Ozbiljniji primer mešovitog sistema imamo u poslednja dva saziva Skupštine Vojvodine – 60 poslanika bira se proporcionalno (cela Vojvodina jedna izborna jedinica), a isto toliko većinski, po opštinama severne pokrajine (ili po delovima opština, ako kao Novi Sad, Subotica ili Zrenjanin imaju znatno više stanovnika od proseka).

U vreme savezne države zabeležen je i jedan pokušaj mešovitog sistema, na izborima 1992. godine (koje je bojkotovala opozicija). Biračima su za poslanike u Veću građana ponuđene dve liste. Na jednoj se glasalo za pojedince, po većinskom sistemu, i tako je izabrano 60 poslanika (54 iz Srbije i šest iz Crne Gore), dok je 78 poslanika sa druge liste izabrano po proporcionalnom sistemu, od toga 54 iz Srbije i 24 iz Crne Gore. Broj nevažećih listića (12 posto, četvorostruko više nego obično) pripisivan je komplikovanosti, mada je sigurno i pomenuti bojkot imao bitnu ulogu. U svakom slučaju, na nacionalnom nivou mešoviti sistem nije ponavljan posle toga.

Mešoviti sistem preskače najveći problem proporcionalnog, jer jedan deo izabranih predstavnika naroda zaista biva izabran u konkretnoj izbornoj jedinici i direktno je odgovoran tamošnjem stanovništvu. Sa druge strane, osnovnu manu većinskog sistema, nepoklapanje parlamenta sa stanjem u biračkom telu, ovaj sistem donekle prevazilazi. Opet, i mešoviti sistem u priličnoj meri zadržava nedostatak proporcionalnog – u njemu je teško bez dodatnih mehanizama formirati većinu.

Nemački izborni sistem najčuveniji je od svih mešovitih. U osnovi sistema su dve liste koje birači popunjavaju – na jednoj se glasa za stranke, a na drugoj za pojedince. Po oba kriterijuma bira se po 299 poslanika, koji čine 598-člani Bundestag.

Cenzus je pet posto, što je posleratna tradicija, a inicijative da se spusti na četiri posto, kao u susednoj Austriji i još nekoliko evropskih država, odbačene su u nekoliko navrata da bi se sprečio ulazak neke od neonacističkih stranaka u parlament. Takav cenzus dovodi često do taktičkog glasanja, kada pristalice konzervativne CDU/CSU daju glasove svojim saveznicima iz liberalne FPD, kojoj često preti da padne ispod cenzusa.

Izuzetak od pravila o cenzusu odnosi se na stranke koje osvoje tri mesta na proporcionalnim izborima. Na izborima 1994. tu okolnost iskoristila je tadašnja Partija demokratskog socijalizma (nastavljači tradicije KP DR Nemačke, danas deo levičarske grupacije Die Linke) da se na mala vrata domogne čak 30 mandata. Na prethodnim izborima PDS je iskoristio to što se cenzus odvojeno gledao u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, gde je lako prebacio pet posto. Pred izbore u oktobru 1994. Bilo je jasno da je 5 posto na nacionalnom nivou vrlo teško dostižno.

Jedina šansa za PDS bila je pobeda u najmanje tri izborne jedinice po većinskom sistemu, i to im je uspelo – u Berlinu su uspeli da dobiju na čak četiri mesta, uključujući Gregora Gizija, predsednika stranke, i Štefana Hajma, pisca koji će na početku rada novog Bundestaga biti predsednik parlamenta, kao daleko najstariji poslanik (u tom trenutku 81 godina, 7 više od sledećeg). Taj uspeh je održao PDS na političkoj sceni i bio osnova za njihov dalji uspon, oličen u preko 11 posto glasova u okviru levičarske koalicije na prošlim izborima.

Dodatna specifičnost nemačkog sistema zove se Überhangmandate, bukvalno suvišni mandati. Do te pojave dolazi kada neka stranka osvoji u nekoj od pokrajina više mesta po većinskom, nego po proporcionalnom sistemu. Pošto po pravilu većinski izabrani poslanici bivaju iskorišćeni za popunjavanje stranačke kvote iz proporcionalnog dela, u tim izuzetnim situacijama stranka dobija više poslanika nego što bi trebalo. Po zakonu, u tim situacijama broj poslanika ostaje isti, a stranka koja je dobro prošla na većinskim izborima dobija dodatna mesta, pa se parlament proširuje.

Trenutni Bundestag ima tako 622 poslanika, a „višak“ od 24 je najveći u istoriji. Od Drugog svetskog rata, od kada sistem postoji, ukupno je 97 poslanika bilo „višak“ (89 iz vladajućih, a osam iz opozicionih stranaka), sa značajnim porastom posle ujedinjenja (84/97 slučajeva od 1990. do danas). Sav trenutni „višak“ pripada najmoćnijoj CDU/CSU kombinaciji, a posebno dobre rezultate demohrišćani su zabeležili u Virtembergu i Saksoniji.

Mađarski izborni sistem je dosta kompleksan, jer osim dva odvojena sistema biranja (172 poslanika se biraju većinski dvokružno, 152+58 po proporcionalnom sistemu) predviđa i cenzus izlaznosti od 50 posto u prvom i 25 posto u drugom krugu. Kompleksnost izbora uticala je i na neobične rezultate, kao 2002, kada je FIDES osvojio 10 poslanika manje od socijalista, iako im je pripalo 1,1 posto manje glasova.

Na mešoviti sistem prebacila se i Bugarska počevši od izbora 2009. Proporcionalni sistem, koji je i ranije korišćen, i dalje je poptuno dominantan, jer se tako bira 209 od 240 članova parlamenta (uz cenzus od 4 posto), a svaka od 31 izborne jedinice u zemlji bira po jednog poslanika većinskim jednokružnim biranjem.

Mešoviti izborni sistemi izrazito su popularni u zemljama Srednje Azije (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan), Rusi su po njemu birali do 2007, a i dalje ga uspešno koriste Litvanci (70 članova Sejmasa bira se direktno, a 71 proporcionalno). Interesantno je da je na prošlim litvanskim izborima (2008) ishod većinskih izbora bio drastično različit u odnosu na proporcionalne – od pet najvećih partija dve su prošle za po 50 posto bolje (zbirno 28:42 u izborenim poslanicima proporcionalno:većinski), a preostale tri izgubile tri četvrtine glasova (32:9). Tako vodeći demohrišćani uprkos samo 19 posto osvojenih glasova imaju veći broj poslanika (45) od tri stranke koje za koje je zbirno glasalo 36 posto birača (41 poslanik).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.