Treći republički izbori (1993)

Na izbore je izašlo 4,3 miliona birača (61,34 posto), čime je nastavljen trend pada izlaznosti. Socijalisti su ponovo bili najuspešnija stranka, sa 38,2 posto glasova i 123 mesta u parlamentu, samo tri manje od apsolutne većine. Za dobijanje parlamentarne većine pomogla im je Nova Demokratija, koja je svojih pet poslanika osvojila u sklopu liste DEPOS. Ta većina održala se na vlasti tokom kompletnog četvorogodišnjeg perioda, a Mirko Marjanović ostao je do danas najdugovečniji premijer, sa 6 godina i 7 meseci na dužnosti.

Šta je prethodilo izborima

Srpska ekonomija je tokom 1993. trpela žestoke posledice međunarodnih sankcija, a drugu polovinu godine obeležila je hiperinflacija uporediva samo sa Nemačkom iz 20-ih. Paralelno sa tim Slobodan Milošević napravio je veliki zaokret u politici prema bosanskim Srbima, posle Karadžićevog povlačenja potpisa sa Vens-Ovenovog plana, maja te godine. Srbija je na Drini uvela sankcije Republici Srpskoj, zbog čega su radikali prestali da podržavaju manjinsku vladu SPS i učinili izbore neizbežnima.

Sloge nije bilo ni na opozicionoj strani – posle neuspeha koalicije DEPOS i Milana Panića na izborima 1992, ovoga puta nije bilo ni govora o zajedničkom nastupu. Koalicija je ostala u skraćenom obliku (SPO, GSS, Nova demokratija), a DSS je prvi put samostalno nastupio na izborima, godinu i po posle odvajanja od Demokratske stranke. I u matičnoj stranci došlo je do velikih promena u kojima je čelo od Dragoljuba Mićunovića preuzeo Zoran Đinđić.

Tokom godine u nekoliko navrata su se događali incidenti, neki od opozicionih lidera bili u zatvoru (Drašković u junu, čelnici radikala tokom jeseni). Opozicija je verovala da joj loša ekonomska situacija ide na ruku i da će se na izborima dogoditi promena vlasti, ili bar stvaranje šire koalicije. Ispostavilo se da su delimično bili u pravu.

Kako su vođene kampanje

Osnovna tehnika u predizbornoj kampanji i dalje je bila bazirana na borbi plakatima i stranačkim karavanima, koji se kreću od grada do grada. Pristup elektronskim medijima je u teoriji postojao za sve stranke, ali je SPS umešno koristio prostor u vlasti da dobije dodatni prostor na državnoj televiziji i u najvećim dnevnim listovima.

Miloševićevu vladavinu obeležili su česti preokreti u politici, pa je 1993. jedna od glavnih tema vladajuće stranke bila zalaganje za mir na prostorima bivše SFRJ i obećanja da će ekonomski kolaps biti prekinut.

Najupečatljiviju poruku poslao je DS, predvođen novim, značajno podmlađenim rukovodstvom na čijem čelu je bio Zoran Đinđić. Parola “Pošteno. Đinđić. Demokratska” pratila ih je sve do promene vlasti, u pozitivnom ili negativnom kontekstu. Dobra kampanja i pojačana upotreba žute boje, koja ih je izdvojila u moru “plavih” stranaka (SPO, SRS i DSS se bazirali na plavoj) doneće im odlične rezultate na tim izborima.

Nasuprot tome je DSS, koji je prethodne godine imao sjajne i upadljive kampanje (“Zrelo je”) ušao u izbore izrazito mlako (“Glas nade”), što ih je verovatno koštalo priličnog broja mesta u parlamentu.

DEPOS (pre svega SPO) nije imao ni izbliza atraktivnu kampanju kao prethodne godine (ključna krilatica bila je "Ima šanse, ima, ima"), a radikali su konačno iz stranke okupljene oko lidera Vojislava Šešelja uspeli da promovišu nekoliko imena, koji će u narednim godinama imati važno mesto na političkoj sceni Srbije.

