Na više nivoa je povrđena situacija da nikada ne može sve da bude kako treba, shvatanje normalnog je odavno u problemu, a čak i kada se određeni uslovi steknu da se kuća postavi na zdrav temelj, dogodi se zemljotres iz koga se beži na sve strane, s namerom spasavanja živih glava.

Definicija istorije koja govori o cikličnom toku vremena se pokazuje kao tačna kada je srpska košarka u pitanju, a amplitude između gornje tačke uspeha i donje tačke ponora su toliko velike da bi merne jedinice, čak i da postoje, zahtevale svoje redefinisanje.

Ekstremnost u stavovima, pobedničkim ili onim drugim, ima za rezultat potpuno različite posledice, posle velikih uspeha, kao po pravilu, sledi stmoglavi pad. Jedna uspešna godina ne znači automatski nastavak, a kada se taj pad dogodi onda se održava i održava, po sistemu “kada pada, onda pljušti”. Nikakvi kišobrani tu situaciju ne mogu da preokrenu, bar ne u kratkom vremenskom periodu.

Koliko se iz ove perspektive dalekim čini Indijanapolis, toliko nam je bliska 2005. godina i debakl na domaćem terenu. Stanje svesti ljubitelja košarke, košarkaških radnika, pa i samih košarkaša je stiglo do nivoa pribojavanja od ponavljanja one Obradovićeve konferencije za medije, bez razmišljanja o tome da bi mogla još koji put da se otpeva himna na pobedničkom postolju.

Sadašnja himna to nije doživela, a okolnosti su takve da se Srbija, iako kao naslednica Jugoslavija ima značajnu reputaciju, ne smatra državom koja je sposobna da izrodi generaciju koja bi mogla da pokori Evropu, o svetu da ne govorimo.

Osnovni problem je u onome što se toliko često nameće kao najveća snaga. Mentalitet stvoren kao posledica gomile srušenih nada i promašenih šansi, na svim poljima, učinile su da se duh zajedništva ugasio.

Da to nije samo proizvoljan zaključak govori i situacija da je Srbija najveće sportske uspehe u poslednjih nekoliko godina imala u individualnim sportovima.

Tu svakako ne treba ubrajati medalje omladinskih reprezentacija, one su za poštovanje, ali, budimo iskreni, nisu suština bavljenja profesionalnim sportom i nemaju tu težinu.

Svako novo veliko takmičenje, svake kvalifikacije za veliko takmičenje, svako okupljanje reprezentacija, sa sobom nosi novu dozu entuzijazma, novi polet koji preti da bude kontraproduktivan. U slučaju subverzije očekivanja prelazi u stanje letargije, nihilizma i rasula, u kojem nema plana, znanja ni energije za neki novi početak.

Doba velikih kriza se smatraju periodima u kojima nastaju najbolja umetnička dela, najveće mudrosti, kada stasavaju najveći heroji. Poslednje godine zajedničkog života država velike Jugoslavije donele su seriju uspeha reprezentacije svih naroda i narodnosti. Tako je bilo na papiru, osnovu tima činili su igrači iz Srbije i Hrvatske.

Od 1988. i Olimpijskih igara u Seulu do Evropskog prvenstva u Italiji tri godine kasnije, Jugoslavija je doživela svega tri poraza na svim velikim takmičenjima, osvojivši dva evropska, jedno svetsko zlato i olimpijsko srebro.

Drim tim pre drim tima činili su igrači poput Vlada Divca, Tonija Kukoča, Dina Rađe, Dražena Petrovića, Predraga Danilovića, Jura Zdovca, a generaciju budućih NBA zvezda predvodio je Dušan Ivković, do tog momenta ne toliko poznati stručnjak u evropskim okvirima.

Raspad države, praćen ratom i sankcijama stvorio je rivalitet među dotadašnjom braćom, naročito na sportskom planu, a “nova“ Jugoslavija je morala da sačeka sa povratkom na veliku scenu.

Primat na Balkanskom poluostrvu preuzela je Hrvatska, 1992. godine je na Olimpijskim igrama u Barseloni stigla do srebra i time najavila da razorena država nije sa sobom povukla i razaranje košarke na ovim prostorima.

Potvrdu toga dala je Savezna republika Jugoslavija, sistem je nastavio da funkcioniše uprkos očajnom stanju u državi, a pozivajući se na inat i uz zaostavštinu iz prethodnih zlatnih vremena, Ivković je nastavio da stvara timove koji su osvajali najsjajnije medalje, a njegovim putem nastavio je i Željko Obradović.

Od velike do male Jugoslavije

Doba velikih kriza se smatraju periodima u kojima nastaju najbolja umetnička dela, najveće mudrosti, kada stasavaju najveći heroji. Poslednje godine zajedničkog života država velike Jugoslavije donele su seriju uspeha reprezentacije svih naroda i narodnosti. Tako je bilo na papiru, osnovu tima činili su igrači iz Srbije i Hrvatske.

Od 1988. i Olimpijskih igara u Seulu do Evropskog prvenstva u Italiji tri godine kasnije, Jugoslavija je doživela svega tri poraza na svim velikim takmičenjima, osvojivši dva evropska, jedno svetsko zlato i olimpijsko srebro.

