tome što smo radili. Ali, kad sam pozvala Hitnu pomoć, ostali smo da sačekamo da nam jave. I tada sam shvatila da ne mogu baš sve i da ne možemo baš sve," priča Biljana Stankov, lična sekretarica Zorana Đinđića.

Svi biografi Zorana Đinđića, kao početak njegovog političkog delovanja navode 1974. godinu. Tada je bio student filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a jedan od profesora bio mu je Dragoljub Mićunović: "Ja sam ga upoznao, naravno, vrlo rano, kad je došao na fakultet. Bio je veseo, dečački drzak. Drzak i prema profesorima. Ja sam predavao, ispitivao ga, bio sam u diplomskoj komisiji. I imao sam ogromne simpatije i voleo sam ga više nego druge. I htela je tako sudbina da smo bili povezani, bez obzira na razlike u godinama i status, da sam ja bio profesor a on student. Tada je bio progon profesora Filozofskog fakulteta. Studenti su nas stalno štitili, uostalom, kao i ostale kolege. Čim je došao na fakultet, ’70, ’71 godine, nasledio je tradiciju studentskog bunta. I brzo je stao na čelo. Organizovao je generalni štrajk kad su nas otpuštali. Napravio je jednu organizaciju sa zagrebačkim i ljubljanskim studentima, što ga je koštalo godinu dana zatvora," ispričao je Dragoljub Mićunović.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, nekoliko levičarskih pokreta u ondašnjoj Jugoslaviji imalo je manje-više isti cilj – pobunu protiv totalitarnog režima Josipa Broza, protiv političkog monopola SKJ, ali i ideju, koju je podržavao i Zoran Đinđić, da socijalističko uređenje ne isključuje demokratski sistem. Jedan od tadašnjih pobunjenika i političkih zatvorenika, Pavluško Imširević, Zorana Đinđića je upoznao 1974, kada je Đinđić bio kopredsednik Odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta. Opisuje ga kao ultralevičara, moralnog dogmatu – što je tada bilo, kako kaže, tipično za način razmišljanja studenata – i bliskog tzv. praksisovcima. Razlog studentske pobune 1974, između ostalog, bio je i pokušaj odbrane profesora Univerziteta, mahom okupljenih oko časopisa Praksis, koji su ubrzo potom i isterani sa fakulteta. Pavluško Imširević u razgovoru o Zoranu Đinđiću podseća na neke manje poznate i već zaboravljene događaje: "Godine 1974. održana je konferencija tri Filozofska fakulteta: zagrebačkog, ljubljanskog i beogradskog. Đinđić je učestvovao kao predstavnik iz Beograda. Pripremala se zajednička politička deklaracija. Ja sam sudelovao u pisanju te deklaracije, u redigovanju njenog sadržaja. Đinđić je predstavljao organizaciju Filozofskog fakulteta iz Beograda. Bio sam ponosan što sam u tome sudelovao. Bio je to prvi tekst, prvi put je javno... Broz i njegova politika u Jugoslaviji, Savez komunista, zajedno sa Brozom, da su napadnuti, strpani u isti koš sa staljinizmom, za antisocijalističku i prokolonijalističku politiku... I smesta su krenule munje i gromovi sa partijskog vrha na taj tekst, jer nisu očekivali da budu nazvani antikomunistima. I smesta su zabranjene studentske novine koje su to objavile, i u Ljubljani, i u Zagrebu, i u Beogradu. I pokrenuta je istraga protiv njih. Potpisnici su bili Lino Veljak, kao predstavnik Filozofskog fakulteta iz Zagreba, Darko Štrajn, kao predstavnik ljubljanskog Filozofskog fakulteta i Zoran Đinđić. I otac Darka Štrajna je tada bio u samom vrhu SKJ. On je napravio neku nagodbu sa sinom, da se Darko pokaje i obeća da to neće nikada... Tako je izrečena uslovna presuda. Niko od njih nije otišao u zatvor zbog toga. Čim je počela halabuka, Đinđić se negde sklonio, dok se nije razbistrila situacija. Na suđenje je išao redovno, izrečena mu je uslovna presuda. Ali, bio je vešt, i uvek je umeo da se izvuče. On se posle tog procesa, posle ukidanja Saveza studenata, povukao u lični život, završio fakultet. Uvek je bio pomalo razbarušen, pomalo mangupski snalažljiv. I uspeo je, ako se ne varam, ’78. ili ’79. godine, kada je Tihomir Vlaškalić bio predsednik CKSK Srbije, da iznudi od Vlaškalića da mu se da pasoš, na preporuku. Svima nama su uzimali pasoše, nismo mogli da putujemo."