Rezultati izbora

U biračke spiskove upisano je 7.010.385 birača, na izbore je izašlo 4.300.440 ili 61,34 odsto.

SPS – 1.576.287 (35,56%) glasova - 123 mandata
DEPOS – 715.564 (16,64%) – 45
SRS – 595.467 (13,85%) – 39
DS – 497.582 (11,57%) – 29
DSS – 218.056 (5,08%) – 7
DZVM – 112.342 (2,61%) – 5
PDD/DPA – 29.342 (0,68%) – 2
Ostali – 383.862 (8,9%)
Nevažeći – 171.824 (4%)

*Koalicija Partija za demokratsko delovanje i Demokratska partija Albanaca

Šta su nam govorili rezultati

SPS je potvrdio da je najmoćnija i najsnažnija politička stranka u zemlji, uspešno koristeći resurse koje im je vladajuća pozicija davala, uključujući manipulaciju glasovima u izbornim jedinicama koje obuhvataju teritoriju Kosova (Priština i delimično Leskovac: jedan glas u prištinskoj izbornoj jedinici vredeo više nego četiri glasa u preostalih 7). Oni su popravili rezultat od 12 meseci ranije za preko 200.000 glasova, verovatno povratnika iz radikalskog tabora. Radikali su, lišeni prećutne socijalističke podrške iz prethodne kampanje, izgubili gotovo polovinu glasova i poslaničkih mesta.

Vodeće opozicione stranke podigle su značajno broj glasova (sa oko 1,08 na 1,43 miliona), ali je zbir rezultata koalicije DEPOS, DS i DSS i dalje bio ispod samostalnog učinka SPS. SPO kao lider i u drugoj verziji DEPOS, ostao je najjača opoziciona partija, a rezultat te koalicije bio je impresivan, pogotovo ako se ima u vidu da su bili značajno oslabljeni u odnosu na prethodnu godinu, kao i odličan rezultat demokrata. Međutim, ispostavilo se da je upravo jedna od stranaka iz te koalicije prešla liniju razdora i omogućila SPS novu vladu.

Demokratska stranka se, posle dva prilična izborna neuspeha (7 mesta na prvim, šest na drugim izborima), nametnula kao ozbiljan politički igrač. Đinđić je stranku doveo do bezmalo pola miliona glasova, više nego dva i po puta bolji učinak nego 1992. godine (treba imati u vidu da je prethodne godine dobar deo birača DS glasao za DEPOS), a veliko iznenađenje bio je prolazak cenzusa u svim izbornim jedinicama osim Prištine. Ovi izbori bili su dobra polazna osnova za mnogo važniju ulogu u društvu, koju će stranka imati već nekoliko godina kasnije. Važnu ulogu imala je infrastruktura proširena po celoj zemlji, koja će 7 godina kasnije odigrati ključnu ulogu u rušenju Miloševićevog režima.

DSS je prvi put nastupao samostalno. Stranka Vojislava Koštunice imala je odličan rejting odmah po otcepljenju od DS i ulasku u prvi DEPOS, ali su kao samostalni igrači loše odradili kampanju, a nisu im pomogli ni unutrašnji sukobi (kasnije će biti krunisani otcepljenjem DHSS). DSS bi po sadašnjem zakonu imao 14 poslanika, ali je probio cenzus u samo tri izborne jedinice (Beograd, Kragujevac, Užice), a u dve je ostao kratak za po nekoliko hiljada glasova, pa ima najslabiji odnos procenta glasova i procenta poslanika u parlamentu (5,1 prema 2,8 posto). Biće to tek početak njihove stagnacije i apatije, iz koje će izaći tek uzletom Koštunice pred izbore 2000. godine.