Drim tim pre drim tima činili su igrači poput Vlada Divca, Tonija Kukoča, Dina Rađe, Dražena Petrovića, Predraga Danilovića, Jura Zdovca, a generaciju budućih NBA zvezda predvodio je Dušan Ivković, do tog momenta ne toliko poznati stručnjak u evropskim okvirima.

Raspad države, praćen ratom i sankcijama stvorio je rivalitet među dotadašnjom braćom, naročito na sportskom planu, a “nova“ Jugoslavija je morala da sačeka sa povratkom na veliku scenu.

Primat na Balkanskom poluostrvu preuzela je Hrvatska, 1992. godine je na Olimpijskim igrama u Barseloni stigla do srebra i time najavila da razorena država nije sa sobom povukla i razaranje košarke na ovim prostorima.

Potvrdu toga dala je Savezna republika Jugoslavija, sistem je nastavio da funkcioniše uprkos očajnom stanju u državi, a pozivajući se na inat i uz zaostavštinu iz prethodnih zlatnih vremena, Ivković je nastavio da stvara timove koji su osvajali najsjajnije medalje, a njegovim putem nastavio je i Željko Obradović.

Snaga reprezentacije SRJ bila je u nepromenljivosti tima, na tri uzastopna velika takmičenja, Evrobasketu 1995, Olimpijskim igrama 1996. i još jednom prvenstvu Evrope 1997. godine ukupno je igralo 16 igrača.

Promene sastava su bile gotovo isključivo iznuđene, Žarko Paspalj i Zoran Sretenović su završili karijere, Vlade Divac je gradio svoju u NBA, a na ta tri takmičenja ustalila se petorka koja je postala sinonim za konstantnost. Đorđević, Danilović, Bodiroga, Tomašević i Rebrača, uz podršku u liku Obradovića, Berića, Savića...

Kjuč svih uspeha stiže upravo iz te činjenice, igrači su se poznavali u dušu, što je neophodno za kvalitetno funkcionisanje reprezentacije. Hemija je građena godinama, a čak ni određene međusobne razmirice nisu mogle da utiču na rezultat. Sve je bilo podređeno višem cilju, nije bilo čuvanja “za ugovor“, niti kalkulacija o tome ko ima koliku minutažu. Ili je bar to vešto čuvano od očiju javnosti.

Igrači sa sporednim ulogama su se menjali, ali kada je trebalo da oni preuzmu vodeće role došlo je do problema. Pomenuta velika petorka je produkt SFRJ škole košarke, znali su kako se osvajaju medalje, znali su kako treba da se igra na kontinentalnim i svetskim takmičenjima, a pre svega, znali su kako se treba odnositi prema dresu reprezentacije.

Poslednji bljesak te sjajne generacije dogodio se pod vođstvom Svetislava Pešića, stručnjaka koji je bukvalno izmislio košarku u Nemačkoj, a uspeh pod njegovom kontrolom se nametao sam od sebe.

Njegov najveći selektorski podvig je to što je uspeo da zaista spoji mladost i iskustvo, ali je već tada došlo do nekih iskakanja iz uobičajenog načina ponašanja i već tada se naziralo da nadolazeće generacije manjkaju sa onim osećajem definisanim nekoliko redova iznad, osećajem odgovornosti prema dresu reprezentacije.

Snaga reprezentacije SRJ bila je u nepromenljivosti tima, na tri uzastopna velika takmičenja, Evrobasketu 1995, Olimpijskim igrama 1996. i još jednom prvenstvu Evrope 1997. godine ukupno je igralo 16 igrača.

Promene sastava su bile gotovo isključivo iznuđene, Žarko Paspalj i Zoran Sretenović su završili karijere, Vlade Divac je gradio svoju u NBA, a na ta tri takmičenja ustalila se petorka koja je postala sinonim za konstantnost. Đorđević, Danilović, Bodiroga, Tomašević i Rebrača, uz podršku u liku Obradovića, Berića, Savića...

Kjuč svih uspeha stiže upravo iz te činjenice, igrači su se poznavali u dušu, što je neophodno za kvalitetno funkcionisanje reprezentacije. Hemija je građena godinama, a čak ni određene međusobne razmirice nisu mogle da utiču na rezultat. Sve je bilo podređeno višem cilju, nije bilo čuvanja “za ugovor“, niti kalkulacija o tome ko ima koliku minutažu. Ili je bar to vešto čuvano od očiju javnosti.

Igrači sa sporednim ulogama su se menjali, ali kada je trebalo da oni preuzmu vodeće role došlo je do problema. Pomenuta velika petorka je produkt SFRJ škole košarke, znali su kako se osvajaju medalje, znali su kako treba da se igra na kontinentalnim i svetskim takmičenjima, a pre svega, znali su kako se treba odnositi prema dresu reprezentacije.

Poslednji bljesak te sjajne generacije dogodio se pod vođstvom Svetislava Pešića, stručnjaka koji je bukvalno izmislio košarku u Nemačkoj, a uspeh pod njegovom kontrolom se nametao sam od sebe.

