Osvrti

Dan kada je otišla Dobra vest

„Mrtav, kako mrtav?“ – tako sam ja 12. marta saznao da Zoran Đinđić više nije živ.

Kao što moj sagovornik dok je pitao doktora u Urgentnom centru nije mogao da veruje u to što čuje, nisam ni ja, a mislim ni dobar deo ljudi u Srbiji nije moglo da veruje u tu vest.

Ustvari, i dan danas kada slušam špicu emisije Peščanik, pa čujem Đinđića kako priča o akvarijumu i ribljoj čorbi, učini mi se neverovatnim da ga više nema među živima.

Vest o atentatu na premijera me je zatekla u Skupštini Srbije. Bio sam na sednici Odbora za bezbednost, kada je Dragan Šutanovac naglo ustao i izašao u hodnik. Nije ga bilo jedan minut i nešto me povuklo, da vidim o čemu se radi. Kratko mi je rekao: pucano je na Zorana.

Otrčao sam u kancelariju poslaničkog kluba Demokrata. U njoj su bila dva poslanika, moja dva prijatelja. Proveravali su o čemu se radi. Istovremeno, Antonela Riha mi je javila da je Đinđić ranjen i da je na putu za bolnicu. Rekao sam joj da ostajem gde sam, na izvoru informacija. Već posle nekoliko minuta, jedan od dvojice prisutnih poslanika je bio na otvorenoj telefonskoj vezi sa doktorom u Urgentnom centru. Narednih deset minuta su bili strašni. Slušao sam živi prenos pokušaja spasavanja Zorana Đinđića i gledao njegov bliskog prijatelja kako to proživljava. On je izgovorio potom rečenicu sa početka texta.

Smatrao sam neukusnim da se uključujem uživo sa mesta na kojem sam bio, ali sam javljao detalje SMS-om. Znali smo, nažalost, da je Zoran mrtav i pre nego što je Daša (Danica Ilić ) prenela uživo reči doktora ispred bolnice.

Posle nekog vremena otišao sam na Radio. Bila je tišina, mnogi su plakali, gledali prazno. Bila je gužva, ali nije bilo jurnjave koja je uobičajena kada se desi nešto veliko. Bilja Vujasinović je bila pribrana i vodila je vanredni program, a Antonela organizovala redakciju i sa Tomom Grujićem menjala je i muzičku šemu... Suzana Trninić je celo popodne bila pred zgradom Vlade. Tamara Pupovac je jednostavno, plakala. Nije imala snage za program u tom trenutku, već je spremala Kažiprst za naredno jutro. Brankica je između suza jurila insajderske informacije... Bilja i Daca (Danica Vučenić) spremale su Dnevnik. Nekog sam sigurno zaboravio, neće mi zameriti.

Bilo je strašno, ali je sve funkcionisalo kao sat. I to je bio Radio B92.

Ministri jecali kao deca

Predveče sam uspeo da uđem u zgradu Vlade Srbije. Mnogi su plakali i tog, i narednih dana, ali trebalo je videti Đinđićeve saradnike, ministre i prijatelje. Sedeli su svi zajedno, ko na sednici Vlade, u jednom ćošku, zagrljeni, kao deca na ekskurziji, i jecali. Bilo je strašno, ali su sat vremena kasnije sedeli na sednici vlade i doneli odluku o vanrednom stanju i rešili da se bore. I to je bila Vlada Zorana Đindića.

Došla je nedelja i sahrana. Dobio sam, verovatno jedan od najgorih novinarskih zadataka. Prenosio sam opelo iz Hrama svetog Save i bio jedan od reportera sa ulice i sahrane. Nažalost, nikada neću zaboraviti govor Amfilohija Radovića i činjenice da nisam mogao da sakrijem šokiranost njegovim rečima.

Laf, šmeker, mangup...

Zorana Đinđića sam poznavao. Pre svega kao novinar, a vrlo malo van profesije.Imali smo jedna , što bi on rekao – OK odnos. Nekoliko naših susreta neću nikada zaboraviti.

U noći „dugih penderka“ na Brankovom mostu, tokom zimskih demonstracija ’96-97, Đinđić je predvodio kolonu koja je ka reci išla iz grada, dok je Vuk Drašković bio na Novom Beogradu. Ja sam kao reporter pratio kolonu sa Đinđićem, a Vaske (Aleksandar Vasović) je bio sa Vukom i ekipom. To je bilo vreme kada u Srbiji još nije bilo mobilnih telefona pa smo uključenja u program radili preko „motorola“(radio-stanica).

