Veštačka vs. kolektivna inteligencija

Džon Mekarti, programer i vizionar, preminuo je 24. oktobra. Njegova zaostavština će sigurno ostati sačuvana u (moždanim) bazama podataka mnogih računarskih zanesenjaka koji se i danas sećaju drugog najstarijeg programskog jezika Lisp. Kao što to često biva s pojedincima koji nemaju direktan uticaj, ili barem popularno vidljiv uticaj na naše živote, njegovo je postojanje, kao i gašenje istog, prošlo relativno slabo zapaženo.

Ipak, važno je napomenuti da tehnološki napredak i jednostavnost korišćenja današnjih 'telesnih produžetaka' dugujemo pionirima računarske nauke poput Mekartija. Osim razvoja programskog jezika, Mekarti nas je zadužio skovavši termin 'veštačka inteligencija' koju je opisao kao 'nauka i inženjering inteligentnih mašina ponajviše inteligentnih računarskih programa'.

Naumio je da mašina koju će on programirati prođe poznati Turingov test, čije je osmišljavanje - a bio je delo britanskog genijalca i proganjanog homoseksualca Alana Turinga 50-ih godina 20. veka- označilo početak sasvim konkretnog promišljanja veštačke inteligencije. Za Turinga, ukoliko bi delovanje mašine, odnosno njeni odgovori i reakcije posmatraču bili nerazdvojivi od čovekovih, mogli bismo ga smatrati inteligentnim.

Iako popularna kultura više od 50 godina upozorava da postoji opasnost da veštačka inteligencija nadmaši ljudsku te u maniru zarobljenog osvetnika iskali svoj bes na celom čovečanstvu, takvom scenariju još nismo ni blizu. Čak je i sam Mekarti priznao da o 'procesima ljudskog razmišljanja znamo isto koliko riba zna o plivanju'. Drugim rečima, još uvek razmišljamo instinktivno, a nerazumevanje tog, silno kompleksnog mehanizma, onemogućava nam njegovo kopiranje i implementiranje u mašine.

Usprkos popularnoj kulturi koja nagovešta distopijske razmere katastrofe ukoliko se mašine približe ljudskoj inteligenciji (u širokom je polju takvih promišljanja dovoljno navesti dva paradigmatska primera: Kubrickovu '2001: Odiseju u svemiru' i 'Matrix' braće Wachowski), nivo mašininog razmišljanja nije se mnogo odmakao od Elize, kompjuterskog programa koji je u 60-im godinama imitirao psihoterapeuta. Iako je pomenuti program imao velik uticaj na razvoj kompjuterskih igara, najviše tekstualnih avantura koje su svoje zlatno razdoblje doživele u sedamdesetima i početkom osamdesetih godina 20. veka njegova je upotrebna vrednost bila rezervisana za domen eksperimentalnog istraživanja.

Ipak, mogućnost računara da implementiranjem kompleksnih algoritama imitira odgovore stvarnih osoba nije pomogla samo kompjuterskoj industriji 80-ih godina. Zavodljivost dijaloga s veštačkom inteligencijom održana je do danas, a nedavno predstavljanje tehnologije po imenu Siri, koju je Apple inaugurirao u svoje najnovije uređaje iPhone, najrecentnija je stepenica u tromom razvoju tog polja. Iako je u dobro poznatom Apple maniru tehnologija predstavljana kao nešto revolucionarno, lična pomoćnica', Siri je tek blago poboljšanje nekoliko decenija 'mlade' Elize (na šta nam razgovor između dve 'inteligencije' u kontrolisanom okruženju dobro ukazuje).