Njegov najveći selektorski podvig je to što je uspeo da zaista spoji mladost i iskustvo, ali je već tada došlo do nekih iskakanja iz uobičajenog načina ponašanja i već tada se naziralo da nadolazeće generacije manjkaju sa onim osećajem definisanim nekoliko redova iznad, osećajem odgovornosti prema dresu reprezentacije.

Godinu dana posle osvajanja pete titule šampiona sveta ime Jugoslavije je zauvek otišlo u istoriju, a eksperiment sa novim imenom države koju su i dalje činile Srbija i Crna Gora preneo se i na košarku, sa gotovo identičnim, rezultatima koji se ne mogu smatrati pozitivnim.

Postpetooktobarski period tranzicije odrazio se na košarkaški savez 2003. godine, kada je četvorogodišnji mandat predsednika Želimira Cerovića završen, a na njegovo mesto stigao Miodrag Babić, idejni tvorac, u to vreme, veoma ambioznog projekta KK Hemofarm.

Selidba košarke u ruke ljudi koji su u tom momentu radili u domaćoj košarci nastavljena je imenovanjem Duška Vujoševića za selektora, koji je tek hvatao zalet sa KK Partizan i stvarao sistem koji je u narednim godinama potvrdio svoju vrednost.

Ipak, za stvaranje sistema treba vremena, a ono je često najveći problem sa reprezentacijama, za jedva nekoliko meseci treba oformiti sastav koji treba da bude tim, a ne skup pojedinaca u kojem svako vuče na svoju stranu.

Da je postojao kakav vremepolov i da se znalo unapred šta će se događati u budućnosti, šesto mesto osvojeno na Eurobasketu 2003. godine ne bi predstavljalo toliki neuspeh, ali je u tom momentu za branioca evropskog zlata i aktuelnog svetskog šampiona, povratak kući posle četvrtfinala značio pravu katastrofu.

Ona je, sa ove tačke gledišta, bila u takvim okolnostima neizbežna, Vujošević nije imao prethodno selektorsko iskustvo, posao u reprezentaciji i klubu se u svakom pogledu razlikuje, a uz to od Pešićevog tima iz Indijanopolisa u Švedsku su putovali samo Koturović, Stojaković, Jarić, Drobnjak i Gurović.

Po povratku sa prvenstva sa Vujoševićem je saradnja bila završena, smatralo se da nije u stanju da ugasi požar u srpskocrnogorskoj košarci, a vatrogasna uniforma je uručena najtrofejnijem evropskom treneru, Željko Obradoviću.

Možda i prvi put u svojoj trenerskoj karijeri Obradović se suočio sa zadatkom za koji nije imao rešenje, a od košarkaša koje je zaista poznavao u ekipi za Olimpijske igre 2004. godine našli su se samo Bodiroga, Tomašević, Šćepanović i Drobnjak. Nastala je potpuna smena generacija, a mlade NBA zvezde, Rakočević, Radmanović i Pavlović dokazale su da nisu dorasle zadatku da zamene Danilovića, Đorđevića, što je, po logičnom sledu stvari, trebalo da se desi.

Nesrećni porazi sa pola koša ili košem razlike od Argentine, Kine, Novog Zelanda su reprezentaciju SCG ostavile na 11. mestu, a pred njom je bilo takmičenje na kojem je morala da pokaže da zaslužuje da nosi epitet naslednice selekcija SFRJ i SRJ.

Verovatno najveći šamar srpska košarka je sama sebi udarila u svom dvorištu, 2005. godina je crnim slovima upisana u istoriji igre između obruča na ovim prostorima. Konačno domaćinstvo jednog velikog takmičenja donelo je do tada neviđenu euforiju, koja je, kako to po zakonu inata obično biva, završena debaklom.

A posle Jugoslavije...

Godinu dana posle osvajanja pete titule šampiona sveta ime Jugoslavije je zauvek otišlo u istoriju, a eksperiment sa novim imenom države koju su i dalje činile Srbija i Crna Gora preneo se i na košarku, sa gotovo identičnim, rezultatima koji se ne mogu smatrati pozitivnim.

Postpetooktobarski period tranzicije odrazio se na košarkaški savez 2003. godine, kada je četvorogodišnji mandat predsednika Želimira Cerovića završen, a na njegovo mesto stigao Miodrag Babić, idejni tvorac, u to vreme, veoma ambioznog projekta KK Hemofarm.

Selidba košarke u ruke ljudi koji su u tom momentu radili u domaćoj košarci nastavljena je imenovanjem Duška Vujoševića za selektora, koji je tek hvatao zalet sa KK Partizan i stvarao sistem koji je u narednim godinama potvrdio svoju vrednost.

Ipak, za stvaranje sistema treba vremena, a ono je često najveći problem sa reprezentacijama, za jedva nekoliko meseci treba oformiti sastav koji treba da bude tim, a ne skup pojedinaca u kojem svako vuče na svoju stranu.

Da je postojao kakav vremepolov i da se znalo unapred šta će se događati u budućnosti, šesto mesto osvojeno na Eurobasketu 2003. godine ne bi predstavljalo toliki neuspeh, ali je u tom momentu za branioca evropskog zlata i aktuelnog svetskog šampiona, povratak kući posle četvrtfinala značio pravu katastrofu.