Pavluško Imširević priča da je Đinđić bio omiljen kod kolega: "Ležeran, razbarušen, šarmantan, duhovit, inteligentan, brzo je mislio. U nekim stvarima pomalo, možda, i suviše razbarušen, ali to je pripadalo imidžu tog pokreta. Cele grupe su, recimo, razvijale teoriju da je krađa knjiga legitimna ako se knjige kradu u potrebe obrazovanja. On je bio jedan od mahera za krađe knjiga, proslavio se. Mislim da su ga i hvatali i kažnjavali zbog toga. Najveći majstori su bili Boža Borjan i on, koji su imali specijalne jakne sa unutrašnjim džepovima, u koje su kupili knjige. No, u Studentu su objavljivani, recimo, tekstovi koji su teorijski utemeljivali pravo na krađu knjiga."

Kada je dobio pasoš, Đinđić je, na poziv i preporuku Dragoljuba Mićunovića, otišao u Nemačku. Neposrdno posle Đinđićevog ubistva, Mićunović je za Radio B92 ispričao kako je Đinđić stigao na Univerzitet Konstanc: "On je banuo jednog dana. Inače, takav je bio. On je kroz prozor ušao Habermasu u kabinet, pošto je sve bilo zaključano. Rekao je – ja sam taj i taj... Bio sam na Korčuli sa studentima. Ja sam prijatelj tih i tih ljudi. Kad je došao u Konstanc, ja sam ga predstavio filozofu Vermeru, koji je bio šef tog odeljenja. I odmah smo sredili da tu radi doktorat, da ima malu finansijsku potporu i da stanuje u jednoj kući koju su studenti bili zauzeli. Bilo ih je nekoliko asistenata i studenata. Njegova kreativnost zbunjivala je i šokirala Nemce, koji znaju pravila, red. On je išao mimo toga. Recimo, izriljali su baštu, našao je nekog Turčina, od njega nabavio semenje za luk, za krompir... Jabuke koje su padale po putevima prema gradu... odmah je našao neke dečake da to skupljaju, nekog Grka da po pola podele sokove... Stalno smo pili sveže sokove od jabuka. Imao je stalno neke ideje, smele ideje."

Narednih deset godina Đinđićevog života u Nemačkoj najmanje su poznate ovdašnjoj javnosti, ali je, čak i ako želimo da shvatimo njegove političke ideje, važno znati čime se tamo bavio. Prema rečima njegove prijateljice iz tzv. nemačkog perioda, takođe filozofa, Dunje Melčić, Đinđić je godinu dana po dolasku u Nemačku doktorirao i vratio se u zemlju na odsluženje vojnog roka. Potom je dobio prestižnu Humboltovu stipendiju i nastavio da se bavi filozofskim teorijama, ali je, kako priča Dunja Melčić, njegov rad u Nemačkoj pre svega bio usmeren ka Beogradu, gde je stalno dolazio, objavljivao svoje tekstove i prevode. "On je, zaista, prvo došao u Nemačku sa kritičkim pitanjem o vrednosti Marksove teorije. Nakon toga se bavio nemačkim idealizmom. U Beogradu je objavio knjigu 'Subjektivnosti nasilja', u kojoj je pokušao da kritički preispita Hegelovu filozofiju. Osim filozofije, zanimala su ga istorijska istraživanja. Recimo, naročito važno iskustvo za njega je Rajnhat Koselek, nemački istoričar. I kako je to uvek kod njega bilo, on je naravno iz tog svog novog iskustva odmah nešto napravio. Preveo je tu knjigu na srpski, 'Kritika i kriza'. Važno je videti da je on zaista uvek paralelno imao neke interese. Sve više je bio pod uticajem fenomenološke škole. Zajedno smo preveli kapitalno delo Edmunda Huserla. I onda vidite da je kod njega, recimo, bitna kategorija Huserlove filozofije, a koja se zove 'svet života', imala veliki značaj. Ja mislim da on čak, na neki način, iz filozofije to i u svoj politički razvitak ili u svoju političku praksu preneo. To znači – uzimati u obzir ono što je dati svet života." Na Đinđića je takođe veliki uticaj imalo delo Valtera Benjamina, čiji su novi spisi otkriveni sredinom osamdesetih. Dunja Melčić priča da je u javnosti najzapaženiji bio Đinđićev interes za teorije anarhizma. "U Frankfurtu je pokupovao sve moguće knjige koje je bilo ko napisao, da li ruski anarhisti, da li francuski... I to je stvarno veoma pomno proučio. U Beogradu je objavio prevod Kropotkinovih dela. Tada se razvila polemika, o kojoj ja samo delimično znam, i to sa Nikolom Miloševićem, koji ga je opasno napao. Ali, da vam pravo kažem, ne znam šta je bilo. Ja spominjem to jer inače imam dojam da njegove zaista vrlo smele, odvažne, filozofski odvažne teze, jedva da su bile recipirane. Dakle, nije bilo polemika. Da li se niko nije usudio njemu odgovorit? Da li su ljudi to jednostavno ignorisali? Ali, koliko ja znam, polemika nije bilo. Recimo, ima jedan članak koji je on baš naslovio kao poziv na polemiku o kritikama liberalizma. I koliko ja znam, niko se tom pozivu nije odazvao. Meni se čini da taj filozofski deo Zorana Đinđića, zaista, i tada, kad se on manje-više bavio samo teorijom, nije imao onu recepciju koju bi zavređivao."