U jednom trenutku Đinđić se glasno, pred nekolicinom novinara koji su bili na čelu kolone sa njim (to je prosto bio običaj u šetnjama, nikakva privilegija ili prisnost), zapitao: Šta li se dešava sa Vukom i kolonom na Novom Beogradu.

Uzeo sam „motorolu“, pitao Vasketa, on mi je odgovorio. Krenuli smo da prenosimo poruke Đinđića i Vuka, da bi na kraju Vuk (naravno) poželeo da se lično obrati Đinđiću... i tako smo ih pustili da se kroz tu našu skalameriju dogovoraju o daljim potezima. Sam razgovor dvojice lidera zatečenih tehnološkom prilikom bio je dosta komičan, možete da pretpostavite, a o bezbednosti tih informacija suvišno je pričati...

Video sam već tada da je hrabar i da je šmeker.

Ipak, kada me ljudi pitaju kakav je Zoran bio, ja ispričam sledeću priču, koja se desila mesec – dva ranije.

U noći kada je koalicija Zajedno pobedila na lokalnim izborima, bio sam kao reporter u štabu DS na Terazijama. Kada je postalo jasno da je pobeda koalicije izvesna, počelo je slavlje, stigli su trubači a Đinđić je izašao iz svoje kancelarije da sa ekipom proslavi pobedu. Kao i svaki dosadni novinar devedesetdvojke koji želi da bude prvi u svemu, prekinuo sam ga u sred slavlja i molio da se uključimo uživo na radio. Uz gunđanje je (kao i uvek) pristao i vratili smo se u njegovu kancelariju, gde je bilo malo tiše. U trenutku kada sam mu već uživo postavljao nekakvo pitanje, on mi je pokazao rukom: Čekaj sekund! Počeo sam da mucam, da se snalazim, a on je nešto čeprkao po fiokama... malo neprijatne tišine, a onda je izvadio veliki tompus, zapalio ga, digao noge na radni sto, prekstio ih, pokazao „priđi“ i klimnuo glavom, u stilu: „sada me pitaj šta god hoćeš...“

E zato se plakalo na Radiju B92 kada je ubijen. Bio je naš, ne mislim čak, politički ili ideološki, već nekako Naš... laf, šmeker, mangup a pre svega čovek.

„Uvek ga napenalite“

Moram da kažem da su nam (novinarima Radija B92) mnogi zamerali da smo bili preoštri prema Đinđiću. Možda su nekada bili u pravu i moram da kažem da sam dosta razmišljao o tome.

Jednom, kada sam došao kući sa Radija, moj otac, inače član DS-a od osnivanja stranke, je besno rekao „slušao sam intervju sa Zoranom. Zar morate uvek njega da napenalite?!?“.

Tada sam bio ljut zbog tako postavljenog pitanja, a danas mislim da smo nekada bili malo preoštri. Iako i danas čvrsto verujem da je on više voleo da razgovora sa novinarima B92 i odgovora na neprijatna pitanja, nego da ide na RTS.

Prosto, mislim da smo prema njemu bili najoštriji, jer smo od njega najviše očekivali.

I zato je on uvek bio Dobra vest.

Nekako, kada vraćam film i prisetim se svih vesti koje sam kucao ili čitao na radiju za onih devet godina provedenih na B92, mislim da nije bilo citiranijeg političara od Đinđića.

Nije on bio taj koji donosio dobre vesti, šta više, nego je On bio Dobra vest. Mislim da će me novinari razumeti. Đinđić je prosto uvek atraktivan, njegove izjave imale su smisla, nisu bile prazne političke poruke ili fraze.

Ipak, pre svega on je bio Dobra vest za ovo polu-normalno, da ne kažem nenormalno društvo u kojem živimo, i od kojeg je on poželeo da napravi pristojno društvo. Zato su ga i ubili. Srbija nije spremna za Dobre vesti. Možda ih još nije ni zaslužila.

Mi sa Radija B92 smo se trudili, i ljudi koji su danas na B92 se trude, na svoj način, da učine isto što je on želeo. Uz sve mane i greške, i jednih, i drugih.

Ostali osvrti

Kako je ubijen Zoran, Čedomir Jovanović Čistač Augijevih štala, Vojin Dimitrijević Dan kada je otišla Dobra vest, Daniel Bukumirović Kako je građen sukob u kome je ubijen Zoran, Nenad Milić Srpsko društvo i Zoran Đinđić, Latinka Perović Srbija spora bez Đinđića, Jožef Pandur Između rođenja kćerke i atentata, Miroslav Lajčák Priča o posipanju pepelom, Jovana S. Polić Kako je bilo raditi sa Zoranom, Ivana Jeremić