Ona je, sa ove tačke gledišta, bila u takvim okolnostima neizbežna, Vujošević nije imao prethodno selektorsko iskustvo, posao u reprezentaciji i klubu se u svakom pogledu razlikuje, a uz to od Pešićevog tima iz Indijanopolisa u Švedsku su putovali samo Koturović, Stojaković, Jarić, Drobnjak i Gurović.

Po povratku sa prvenstva sa Vujoševićem je saradnja bila završena, smatralo se da nije u stanju da ugasi požar u srpskocrnogorskoj košarci, a vatrogasna uniforma je uručena najtrofejnijem evropskom treneru, Željko Obradoviću.

Možda i prvi put u svojoj trenerskoj karijeri Obradović se suočio sa zadatkom za koji nije imao rešenje, a od košarkaša koje je zaista poznavao u ekipi za Olimpijske igre 2004. godine našli su se samo Bodiroga, Tomašević, Šćepanović i Drobnjak. Nastala je potpuna smena generacija, a mlade NBA zvezde, Rakočević, Radmanović i Pavlović dokazale su da nisu dorasle zadatku da zamene Danilovića, Đorđevića, što je, po logičnom sledu stvari, trebalo da se desi.

Nesrećni porazi sa pola koša ili košem razlike od Argentine, Kine, Novog Zelanda su reprezentaciju SCG ostavile na 11. mestu, a pred njom je bilo takmičenje na kojem je morala da pokaže da zaslužuje da nosi epitet naslednice selekcija SFRJ i SRJ.

Verovatno najveći šamar srpska košarka je sama sebi udarila u svom dvorištu, 2005. godina je crnim slovima upisana u istoriji igre između obruča na ovim prostorima. Konačno domaćinstvo jednog velikog takmičenja donelo je do tada neviđenu euforiju, koja je, kako to po zakonu inata obično biva, završena debaklom.

Evrobasket 2005. godine je u nacionalni tim vratio Jarića, Rebraču i Gurovića, doneo Miličića i Milojevića i trebalo je da predstavlja dostojanstven oproštaj Bodiroge od reprezentativnog dresa.

Ipak, ono što se dogodilo u Novom Sadu je sve samo ne dostojanstveno, toliko pominjani kult reprezentacije je ostao negde između priprema na Kopaoniku i turnira u Grčkoj, a selektor Obradović je kao uspomenu poneo jedan mini nervni slom, ovekovečen na konferenciji za medije posle poraza od Francuske.

Time je završen prvi tranzicioni period, Miodrag Babić je napustio mesto predsednika KSSCG, a na njegovo mesto stigao je čovek koji je trebalo da spoji nekadašnju košarkašku karijeru sa tadašnjom političkom, Goran Knežević.

Radikalne rezove “preživeo“ je Obradovićev pomoćnik Dragan Šakota, u to vreme trener Crvene zvezde, kome je povereno selektorsko mesto, za Svetsko prvenstvo 2006. godine. Zadatak, odbrana titule prvaka sveta sa timom koji je u tom momentu bio ispod takvog ranga.

Debakl iz 2005. godine je značio oproštaj za Bodirogu, Tomaševića i Šćepanovića, kao i za Radmanovića, te pauzu za Gurovića i Jarića. Iznuđena rešenja u vidu Miroslava Raičevića, Gorana Nikolića, Marka Marinovića, Mileta Ilića ipak su uspela da doprinesu prolasku u drugu fazu, ali je tu bio kraj, Španija je preuzela krunu u osmini finala i sačuvala je do kraja prvenstva.

Crnogorski referendum je razdvojio dotadašnju zajednicu republika, a to je značilo početak treće tranzicione faze, u kojoj je odlučeno da postavljanje kamena temeljca bude čast dvojici legendarnih košarkaša.

Kratak Kneževićev boravak na kormilu KSSCG nije imao razloga da se nastavi i u KSS, te je njegovo mesto preuzeo Dragan Kapičić, koji je poverenje ukazao svom nekadašnjem saigraču Zoranu Slavniću i dodelio mu selektorsku palicu.

Poljuljana atmosfera bila je idealna za harizmatičnog Moku, ali je od početka bilo evidentno da njegov nesputani karakter može predstavljati mač sa dve oštrice, naročito u takvoj situaciji. Zapaljivim medijskim istupima pokušao je da napravi hemiju u timu, koji je još jednom bio potpuno nov, u odnosu na onaj iz 2006. u ekipi je ostao samo Darko Miličić.

Od samog okupljanja reprezentacije stvorila se atmosfera da će se igra vrteti oko trojice igrača, Miličića, Jarića i Gurovića, dok su ostatak tima, činili, u tom trenutku veoma mladi, igrači sa nepunih ili tek napunjenih 20 godina, Tepić, Veličković, Aleksandrov, Erceg, Labović, Marković, Teodosić... Tri izvora iskustva su vukli na svoje strane, a “dečurlija“ se našla u nebranom grožđu i u situaciji da ne zna šta i kako, sa selektorom koji je išao na kartu harizme i inspiracije.

