Mičeta za B92: "Istorijska stvarnost postaje laž. Neistinite priče postaju istina"
Povodom osam vekova od autokefalnosti Srpske crkve pojavila se knjiga Luke Mičete "Zaveštanje Svetog Save", za koju struka smatra da je to "dosad najpotpunija biografija Svetog Save" (Aleksandar Uzelac) te da je Luka Mičeta "čestito odužio dug Svetom Savi" (Siniša Mišić), "izbegavši pristrasnost i učitavanje, objektivno ali ne kritički reduktivno" (Oliver Tomić).
Sanja ĆulibrkIzvor: B92
Jedini novinar u istoriji srpskog novinarstva koji je intervjuisao jednog papu - papu Benedikta XVI, za B92 govori o mitomaniji i spremnosti da ignorišemo i nauku i istoriju ukoliko ne odgovara, kao i korišćenje istorijskih momenata u dnevnopolitičke svrhe?
Koliko se naša saznanja o našoj istoriji zasnivaju na predanju, a koliko na faktima, naročito jer baš i nismo imali neku tradiciju čuvanja tih podataka?
''Davno je Fransoa Fire konstatovao da su svim narodima potrebne priče o poreklu i spomenici veličine, koji su ujedno i jemstvo njihove budućnosti. Međutim, danas imamo situaciju čije su amplitude, na jednom kraju, oni koji odbacuju takve stavove, a na druguom kraju egzaltirani, romantičarski, neretko i pseudonaučni glorifikatori prošlosti, mitomani koje svako suprotstavljanje tom konceptu doživljavaju kao izdaju vere i nacije.
Mi, mislim na Srbe, konkretno imamo, kada je reč o ovom problemu, snažan uticaj epskog stvaralaštva. Ono je vekovima uticalo na kreiranje kolektivne svesti srpskog naroda. Umetnička snaga naših narodnih epskih pesama u kojima je mašta stvarajući mit oblikovala i takvu stvarnost, mitsku stvarnost koju su težili da pretoče u istorijsku realnost. Kreiranje na tako ozbiljnim umetničkim temeljima donelo je mnogo koristi u ropskim vremenima ali i mnogo nevolja kasnije kada je srpski narod došao do slobode, kada je započela zloupotreba mita. Oslobodivši se ropstva nismo se oslobodili uticaja mitova koji su nas u tom ropstvu održali, pored ostalog. To će rezultovati pre svega pogrešnim shvatanjem sebe kao i političkih odnosa u svetu i naše uloge i značaja u njima… Istorija je geografska karta iskustva jednog naroda koja može biti korisna samo onima koji je pravilno koriste... Tradicija (predavanje ili prenošenje iskustava), takođe može biti lek ali i otrov - samo prava doza, može biti od koristi, samo prava doza pomaže. Jer davno je upozoravao rimski državnik i književnik Marko Tulije Ciceron: 'Upoznati svoju istoriju znači odrasti'.
Treba uvek podsetiti da je naša duhovna i kulturna sfera dobila odlučujući poticaj jednim odlaskom u manastir, kada Rastko beži na Svetu goru, ali je, takođe, tu kulturu, modernu srpsku kulturu i duhovnost, vozdiglo, u bezobalno teškom vremenu, jedno drugo bekstvo, ovog puta bekstvo iz manastira, kada je Dositej Obradović napustio manastir Hopovo.
Sava je je bio duhovnik-civilizator, kako je to rekla Olga Zirojević, a Dositej je bio ''ishodna ličnost našeg modernog života“, čovek koji je približio Srbiju Evropi stvorivši ambijent za prodor i prihvatanje novih kulturnih, naučnih i civilizacijskih tekovina."
Koliko je interesovanje javnosti za priče iz naše istorije, naročito one koje razbijaju neke "istine" u koje želimo da verujemo?
"To je teško reći bez nekog ozbiljnijeg istraživanja. Međutim, Ričard Evans je 'U odbrani istorije' upozorio: 'Popularne predstave istorije uvek su bile prisutne, bilo u narodnim pesmama i baladama, sagama i legendama, bilo u oglasima i pesmaricama, i one su uvek oblikovale istorijsko shvatanje većine'.
Kada je reč o nama umni Jovan Cvijić će konstatovati da naši ljudi kao pauk pletu oko sebe mrežu od istorijskih predrasuda, od nacionalnih sujeta, i da ih ona može duhovno izolovati od ostalog sveta i učiniti da postanu arhaični. Nikakav drugi uzrok - upozoravao je ovaj srpski naučnik, predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu - ne može toliko kompromitovati razvitak Južnih Slovena kao gore spomenuti načini mišljenja.
Jer, laserski precizno, konstatuje Latinka Perović: 'Nema istorijskog naroda bez prošlosti, ni civilizovanog naroda koji ne razlikuje mit i istoriju, kao što nema modernog naroda čija bi budućnost mogla biti obnovljena prošlost'."