Šta je bilo posle

Socijalistima su za formiranje većine nedostajala tri poslanika, a dugo se smatralo da bi DS mogao da uđe u koaliciju (već su tokom 1992. bili u koaliciji na saveznom nivou), jer je Đinđić verovao u „izmenu sistema iznutra“, o čemu su kasnije svedočili tadašnji visoki funkcioneri demokrata. Ipak, uslovi koje je Đinđić postavio (premijersko mesto, proporcionalni broj ključnih resora u vladi) bili su nešto na šta Milošević nije pristao.

Drugi izbor bila je Nova demokratija, koja je već dva puta ulazila u parlament na listi DEPOS. U novom sazivu stranka Dušana Mihajlovića dobila je pet poslanika, a SPS joj je ponudio dva potpredsednička i dva ministarska mesta u vladi, što je bilo dovoljno za formiranje koalicije. Kasnije su se vladajućoj koaliciji priključila još dva poslanika sa liste DS (Radulović, Đukić), pa je naizgled „tanka“ većina bez većih teškoća potrajala do septembra 1997. godine, preživljavajući nekoliko dramatičnih događaja u istoriji zemlje (pad RSK, Dejtonski sporazum, protesti 96/97).

Funkciju premijera 18. marta 1994. dobio je Mirko Marjanović (1937-2006, ukupno 89. premijer Srbije), dugogodišnji direktor „Progresa“ i predsednik FK Partizan, koji će na vlasti ostati sve do petooktobarskih promena (formalno izgubio premijersko mesto 24. oktobra 2000. godine). Marjanović je imao veliko iskustvo u ekonomskim odnosima sa Rusijom, i bio je jedan od najodanijih Miloševićevih saradnika.

Marjanovićeva prva vlada bila je 107. u istoriji Srbije (od Karađorđevog Praviteljstvujušćeg sovjeta), a prva posle Drugog svetskog rata koja je uključivala predstavnike više stranaka. Pored SPS i Nove demokratije u njoj su se od samog početka našla dva ministra iz redova vanparlamentarne SK-PJ, buduće JUL, koja će izrasti u ključni deo koalicije tokom druge polovine devedesetih.

Specifičnosti izbora

Albanci sa juga Srbije (opštine Preševo i Bujanovac) uključili su se u srpski parlamentarni život (samo godinu dana ranije na nezvaničnom referendumu 95 posto tamošnjih Albanaca glasalo za otcepljenje od Srbije), osvojivši dva mesta u leskovačkoj izbornoj jedinici.

Iako je SKPJ, kao preteča JUL, ostao daleko ispod cenzusa (na izborima dobio samo oko 35.000, tj. 0.8 % glasova) odmah je ušao u vladu, da bi posle rekonstrukcije još pre sledećih izbora imao trećinu ministara.

Bili su to poslednji izbori u kojima je ključni faktor mađarske nacionalne manjine bio DZVM Andraša Agoštona. Ubrzo posle izbora došlo je do raskola, a do sledećih izbora kao vodeća mađarska politička stranka na sceni Srbije nametnuće se SVM Jožefa Kase.

Iako je i broj registrovanih stranaka i broj lista bio znatno veći nego deceniju kasnije, mesto u Skupštini Srbije izborili su predstavnici 10 stranaka (pet lista išlo samostalno, DEPOS imao tri, a albanska koalicija dve stranke), duplo manje od saziva u ovom veku.

Stranka srpskog jedinstva, nastala iz Grupe građana Arkan, koja je na prethodnim izborima izborila pet poslanika, imala je veliku i skupu kampanju, tokom koje su desetine hiljada ljudi dolazile na mitinge na kojima su nastupale brojne estradne zvezde. Međutim, iako su osvojili četiri puta više glasova nego na prethodnim izborima (70.291 naspram 17.352), ti glasovi su rasuti po različitim izbornim jedinicama. Ispostavilo se da je dobar deo posetilaca mitinga SSJ bio tu samo zbog muzike.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.