Bez pobede, sa jednim produžetkom protiv Grčke, Srbija je premijerno pojavljivanje na velikom takmičenju završila na 14. mestu, prvi put u istoriji košarke na ovim prostorima reprezentacija je završila učešće na pozicijama između 13. i 16. Moka je obećao odlazak na Island, nacionalni tim je propustio sledeće Olimpijske igre, a kroz kvalifikacije se borio za nastup na Evrobasketu 2009.

Evrobasket 2005. godine je u nacionalni tim vratio Jarića, Rebraču i Gurovića, doneo Miličića i Milojevića i trebalo je da predstavlja dostojanstven oproštaj Bodiroge od reprezentativnog dresa.

Ipak, ono što se dogodilo u Novom Sadu je sve samo ne dostojanstveno, toliko pominjani kult reprezentacije je ostao negde između priprema na Kopaoniku i turnira u Grčkoj, a selektor Obradović je kao uspomenu poneo jedan mini nervni slom, ovekovečen na konferenciji za medije posle poraza od Francuske.

Time je završen prvi tranzicioni period, Miodrag Babić je napustio mesto predsednika KSSCG, a na njegovo mesto stigao je čovek koji je trebalo da spoji nekadašnju košarkašku karijeru sa tadašnjom političkom, Goran Knežević.

Radikalne rezove “preživeo“ je Obradovićev pomoćnik Dragan Šakota, u to vreme trener Crvene zvezde, kome je povereno selektorsko mesto, za Svetsko prvenstvo 2006. godine. Zadatak, odbrana titule prvaka sveta sa timom koji je u tom momentu bio ispod takvog ranga.

Debakl iz 2005. godine je značio oproštaj za Bodirogu, Tomaševića i Šćepanovića, kao i za Radmanovića, te pauzu za Gurovića i Jarića. Iznuđena rešenja u vidu Miroslava Raičevića, Gorana Nikolića, Marka Marinovića, Mileta Ilića ipak su uspela da doprinesu prolasku u drugu fazu, ali je tu bio kraj, Španija je preuzela krunu u osmini finala i sačuvala je do kraja prvenstva.

Crnogorski referendum je razdvojio dotadašnju zajednicu republika, a to je značilo početak treće tranzicione faze, u kojoj je odlučeno da postavljanje kamena temeljca bude čast dvojici legendarnih košarkaša.

Kratak Kneževićev boravak na kormilu KSSCG nije imao razloga da se nastavi i u KSS, te je njegovo mesto preuzeo Dragan Kapičić, koji je poverenje ukazao svom nekadašnjem saigraču Zoranu Slavniću i dodelio mu selektorsku palicu.

Poljuljana atmosfera bila je idealna za harizmatičnog Moku, ali je od početka bilo evidentno da njegov nesputani karakter može predstavljati mač sa dve oštrice, naročito u takvoj situaciji. Zapaljivim medijskim istupima pokušao je da napravi hemiju u timu, koji je još jednom bio potpuno nov, u odnosu na onaj iz 2006. u ekipi je ostao samo Darko Miličić.

Od samog okupljanja reprezentacije stvorila se atmosfera da će se igra vrteti oko trojice igrača, Miličića, Jarića i Gurovića, dok su ostatak tima, činili, u tom trenutku veoma mladi, igrači sa nepunih ili tek napunjenih 20 godina, Tepić, Veličković, Aleksandrov, Erceg, Labović, Marković, Teodosić... Tri izvora iskustva su vukli na svoje strane, a “dečurlija“ se našla u nebranom grožđu i u situaciji da ne zna šta i kako, sa selektorom koji je išao na kartu harizme i inspiracije.

Bez pobede, sa jednim produžetkom protiv Grčke, Srbija je premijerno pojavljivanje na velikom takmičenju završila na 14. mestu, prvi put u istoriji košarke na ovim prostorima reprezentacija je završila učešće na pozicijama između 13. i 16. Moka je obećao odlazak na Island, nacionalni tim je propustio sledeće Olimpijske igre, a kroz kvalifikacije se borio za nastup na Evrobasketu 2009.

Moka je otišao, Kapičić je ostao i krenulo se u potpunu reorganizaciju, a veru u srpsku košarku održavala je mlada reprezentacija. Tri godine zaredom je osvajala zlato na Evropskom prvenstvu u svom uzrastu, jednom kao SCG, a dva puta kao Srbija.

To se događalo od 2006. do 2008. godine, a nešto pozitivnija atmosfera na selektorsko mesto dovela je Dušan Ivkovića. Trofejni stručnjak je uspeo da formira ekipu koja je 2009. godine vratila srpsku košarku na evropsku mapu, a na putu do samog vrha isprečila se nepobediva Španija.

Tu generaciju je činio dobar deo igrača koji su osvajali zlata u spomenutim reprezentacijama mlađim od 20 godina, Veličković, Paunić, Tepić, Teodosić, Mačvan, Raduljica...

U prethodnom delu teksta je pominjana hemija, a to je ono što su ti mladi igrači imali. Ona je proizilazila iz gotovo identičnih godina, sličnih karaktera i, pre svega, pobedničkog mentaliteta.

