Osvrti

Između rođenja kćerke i atentata

12. mart 2003. godine će mi zauvek ostati u sećanju. Ovim povodom ne želim da se upuštam ni u kakve politicke rasprave, osim želje da podelim licna secanja i uspomene. 12. marta sam iscekivao rodenje svoje kceri, a dan pre toga sam odvezao suprugu u beogradsko porodilište. U trenutku kada smo stigli na mesto, primio sam telefonsku informaciju da samo par metara od nas je bio izvršen atentat na premijera Zorana Đinđića.

Naredna cetiri dana su ostala u mom secanju kao posebni mozaik sa veoma jakim emocijama u tom najlepšem i najgorem smislu. Prakticno nisam uopšte spavao, celo vreme sam provodio izmedu kancelarije i porodilišta. Na poslu smo vršili analizu nastale situacije, koja je bila povezana ne samo sa atentatom, vec i sa uvodenjem vanrednog stanja neposredno nakon njega. Bilo je potrebno obezbediti i pitanja u vezi sa sahranom na kojoj je za Slovacku Republiku bio prisutan premijer Mikuláš Džurinda. Telefoni su neprekidno zvonili, interesovanje moje Vlade i slovacke javnosti je bilo razumljivo.

U porodilištu sam obicno pocinjao i završavao dan, ali ipak sam, sedeci pored supruge, više pratio najnovije vesti sa TV-a. To mi je oprostila. Ali mi ne bi oprostila da sam je ostavio u trenutku rodenja naše Lare. To sam na svu srecu savladao.

Lara upravo proslavlja 3. rodendan a meni se isto kao prošle i preprošle godine ponovo pred ocima odvija zbunjujuci film iz 2003. godine. Ubeden sam, da cu se tako secati svakog njenog rodendana. Za koje vreme pitace me, zašto ima u stavci MESTO ROĐENJA naveden BEOGRAD a ja cu joj jednog dana, kada poraste, ispricati sve dramaticne okolnosti koje su propratile njen dolazak na svet.

U mom secanju sam sacuvao mnogo uspomena na Zorana Đindicć, jedna od njih je posebno jaka. Na prelomu 2002/2003 g. premijer je pozvao sve ambasadore akreditovane u Beogradu na Novogodišnji prijem i cašu vina. Bilo je to u vreme, kada je njegova Vlada bila pod jakim pritiskom a mediji su bili puni spekulacija o tome, koliko ce na funkciji još izdržati. S obzirom i na ovaj splet okolnosti premijer Đindic je svoj govor završio sa zdravicom „Želim da se svi ovde ovako ponovo okupimo i za godinu dana“. Niko od nas nije naslucivao da se nece njegove reci ispuniti – ne zbog parlamentarnih brojki, ali zbog podmuklog ubistva.

U ime pravde i u interesu Srbije želim, da se ovaj zlocin dosledno istraži i njegovi pocinioci dobiju zasluženu kaznu, koja im sleduje. To je minimum, šta može Srbija za Zorana Đindica uciniti, s obzirom na sve šta je on za Srbiju uradio – u zemlji i u inostranstvu.

Autor je politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Slovačke Republike
Lični izaslanik Havijera Solane za referendum u Crnoj Gori
Ambasador Slovačke Republike u Beogradu u 2001.-2005. g.

Ostali osvrti

Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić