Ali ono nije došlo samo od sebe – heroji u dresu Srbije čvrsto su uhvatili svoju sudbinu i usmerili je ka nebu.
I najveći optimisti pre takmičenja gledali su na ’Orlove’ sumnjičavo i ispod oka, ali oni su dokazali drugima i sebi da se Srbija u košarci nikada ne sme potceniti.
Duel sa Francuzima doneo nam je emotivnu golgotu u poslednjoj četvrtini i pokazao je da naši momci imaju odvažnost i glavu šampiona – 90:85 u najboljem meču turnira.
Već je ustanovljena mala tradicija da protivnika tučemo njegovim najjačim oružjem, a sada smo u prvom poluvremenu odigrali odbranu iz udžbenika – moglo se videti da je protivnik skautiran do detalja i da u svakom trenutku svi tačno znaju gde treba da pokriju i kuda da se kreću. Zato je Srbija u tom delu igre preuzimala i pomagala pravovremeno, pa su Francuzi retko dolazili do otvorenih situacija i svedeni su na samo 32 poena.
Maestro Teodosić dirigovao je našim orkestrom, pa smo posle 20 minuta igre vodlili sa 14 poena razlike, uz lepršavu igru u napadu. Da nije bilo razumljive blage nervoze i promašenih nekoliko penala i zicera, prednost je mogla da bude i veća.
U drugom poluvremenu ’Trikolori’ su nam otupeli oštricu napada stavljajući Batuma na Teodosića, a pri tom je Gober izvanredno iskakao i udvajao na piku. ’Orlovi’ su zato upali u seriju bezidejnih napada, ali je odbrana i dalje vadila stvar, pa smo imali 15 poena viška pred poslednju četvrtinu.
Pet olako primljenih poena na startu poslednje deonice vratili su Francuze u život, rivali su tada dobili krila. Rafalno su sipali trojke sa svih strana, takva šuterska kanonada vredna je poređenja sa italijanskim zatrpavanjem koša Litvanije u polufinalu OI 2004. godine.
Batum, koji je bio prilično bled tokom turnira i morao je negde da ’eksplodira’, učinio je to baš protiv nas – ceo meč držao je svoju ekipu u igri, a u poslednjih deset minuta pridužili su mu se Furnije, Dijao i Ertel.
Svaki put kada je neki koš Srbije delovao presudno, Francuzi su imali odgovor. Ali znate šta? Imali smo i mi novi odgovor. Kažu da velike utakmice rađaju junake, a ovoga puta junak nije bio pojedinac, već tim. Ekipa Aleksandra Đorđevića bila je psihička stena – izdržali su naši momci 39 poena rivala u poslednjoj deonici, prebrodili su blagu paniku u odbrani, i odlučnošću i hrabrošću dobili su meč. Bjeličina hladnokrvnost, Bogdanovićevih deset poena za pet poslednjih minuta, Teodosićeva trojka, Krstićeva igra leđima, Kalinićev skok i penali, Simonovićeva tačka na ’I’...
Selektor Aleksandar Đorđević uspeo je da napravi hemiju koja je ekipu održala i u teškim trenucima, a igračka legenda na putu je da postane i trenerska – zbog savršenog tempiranja forme, zbog toga što su pod njegovim nadzorom Teodosić i Bjelica sazreli do kraja, zbog toga što je od Raduljice napravio centra za sadašnjost i budućnost, zbog toga što je do kraja verovao u Bogdanovića... Da navedemo neke od razloga.
I na kraju, hvala ’Orlovima’ što su nam doneli radost kakvu samo košarka može da donese i što su vratili magičnu igru tamo gde joj i mesto – u naš mozak i naša srca. A sada finale sa Amerikancima – izađite na teren i uživajte u svojoj nagradi. I te kako ste je zaslužili.