Kruna Ivkovićevog rada trebalo je da stigne na narednom Mundobasketu, a da su sudije kojim slučajem videle ono gaženje linije Kerema Tundžerija, Srbija je mogla da izađe na megdan Sjedinjenim Državama u finalu.

To je bio preveliki šok, a ni stručnjak sa takvim iskustvom i autoritetom nije mogao da sastavi delove polomljene armature. Usledio je neuspeh i u duelu sa Litvanijom za bronzu. Poljuljano samopouzdanje održalo se i naredne godine, Evropsko prvenstvo je završeno na osmom mestu. Nova kriza je bila na pomolu.

U eri kada se igrači pre odlučuju za odmor preko leta nego za angažovanje u reprezentaciji, Ivković je uspeo da na tri velika takmičenja povede gotovo identične sastave. Na njegovim konačnim spiskovima pojavilo se svega 15 imena, kao u neka srećnija vremena za srpsku košarku.

Svako čudo tri dana, a Ivkovićevo je trajalo na ta tri prvenstva i završilo se prošlog leta, u Sloveniji. Praksa sa povredama, otkazima i odmorima ponovo je uspostavljena. Do koje mere je to otišlo najbolje svedoči podatak da su na, do tada prebukiranoj, poziciji krilnog centra igrale “petice“ i “trojke“, a bar četiri košarkaša iz tog sastava Ivković bi sigurno ostavio u Beogradu, da je imao izbora.

Ono što je bilo voljno da ponese dres Srbije otišlo je u Sloveniju, a konačno sedmo mesto je više nego dobar rezultat iako je sportska javnost smatrala da je moglo bolje. Objektivno nije.

Dudin uspešan eksperiment

Moka je otišao, Kapičić je ostao i krenulo se u potpunu reorganizaciju, a veru u srpsku košarku održavala je mlada reprezentacija. Tri godine zaredom je osvajala zlato na Evropskom prvenstvu u svom uzrastu, jednom kao SCG, a dva puta kao Srbija.

To se događalo od 2006. do 2008. godine, a nešto pozitivnija atmosfera na selektorsko mesto dovela je Dušan Ivkovića. Trofejni stručnjak je uspeo da formira ekipu koja je 2009. godine vratila srpsku košarku na evropsku mapu, a na putu do samog vrha isprečila se nepobediva Španija.

Tu generaciju je činio dobar deo igrača koji su osvajali zlata u spomenutim reprezentacijama mlađim od 20 godina, Veličković, Paunić, Tepić, Teodosić, Mačvan, Raduljica...

U prethodnom delu teksta je pominjana hemija, a to je ono što su ti mladi igrači imali. Ona je proizilazila iz gotovo identičnih godina, sličnih karaktera i, pre svega, pobedničkog mentaliteta.

Kruna Ivkovićevog rada trebalo je da stigne na narednom Mundobasketu, a da su sudije kojim slučajem videle ono gaženje linije Kerema Tundžerija, Srbija je mogla da izađe na megdan Sjedinjenim Državama u finalu.

To je bio preveliki šok, a ni stručnjak sa takvim iskustvom i autoritetom nije mogao da sastavi delove polomljene armature. Usledio je neuspeh i u duelu sa Litvanijom za bronzu. Poljuljano samopouzdanje održalo se i naredne godine, Evropsko prvenstvo je završeno na osmom mestu. Nova kriza je bila na pomolu.

U eri kada se igrači pre odlučuju za odmor preko leta nego za angažovanje u reprezentaciji, Ivković je uspeo da na tri velika takmičenja povede gotovo identične sastave. Na njegovim konačnim spiskovima pojavilo se svega 15 imena, kao u neka srećnija vremena za srpsku košarku.

Svako čudo tri dana, a Ivkovićevo je trajalo na ta tri prvenstva i završilo se prošlog leta, u Sloveniji. Praksa sa povredama, otkazima i odmorima ponovo je uspostavljena. Do koje mere je to otišlo najbolje svedoči podatak da su na, do tada prebukiranoj, poziciji krilnog centra igrale “petice“ i “trojke“, a bar četiri košarkaša iz tog sastava Ivković bi sigurno ostavio u Beogradu, da je imao izbora.

Ono što je bilo voljno da ponese dres Srbije otišlo je u Sloveniju, a konačno sedmo mesto je više nego dobar rezultat iako je sportska javnost smatrala da je moglo bolje. Objektivno nije.

Vratimo se na 2009. godinu, kada je dugo čekana medalja je stigla u Srbiju...

Neposredno pre objavljivanja preliminarnog spiska kandidata i po završetku takmičarske sezone, potpisan je ugovor čije posledice srpska košarka umalo da oseti ove godine.

Dogovor KSS, srpskih klubova, ABA lige i Evrolige je odneo jedino sigurno mesto srpskim klubovima u Evroligi, a ovogodišnja finansijska agonija Cibone uspela je da bar za kratko prolongira potpuni izostanak naših timova iz elitnog takmičenja.