Ona nam, naime, omogućava glasovno slanje poruka, pretvarajući naše reči u slova; omogućuje nam pozivanje osoba izgovaranjem njihovih imena (rudimentarna verzija te tehnike postoji u telefonima više od decenije).Ponekad će nam čak ispričati i priču ili šalu, ukoliko dovoljno neumorno insistiramo na tome, iako je i taj kuriozitet skriptovan u Sirinim algoritmima. Mada se Appleova 'veštačka inteligencija' ne temelji tek na potencijalu prepoznavanja ljudskog jezika, odnosno jednostavnih jezičkih naredbi, već inkorporira servise poput Wolfram Alphe, razgovaranje s telefonom još uvek stvara najviše veselja korisnicima (YouTube je preplavljen snimcima vlasnika koji praktikuju haiku retoriku s iPhoneom). Naša je interakcija sa mašinama, dakle, i danas zaustavljena na sasvim bazičnom nivou.

Profesor robotike i veštačke inteligencije Hans Moravec 80-ih je godina u knjizi 'Mind Children' predviđao da bi inteligencija mašina mogla dosegnuti onu ljudi između 2030. i 2050. godine. Iako ne treba simplifikovati i banalizovati njegove teorije eksponencijalnog rasta proračunskih mogućnosti mašina, za sada nam ta predviđanja nisu od velike koristi. Ljudski se mozak tradicionalno smatrao vrlo kompleksnim sistemom za čije je teoretsko dostizanje mogućnosti 'računanja' potrebno mnogo procesorske snage. No nedavna istraživanja otkrivaju još kompleksnije strukture našeg uma koje moderni računari (za sada) ne mogu simulirati. Dakle, kao što se da pretpostaviti, moderne preokupacije računarima koji će dostići ljudsku inteligenciju još neko vreme neće predstavljati imanentnu pretnju.

Ipak, kao i u svakom dobrom horor filmu, pretnja najčešće nije tamo gde je očekujemo, već se uvek krije iza ugla. U našem slučaju veću pretnju predstavlja sve šire korišćenje 'semantičkog weba', odnosno sposobnosti mreže da na osnovu već pretraživanih podataka i termina koji najčešće bivaju korišćeni naše upite povezuje u celinu. Iako takvo pretraživanje ima svoje prednosti (ukoliko upišemo nekoliko pojmova, web će pokušati naći nešto zajedničko svim pojmovima), ponekad jednostavno takva vrsta pomoći postaje totalitarni višak.

Primer koji je nešto banalniji, ali služi kao dobra metafora 'kolektivne inteligencije', a koja zaslužuje više pažnje od humanizovanih robota, svakako je pretraživanje na Googleu. Na primer, ukoliko u pretraživač upišete ime 'John Stewart', tražeći lik iz poznatog američkog stripa Green Lantern, Google će vas upozoriti da ste sigurno mislili na izvrsnog televizijskog satiričara Jona Stewarta te će na sledeće četiri stranice svi linkovi osim dva biti vezane uz Jona, iako se niste složili s ispravljenom pretragom. Činjenica da je Jon Stewart popularnija osoba na Googleovom pretraživaču gotovo vam onemogućuje da saznate nešto o Johnu Stewartu. U tom, ponešto zaoštrenom kontekstu, pretraživač postaje mašina 'ideologije popularnog', a njegova enciklopedijska širina zaustavlja se na onome što Google misli da bi nam koristilo.

Utoliko, možda živimo u vremenu u kojem pretpostavke preminulog Džona Mekartija bivaju zamenjene do sada nevidljivom pretnjom. Možda distopijska budućnost neće sadržati pametne i opake androide željne osvete, već mrežne alate koji će ispravljati naša pretraživanja i upite jer im 'glas većine' ili 'popularna pretraživanja' govore da sigurno mislimo pogrešno. Ljudska istorija je ispisana situacijama u kojima smo opasnost uvek detektovali kao pretnju Drugog, dalekog suseda. Posmatranje veštačke inteligencije nije ostalo imuno na egzotizaciju te vrste. No kao što pretnja stvarnog sveta najčešće proizlazi iz našeg dvorišta, tako nije teško zamisliti budućnost u kojoj 'veštačka inteligencija' biva zamenjena 'kolektivnom inteligencijom' – budućnost u kojoj mašine neće razmišljati bolje od nas, već budućnost u kojoj ćemo dopustiti mašinama da razmišljaju umesto nas.

Autor: Boris Ružić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.