Zbog čega smo toliko skloni mitomaniji i spremni da ignorišemo i nauku i istoriju ukoliko nam ne odgovara?
"Znate, davno je Anatol Frans rekao: 'Šta može hladna i gola istina protiv blistavih čari laži'. S druge starne, u mitu je toplije, lepše izgledamo... Sve je do čoveka, pojedinca, njegove ambicije da sazna... Međutim, iako je ponuda sadržaja u raznovrsnim medijima bogata i šarolika, ljudi se u većini slučajeva odlučuju za ono gde ne treba mnogo da se misli... Za laku zabavu...
Možda će zazvučati kao jeres - ali to je normalno. Takođe, to nije karakteristično samo za nas. Za većinu današnjih ljudi hramovi nisu crkve, muzeji, biliblioteke već šoping centri i televizija. Kako je rekao britanski kontroverzni dramaturg Mark Rejvenhil ,većinu ljudi danas motiviše samo - shopping and fuc*ing.
Jan Kot je svojevremeno u eseju 'Čudno ponašanje životinja' opisao eksperimente koje su sa šimpanzama, čovekovim najbližim srodnicima, obavljeni u Francuskoj.
Šimpanze su doveli pred TV ekrane i prikazivali im najrazličitije sadržaje - od vesti i reklama do porno filmova. Nakon nekoliko sedmica istraživači su uočili da se formirao ukus šimpanzi. Filmovi su im bili dosadni. Oduševljavali su se reklamama za zubnu pastu. Uzbuđivali su ih sportski prenosi, posebno rukomet i skok s motkom. Obožavali su porno/filmove i počeli su da se ljube kao ljudi, sa jezikom, što za šimpanze do tada nije bilo karakteristično. Takođe počeli su da se pare na način koji su činili ljudi u pozi koju je antropolog Bronislav Malinovski nazvao misionarskom.
Što rekao Basara: Mi nismo postali od majmuna mi smo postali majmuni.
Nekada je spaljeno zlatno tele – danas bi goreo Mojsije.
To su bilansi modernog čoveka.
Ne samo Srba."
Koliko se istorija i istorijski momenti koriste u dnevnopolitičke svrhe (ne samo kod nas, naravno) i može li se tome stati na kraj?
"Teško. Navešću vam dva primera. Ima li i jednog Srbina, recimo, koji ne zna pesmu Milana Rakića Simonida. Iskopaše ti oči lepa sliko večeri jedne na kamenoj ploči...
Međutim, kraljici Simonidi, ženi srpskog kralja Milutina nisu iskopane oči na fresci u Gračanici na Kosmetu, kako je to opevao veliki srpski pesnik. Slikari konzervatori Zdenka i Branislav Živković su u toku konzervatorskih radova (1971-1976) očistili naslage sa očiju ove freske i videlo se da one nisu oštećene. Simonidine oči su lepe i svetloplave boje.
Milan Rakić to nije mogao znati. A mi?
U prvoj deceniji XXI veka pesnik Petar Pajić se pita:
'Simonido, kad ćemo znati / ko ponovo ti oči kopa / da li to čine Azijati / il prosvećena Evropa?'.
Ergo, živimo u svojevrsnoj raspolućenosti između, s jedne strane, krhke mondijalističke-evroatlantske vizije koju definišu elementi karakteristični za bajke koje se nikada neće realizovati i koje podsećaju na reči Žana Koktoa: 'Istorijska stvarnost postaje laž. Neistinite priče postaju istina' i, s druge strane, konzervativno-nacionalističke, mitomanske ideologije, koju karakteriše apokaliptični nedostatak dubine neophodne za onu misaonu snagu koja bi prezentovala nacionalne težnje i strategiju bez dogmatizma, apodiktičnosti epskih pesama i nekrofilnih pokliča o carstvu nebeskom."
Koliko se današnja tumačenja Svetog Save razlikuju od istorijskih podataka?
"Sava je od svih Srba najduže u tradiciji, u narodnom pamćenju, u mitu. Kako se hagiografije i istorijska nauka dopunjuju i prožimaju, tako se istorijska realnost ne može u potpunosti i pravilno dokučiti bez sagledavanja i proučavanja mita.
Za razliku od mitskog Svetog Save, njegov istorijski lik nije u potpunosti dokučiv, danas stoga možda i teže shvatljiv, prihvatljiv. Istorijska istina se neretko povlačila pred omamljujućim čarima mita stvaranog stolećima. Zato je uvek teško govoriti o Svetom Savi. Kako reče Jovanka Kalić (1933): reči 'Sveti Sava u našoj sredini su najpre molitva, tek onda istorijska i naučna tema. Pod okriljem jednog krije se drugo.'