Izlišno je govoriti koliko je igranje u kontinentalnim ligama važno za mlade igrače, poslednji primer je Bogdan Bogdanović, međutim, upravo su on i njegov budući saigrač u Fenerbahčeu Nemanja Bjelica slika neadekvatnog rada u mlađim kategorijama srpskih klubova.

Bogdanovićev talenat ostao je skriven za sve selektore mladih reprezentacija, a to nije umeo da prepozna ni Vlada Jovanović, koji mu je u prvoj sezoni u Partizanu namenio ulogu navijača sa tribina, a u najboljem slučaju, podrške sa kraja klupe.

Situacija sa Bjelicom je bila i dramatičnija, Partizan ga se lako odrekao, a zaobilaznim putem, preko Austrije i probe u Crvenoj zvezdi stigao je do prilike za dokazivanje, zahvaljujući Svetislavu Pešiću.

Ako je Kari dokazao svoje vizionarske sposobnosti na tom primeru, onda je u slučaju Nemanje Nedovića napravio previd. “Evropski Derik Rouz“ je u sezoni kada je trebalo da bude nosilac Zvezdine igre uglavnom sedeo na klupi i na mala vrata otišao u Lijetuvos Ritas. Velika vrata otvorila mu je NBA liga.

Problem u radu sa mlađim kategorijama je nastao kada su, uglavnom privatni klubovi, u talentovanim igračima videli način za zaradu.

Primeri Dejana Muslija i Branislava Đekića, koji su sa FMP osvajali juniorske Evrolige i proglašavani najtalentovanijim evropskim igračima, dovoljno govore o tome da jurenje za rezultatima u juniorskom uzrastu može doneti samo trenutnu satisfakciju.

Dalje, pretvaranje košarke u biznis stvorilo je menadžerski sistem koji za cilj nema razvoj budućih nosilaca igre domaćih timova, kasnije i reprezentacije, već samo čist profit. Nisu retke situacije da igračima bude savetovano da se ne odazovu pozivu selektora, da se ne bi povredili ili previše umorili za klupsku sezonu koja sledi, a svaka sledeća je novi poligon za dokazivanje, podizanje cene i pravljenje unosnijeg transfera.

Tranzicija srpske košarke došla je u fazu imperativa da se krovna košarkaška organizacija ojača, kako finansijski, tako organizaciono i logistički, ne bi li se propusti iz prošlosti otklonili, ili bar zaustavili. To je na čelo KSS dovelo Dragana Đilasa, a on je sa sobom poveo košarkaške legende, Bodirogu, Tomaševića, Tarlaća.

Ipak, ulaženje u trku sa aktuelnim trendovima u evropskoj košarci ostavilo je velike posledice na KSS, između FIBA i ULEB izabrana je vernost starijoj organizaciji, što je donelo podređeni položaj srpskoj košarci.

Jačanje Jadranske lige prouzrokovalo je slabljenje domaće, pa su se redom gasili nekadašnji veliki centri, poput Čačka, Kraljeva, zamalo i Niša. Svi iole talentovaniji mladi igrači su “bežali“ u Beograd ili donedavno Vršac, stvorena je velika gužva, tako da većina njih nije ni dobila pravu šansu da se razvije i pokaže šta ume.

Deljenje ingerencija na mali milion organizacija u prethodnom periodu dodatno je zakomplikovalo poziciju KSS, kome su u rukama ostala samo takmičenja mlađih kategorija i Kup Radivoja Koraća, a ni tu situacija nije sjajna, naprotiv.

Ako se tome dodaju i finansijski problemi gotovo svakog srpskog kluba, dolazi se do zaključka da nema stvarnog izlaza iz krize, te da prethodni tranzicioni koraci nisu stvorili temelj za izgradnju zdrave košarkaške sredine u Srbiji.

Gde smo grešili?

Vratimo se na 2009. godinu, kada je dugo čekana medalja je stigla u Srbiju...

Neposredno pre objavljivanja preliminarnog spiska kandidata i po završetku takmičarske sezone, potpisan je ugovor čije posledice srpska košarka umalo da oseti ove godine.

Dogovor KSS, srpskih klubova, ABA lige i Evrolige je odneo jedino sigurno mesto srpskim klubovima u Evroligi, a ovogodišnja finansijska agonija Cibone uspela je da bar za kratko prolongira potpuni izostanak naših timova iz elitnog takmičenja.

Izlišno je govoriti koliko je igranje u kontinentalnim ligama važno za mlade igrače, poslednji primer je Bogdan Bogdanović, međutim, upravo su on i njegov budući saigrač u Fenerbahčeu Nemanja Bjelica slika neadekvatnog rada u mlađim kategorijama srpskih klubova.

Bogdanovićev talenat ostao je skriven za sve selektore mladih reprezentacija, a to nije umeo da prepozna ni Vlada Jovanović, koji mu je u prvoj sezoni u Partizanu namenio ulogu navijača sa tribina, a u najboljem slučaju, podrške sa kraja klupe.

Situacija sa Bjelicom je bila i dramatičnija, Partizan ga se lako odrekao, a zaobilaznim putem, preko Austrije i probe u Crvenoj zvezdi stigao je do prilike za dokazivanje, zahvaljujući Svetislavu Pešiću.