U pokušaju da ocrtamo portret premijera Zorana Đinđića, razgovarali smo sa ljudima koji su pored njega bilo svakodnevno. Aleksandar Bjelić je bio Đinđićev vozač od februara 1999. pa sve do 12. marta, kada ga je dovezao na posao u Vladu Srbije, gde je i ubijen. O Đinđiću govori kao o svom šefu sa kojim je imao blizak odnos. Kaže da mu je bio kao otac: "Dok je živeo na Studentskom trgu, on je od Studentskog trga do stranke, to je desetak minuta vožnje najviše, uspeo da iščita sve novine, sve što ga je interesovalo. I da iskomentariše, ako mu je nešto simpatično ili manje simpatično, ili nešto netačno itd. Voleo je da čuje mišljenje svakoga, i moje i pratioca. Mi smo takođe pratili, da kažem, dnevnu štampu i ukazivali mu na neke stvari koje su se pojavljivale. Voleo je da čuje svačije mišljenje. Voleo je da čuje sve."

Aleksandar Bjelić priča o napornim kampanjama po Srbiji. "Šef je bio takav da jedini nije mogao da se umori. Ja se sećam jednog puta, bili smo opozicija, imali smo miting u Aleksincu i u Nišu, a pre toga ujutru rano smo krenuli za Budimpeštu. Uglavnom, oko 12 sati, u Budimpešti je završen sastanak, i mi smo krenuli prema Beogradu. Znači, tog dana smo stigli i u Aleksinac i u Niš. Uveče je ostao na nekim sastancima u stranci. Vratili smo se u Beograd iste večeri. Sutradan ujutru je već nastavljena kampanja, mislim da je bio Vršac ili tako nešto. To mi je ostalo... jedan od najtežih dana, što se tiče fizičke iscrpljenosti."

Kada se govori o Zoranu Đinđiću, jedna od predstava u javnosti jeste da je bio hladan, proračunat, ambiciozan čovek, bez preteranog smisla za humor, bez emocija, čovek koji je veoma puno radio. Aleksandar Bjelić ga je doživljavao na potpuno drugačiji način, kao šefa i prijatelja koji je uvek spreman da pomogne. "Ja mislim da su najviše tome doprineli mediji, nažalost, koji su ga tako i predstavljali. Ne mislim mediji od 2000. godine, nego mediji do tada. On je bio deset godina prvi državni neprijatelj. On je bio čovek vrlo emotivan. To da je bio ambiciozan, bio je. Na kraju krajeva, čovek bez ambicija ne može da dođe na mesto na koje je on stigao. Do predsednika vlade jedne države."

"Izvan radnog vremena, Đinđić je živeo životom običnog čoveka", priča Bjelić, "i najviše vremena je provodio sa porodicom. Koliko ja znam, kod kuće je dosta pisao, čitao. Ja ne pamtim da je on meni rekao ikada da je legao u normalno vreme. To je u dva, tri, četiri sata noću. Piše, čita, to je bila energija koja je... ja to ne znam da objasnim. Ja to nikad nisam sreo. Voleo bih da imam pola takve energije, pa da kažem – e, sad znam šta je to. Ali, on je bio jednostavno... Meni je izgledalo kao da stalno radi. On je uvek funkcionisao. A voleo je sport, voleo je filmove. Znam da je voleo da gleda filmove, sa Lukom pogotovo. Koliko se sećam, ali moram da pitam Luku, mislim da su to bili borilački i akcioni filmovi, naučna fantastika i takve stvari."

B92: A posle posla, da li je išao kući, da li je voleo kafane? Kakav je bio?

