Za svakog ljubitelja košarke od Triglava do Đevđelije ceo šampionat sveta 1986. stao je u 48 sekundi tokom kojih je SFRJ doživela najveći košarkaški brodolom u istoriji.
Na plus 9 protiv Sovjeta finale je bilo u rukama, ali su dve početničke izgubljene lopte i trojke Sabonisa, Tihonenka i Valtersa donele rivalu produžetke, kasnije i pobedu, uz ogromnu radost španskoj publici, koja je navijala protiv našeg tima kao da smo igrali protiv njihove dece.
Španija je ugostila najbokje svetske timove, baš ako 4 godine ranije u fudbalu, i baš kao i tada proširen je broj učesnika na 24. To nije uticalo na odnos snaga u vrhu, medalje će podeliti uobičajene tri ekipe (SAD, SSSR, SFRJ), a šampionat će ostati upamćen po proboju dotle nebitne grčke košarke na svetsku scenu (godinu kasnije osvojili su kao domaćini EP) i velikoj borbi legendi Nikosa Galisa i Oskara Šmita za naslov najboljeg strelca.
Sistem takmičenja donosio je osam mečeva na putu ka polufinalu, pet u prvoj i još tri u drugoj fazi, pa je bilo prostora za eventualni kiks. Ekipi Krešimira Ćosića kiks se nije dogodio, bar ne do osme utakmice, kada su se sa Amerikancima borili za prvo mesto u grupi i lagano polufinale sa Brazilom.
Iako su dve godine ranije dominirali na olimpijskom turniru, predvođeni Majklom Džordanom, Amerikanci su već sredinom te decenije počeli da razmišljaju o potrebi uvođenja NBA zvezda u reprezentaciju, zahvaljujući politici noog komesara NBA Dejvida Sterna, rešenog da američko takmičenje učini globalnim. No, to će se desiti tek 1992, posle novih neuspeha, a Madrid im je ostao u odličnom sećanju.
Američki tim je u Španiju došao sa povelikom grupom budućih NBA igrača (Stiv Ker, Roni Sajkali, Keni Smit, Čarls Smit), među kojima je najveća zvezda Dejvid Robinson (kao pitomac Mornaričke akademije on će u profesionalce ići 2 godine kasnije, pa se pojavio i u Seulu). Ipak, u našem kolektivnom sećanju najduže je ostao daleko najniži – Tajron Magzi Bougz. Budući Divčev saigrač u Šarlotu je prvi čovek koji je potpuno zaustavio Dražena Petrovića, iako je visok svega 160cm. Ameri su dobili lakši put do finala i tamo potukli i Sovjete.
Gomeljski je na turnir poveo briutalan tim, koji se posle decenija ruske dominacije bazirao pre svega na momcima iz baltičkih republika, pre svega na igračima briljantnog Žalgirisa. Litvanci Sabonis, Kurtinaitis i Homičus, Letonci Valters i Jekabsnons, Estonac Sok predvodili su ekipu do devet vezanih pobeda, u kojima su čak 7 puta ubacili 100+ poena. Oni nisu bili sami, Volkov i Tihonenko su blistali, veterani Tarakanov, Belostenji i gorostasni Tkačenko dali su svoj doprinos, sve dok ih američki tim nije šokirao u finalu.
Naša selekcija počela je sigurno, ubedljivim pobedama nad Novim Zelandom, Malezijom, Holandijom, malo se pomušili sa Argentincima i Kanađanima, ali zatim deklasirali Kinu i Italiju. U duelu za prvo mesto u grupi dozvolili smo Amerikancima da brzo dođu do plus 17 i nikad ih nismo dostigli. Posle opisane ispuštene pobede nad Sovjetima Brazil je bukvalno pregažen u meču za treće mesto, kontunuitet medalja je ponovo uspostavljen (posle 19 medalja u 22 godine 1961-82, jedina u prethodne tri godine, ona olimpijska iz LA, ostvarena je bez učešća Sovjeta i njihovih saveznika) i sve do 2003. prekinuće ga samo sankcije.
Bila je to posledica velikih promena u našem timu koje su se događale u tri godine i omogućile najdominantnoj generaciji svetske košarke da od 1989. do raspada države 1991. postavi standard koji još uvek niko nije dostigao. Dražen, Cvjetičanin i Čutura su dotle već bili prvaci Evrope sa Cibonom, Vranković se nametao kao defanzivac svetskog kalibra, a već na Tenerifama je debitovao Divac, prvi predstavnik generacije koju je od Bormija do Indijanapolisa mogla da zaustavi samo politika. Simbol ogromnih uspeha u prethodnom periodu i nosilac medalja sa 4 SP Dražen Dalipagić oprostio se sa 32 poena Brazilu.
REZULTATI : Jugoslavija – Novi Zeland 118 : 81 , Jugoslavija – Malezija 131 : 61 , Holandija – Jugoslavija 74 : 95 , Jugoslavija – Argentina 87 : 68 , Jugoslavija – Kanada 83 : 80 , Jugoslavija – Kina 106 : 82 , Jugoslavija – Italija 102 : 76 , SAD – Jugoslavija 69 : 60 , SSSR – Jugoslavija 91 : 90 (85 : 85) , Jugoslavija – Brazil 117 : 91
SASTAV : Petrović D., Petrović A., Divac, Čutura, Petranović, Mutapdžić, Radović, Vranković, Radovanović, Arapović, Dalipagić, Cvjetićanin, Trener: Krešimir Ćosić