Naslage koje su nastajale tokom vekova, naslage koje su nanosile epohe, svaka iz svog razloga, koristeći Svetog Savu ali i Nemanjiće u svom ključu i za potrebe aktuelnog trenutka i politike, neretko su iskrivljavale sliku istorijske ličnosti - pribegavajući mitu koji je u tim vremenima bio potrebniji od istorijskih činjenica.
Ergo, Savu sam posmatrao u kontekstu njegovog vremena - 12. i 13. veka - u kome dominira Vizantija i njene vrednosti, u kontekstu 'vizantijskog komonvelta', ali i složenih odnosa sa latinskim, katoličkim svetom - nastojeći da izbegnem zamke koje su stvarali slojevi predanja, tumačenja proisticalih iz političkih potreba i tendencija pojedinih epoha.
Trudio sam se da izvorne tekstove ne čitam i savremene postupke svetitelja ne tumačim retrospektivno, tj. iz perspektive potonjeg razvoja srpske države i političkih konstelacija koje su pratile taj razvoj, kako ne bi učitavao mišljenja formirana u kasnijim vremenima i u drugim istorijskim okolnostima. Želeo sam da pokažem veličinu jednog čoveka ne protiveći se mitu o njemu, shvatajući značaj mita i onda i danas; dakle, da prikažem jednog čoveka i njegovo delo, kao i vreme i ličnosti koje su mu prethodile, da bi se, pored ostalog, videlo da mit o njemu nije slučajan, da ima svoje realno utemeljenje u istorijskim činjenicama - koje nisu manje fascinantne i zanimljive od njegovog mitskog lika, ali od kojih su mnogima mnoge ostale nepoznate, ostale u senci epskih i pseudoistorijskih konstrukcija.
Sveti Sava se najjasnije vidi sagledavanjem, i upoznavanjem, njegovog života i misije kroz istorijske činjenice, bez primesa mitskih magli, bez pristrasnosti karakteristične za politiku i kvazipatriotizam, koje su neretko samo umanjivale njegovu kolosalnu ličnost ne samo srpskog naroda već i vascelog hrišćanstva."
Ovih dana je bilo dosta reči, naročito u tabloidima, o spaljivanju moštiju Svetog Save, da one navodno nisu spaljene?
"Turcima mošti Svetog Save nisu smetale 135 godina (od pada Smedereva 1459. pa do 1594). Kada su se rešili na ovaj drakonski čin, znači da su imali nekih krupnih razloga za to. Harmonične odnose Srpske crkve i Porte, u atmosferi ustaničkih talasa, definitivno će 1592. godine narušiti novoizabrani patrijarh Jovan I Kantul (1592–1614), koji je bio u vezi sa zapadnim zemljama i bez smisla za razumevanje realnih političkih odnosa i onog rafinmana koji je krasio njegove prethodnike, patrijarhe iz kuće Sokolovića.
Posle turskih poraza kod Lepanta 1571. i pod Siskom, 28. juna 1593. godine, pojačano je uverenje među Srbima da je moguće oslobođenje, ali se to ubrzo pokazalo kao iluzija.
Turci su i pre tih sudbonosnih događaja veoma dobro poznavsli ulogu i značaj Srpske crkve i njenih bogomolja u slobodarskom opredeljenju Srba. Turcima nije bilo nepoznato da su manastiri u srednjovekovnoj Srbiji podizani iz duhovniih i religioznih pobuda, ali i iz političkih razloga, kao 'proces kolonizacije državne periferije'.
Posledice turske odmazde bile su strašne. Kulminiraće spaljivanjem moštiju Svetog Save 1594. godine.
Položaj Srpske crkve u Osmanskom carstvu više neće biti ni približno isti: Srpska pravoslavna crkva nikad više neće imati onaj status, tretman, privilegije i, što je najvažnije, poverenje koje je kod Turaka uživala pre ovih poraza. Pogrešno procenjujući političku situaciju, odnosno položaj Turske u novoj evropskoj konstelaciji, ona je pogubno prerano krenula u sukobe sa Stambolom.
Još od spaljivanja moštiju ostale su dileme - i u nauci - da li su sve Savine moći uništene ognjem. Učeni prota Stevan M. Dimitrijević (1866–1953) je u 'Bratstvu' 1934. godine ukazao da je verovatno da sve mošti Svetog Save nisu nepovratno izgubljene.
Trebalo bi iznova ispitati pretpostavku, kaže Danica Popović, 'prema kojoj mošti Svetog Save nisu istovremeno u celini postradale'. Jer, kaže ova istoričarka, nesporni podaci o spaljivanju moštiju 1594. godine 'ne moraju biti u protivurečnosti s poznijim svedočenjima o produžetku kulta usredsređenog na sačuvane ostatke - po svoj prilici svečeve ruke'."
Piše: Sanja Ćulibrk
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