"Ne, nije voleo kafane", priča Bijelić. "Čak, na turnejama i kampanjama po Srbiji, obično ljudi vole da predsednik stranke ostane sa njima u kafani, ali to je veoma retko primenjivao. Prvo, što to nije voleo preterano, a drugo, što je to imalo, verovatno, po njemu, neke loše strane. Ja ne razumem i ne bih znao da vam objasnim šta je to njemu podrazumevalo i zašto je to on izbegavao. Ali, veoma retko je to radio, isključivo kad je morao."

Biljana Stankov je sa Zoranom Đinđićem radila od 1991, a od 1996. godine bila mu je lična sekretarica. Pitali smo je – kako je birao saradnike i kakav je bio prema njima? "Imao je, na primer, ideju o nekom novom projektu i tražio je saradnika. I onda je dobio preporuku za jednog saradnika. On je nedelju dana pokušavao da objasni tu svoju ideju, šta bi trebalo raditi i koji je krajnji cilj. Međutim, od saradnika nije bilo nikakve inicijative, nikakvog odgovora, da nešto počinje da se radi, da je temelj postavljen, da su okupljeni još neki ljudi koji će raditi. I on je čekao, čekao... Posle nedelju dana, jednog dana, bio je na putu i, sećam se, zvao me je i rekao: 'Hoću sutra da vidim šta je urađeno, hoću da vidim nešto na papiru, hoću da znam šta radim i da li je nešto uspelo u vezi s tim.' Ja sam pokušala da mu objasnim da je bolje da nađemo nekog drugog, da imamo problem. On je ćutao, nije mogao da veruje a onda je rekao: 'Kakav problem? Problemi se rešavaju noću. U snu rešavaš probleme, a danju radiš i to realizuješ.' On je stvarno takav bio. Ako smo dan završavali tako što smo imali neki problem, nešto nismo stigli, ili je zahtevalo malo više vremena, on je sutradan dolazio sa rešenjem."

U trenucima opuštanja, u svom kabinetu, Đinđić je pušio tompus, u društvu ministara i saradnika. Biljanu Stankov smo pitali – ko su mu bili prijatelji? "Zbog njegovog izbora u životu, šta će da radi, šta je cilj, šta želi da doprinese, mislim da nije ni bilo moguće da održava prijateljstva. Ljudi su podrazumevali da su mu prijatelji ako stalno dolaze da nešto očekuju od njega, da nešto traže, da im on to omogućuje, ispunjava, pomaže. On za to nije imao vremena. Imao je vremena da ode sa njima na večeru, popriča. Ali, opet, i on je od njih očekivao ideje, inicijative, pomoć u onome što radi. Mnogo ljudi je bilo oko njega, ali ne bih mogla da izdvojim nekog, da je bio prijatelj i da ga je posebno cenio."

Aleksandar Bjelić je bio sa Đinđićem u kolima i 12. marta prošle godine, i o tome će svedočiti na suđenju. Takođe je vozio premijera kada je pokušan atentat na njega kod novobeogradske hale Limes. Pitali smo ga – da li su tada bili svesni šta se događa? "Da, ja sam bio odmah svestan. To sam prokomentarisao i pred premijerom i pred njegovim pratiocem Milanom. Uspeo sam da izbegnem, i ponavljam, i tada sam rekao, i danas, i zauvek ću to da kažem – to se tad desilo. I verovatno još jednom da sam imao priliku, ne bih to uspeo da uradim. Znači, prošao sam s desne strane tog vozila, pogledao sam vozača kamiona, koji je bio u jednoj crnoj 'spidfajer' jakni i crnoj vunenoj kapi. Pogledao me je na trenutak, spustio glavu, i okrenuo na drugu stranu. Po tome se videlo da to nije slučajno skretanje u moju traku, pod takvim uglom to niko ne radi, čak ni kad zaspi, vozač ne radi tako. On je svojom gestikulacijom pokazao da nešto nije u redu. Kad vozač pogreši, pogotovo u osvetljenoj koloni, sa automobilima sa rotacijama, sa sirenama, uplaši se i odreaguje u najmanju ruku tako da pokuša da pokaže da nije nešto namerno uradio. Ovaj se ponašao suprotno."

B92: A kako je Đinđić reagovao u tim trenucima? Mi pamtimo njegovu izjavu iz Banjaluke, kad je rekao: "To je jedan nepažljiv vozač koji vežba po autoputu." Bjelić objašnjava: "On je bio vrlo ozbiljan čovek. Pre svega, nije bio kukavica. Možda nije hteo da pokaže, možda je stvarno mislio da ne postoji niko u Srbiji ko ima hrabrosti to da uradi. Ipak je on predsednik Vlade. Možda je to, možda nešto drugo, ne znam. U svakom slučaju, nije imao sigurnu potvrdu od policije, dok je bio u Banjaluci, da je to to. Zamislite da je u Banjaluci rekao – da, da, pokušao je neko da me ubije. I nakon dva dana, dođe neko i kaže – ne. Postoji dokaz da je to neki vozač iz Austrije, pijan ili je zaspao, ili tako nešto. Zamislite njegov blam. Takvih blamova i sramote bilo je u ovoj zemlji. Da podsetim, jedan od ministara bio je u sličnoj situaciji. I odmah je iste večeri bilo u svim medijima kako je pokušan atentat, pa je posle ispalo da ništa od toga nije bilo. On to sebi nije hteo da dozvoli."

B92: Tokom vanrednog stanja imali smo prilike da čujemo da je nekoliko puta pokušan atentat na njega. I to upravo kad je bio u kolima. Vi ste, pretpostavljam, sve vreme bili vozač. Da li je Đinđić bio svestan te opasnosti, pogotovo posle Limesa?

Bjelić: "Ja, i svi ljudi koji su sarađivali sa njim i koji su ga dobro poznavali, videli smo da se neke stvari dešavaju. Otprilike, od Kopaonika i povrede noge, što nije bio pokušaj ubistva. Ali, posle toga, dešavalo se, postajao je nekako tiši, zabrinutiji. Mi nismo imali nagoveštaja da je bilo pokušaja ubistva pre Bagzija. Da li je on imao ili nije, ja ne mogu da vam kažem. Meni nije nikad tako nešto rekao. Dakle, postoji mogućnost da ni on to nije znao."

I Biljana Stankov priča o poslednjih mesec dana života Đinđića: "Jedva smo uspeli da napravimo neki program i raspored da zbog povrede noge dolazi na posao svakog drugog dana. I to je bilo uz velike muke. Još je sveža bila povreda, tek je imao operaciju, i otišao je u Banjaluku. To je bilo 21. februara, a 22. februara je bila donatorska konferencija, odnosno večera za hram u Frankfurtu. I mi smo stalno pitali lekare kako je i šta da radimo. Naravno, on nije hteo da kaže da ga boli bilo šta, iako je bilo vrlo komplikovano i bolelo ga je jako. Pokušavala sam da mu objasnim da možemo to da pomerimo, da nije strašno, da je to velika povreda, i da može da putuje i za nedelju dana. Na to je on rekao: 'Ma, bre, bez noge ću da putujem. Da li razumeš koliko je to važno?' Naravno, nije mogao da se pomiri sa tim da nešto ne može."

B92: Gde ste bili 12. marta?

Biljana Stankov: "12. marta sam bila, naravno, u zgradi Vlade. Čekala sam da dođe. Malo je kasnio, desetak minuta. Iako se žalio da ga još uvek boli noga, nije hteo da ostane kod kuće. Tog 12. marta nešto sam čula, kao da je nešto jako palo... mislim na neki zvuk. Mislila sam da je nešto u zgradi, pošto su neki radovi izvođeni, mislila sam da je nešto palo. I čula sam neke korake, neko trči. Momak koji je ispred kabineta, iz protokola, rekao je: 'Pucali su na šefa.' I ništa, ja sam ostala tu da sedim, jer sam očekivala da će oni sad da utrče da se sklone. Međutim, nažalost, izašla sam iz sobe i videla sam ga, pošto su ga tad bili uvukli unutra. Neverovatno je izgledao. I sada kada pričam... to je neverovatna slika... Ja sam mislila, sad će ustati i reći – Biljana, šta praviš paniku? Šta vam je? Šta pravite paniku? Nisam mogla da shvatim da je to kraj, da gledam nešto što više nije u životu. I onda je neko vikao: 'Hitna pomoć, gde je Hitna pomoć?' I jedino što sam mogla tada da uradim jeste da pozovem Hitnu pomoć. Prvi put mi se desilo da eto nešto nisam mogla da uradim. Stvarno nema stvari, ne mogu da se setim, da nešto nisam mogla da uradim za njega ili u svemu tome što smo radili. Ali, kad sam pozvala Hitnu pomoć, ostali smo da sačekamo da nam jave. I tada sam shvatila da ne mogu baš sve i da ne možemo baš sve.“

Ostali razgovori

Obeležavanje, Peščanik, 10. mart 2006. Nisam bio oko Zorana, Intervju: Aleksandar Tijanić Ubistvo premijera, Javna tajna, 11. mart 2004. Sećanja na Zorana Đinđića, Kažiprst, 11. mart 2004.