Ako je Kari dokazao svoje vizionarske sposobnosti na tom primeru, onda je u slučaju Nemanje Nedovića napravio previd. “Evropski Derik Rouz“ je u sezoni kada je trebalo da bude nosilac Zvezdine igre uglavnom sedeo na klupi i na mala vrata otišao u Lijetuvos Ritas. Velika vrata otvorila mu je NBA liga.

Problem u radu sa mlađim kategorijama je nastao kada su, uglavnom privatni klubovi, u talentovanim igračima videli način za zaradu.

Primeri Dejana Muslija i Branislava Đekića, koji su sa FMP osvajali juniorske Evrolige i proglašavani najtalentovanijim evropskim igračima, dovoljno govore o tome da jurenje za rezultatima u juniorskom uzrastu može doneti samo trenutnu satisfakciju.

Dalje, pretvaranje košarke u biznis stvorilo je menadžerski sistem koji za cilj nema razvoj budućih nosilaca igre domaćih timova, kasnije i reprezentacije, već samo čist profit. Nisu retke situacije da igračima bude savetovano da se ne odazovu pozivu selektora, da se ne bi povredili ili previše umorili za klupsku sezonu koja sledi, a svaka sledeća je novi poligon za dokazivanje, podizanje cene i pravljenje unosnijeg transfera.

Tranzicija srpske košarke došla je u fazu imperativa da se krovna košarkaška organizacija ojača, kako finansijski, tako organizaciono i logistički, ne bi li se propusti iz prošlosti otklonili, ili bar zaustavili. To je na čelo KSS dovelo Dragana Đilasa, a on je sa sobom poveo košarkaške legende, Bodirogu, Tomaševića, Tarlaća.

Ipak, ulaženje u trku sa aktuelnim trendovima u evropskoj košarci ostavilo je velike posledice na KSS, između FIBA i ULEB izabrana je vernost starijoj organizaciji, što je donelo podređeni položaj srpskoj košarci.

Jačanje Jadranske lige prouzrokovalo je slabljenje domaće, pa su se redom gasili nekadašnji veliki centri, poput Čačka, Kraljeva, zamalo i Niša. Svi iole talentovaniji mladi igrači su “bežali“ u Beograd ili donedavno Vršac, stvorena je velika gužva, tako da većina njih nije ni dobila pravu šansu da se razvije i pokaže šta ume.

Deljenje ingerencija na mali milion organizacija u prethodnom periodu dodatno je zakomplikovalo poziciju KSS, kome su u rukama ostala samo takmičenja mlađih kategorija i Kup Radivoja Koraća, a ni tu situacija nije sjajna, naprotiv.

Ako se tome dodaju i finansijski problemi gotovo svakog srpskog kluba, dolazi se do zaključka da nema stvarnog izlaza iz krize, te da prethodni tranzicioni koraci nisu stvorili temelj za izgradnju zdrave košarkaške sredine u Srbiji.

U srpskoj klupskoj košarci nije sjajno, zapravo, dese se povremeni momenti, poput Partizanovog plasmana na F4 Evrolige, ili prošlosezonskog učešća Crvene zvezde Telekom u Evrokupu, ali se uvek od reprezentacije očekuje da se na velikim takmičenjima bori za medalju.

Odlazak Dušana Ivkovića sa selektorske pozicije posle prvenstva u Sloveniji bio je očekivan, a kao što je on rekao na svojoj oproštajnoj konferenciji, vreme je da se neko mlađi prihvati posla. Izbor je pao na Aleksandra Đorđevića, jednog od najboljih košarkaša svih vremena sa ovih prostora, ali i ne toliko dokazanog trenera.

Igranje na kartu harizme i veličine nije prošlo sa Mokom, takav slučaj smo imali nedavno i u fudbalskoj reprezentaciji sa Mihajlovićem, međutim, KSS je doneo, u tom trenutku, odluku koja je bila sasvim logična.

Đorđevićev prvi nastup kao selektora Srbije počeo je bombastičnom izjavom da je cilj reprezentacije da pobedi Španiju. Najava velikih ambicija sa sobom nosi veliku odgovornost, ali bar je on dokazao u svojoj igračkoj karijeri da od toga ne beži.

Za sve ono što se bude dogodilo u Španiji, svakako će sva odgovornost ići na njegovu dušu, s obzirom da je postavio sistem kojem se retko ko nadao i koji je, na početku priprema, po objavljivanju spiska kandidata, naišao na odobravanje samo manjinskog dela sportske javnosti.

Pomalo konfuzna objašnjena povodom nepozivanja određenih igrača, pomešana sa naletom povreda, što donesenih, što zarađenih, uz sukobe sa pojedinim igračima tokom priprema, Đorđevića stavljaju na veliki ispit.

Ono što je veoma važno u takvim situacijama, kolokvijume je uspešno položio, osvojena su dva pripremna turnira, a jedina selekcija protiv koje njegovi izabranici nisu mogli da se snađu, bio je Novi Zeland. To nije ništa novo, ni prethodni selektori se nisu proslavljali u duelima sa ostrvskom reprezentacijom.

Značajan segment u Đorđevićevom radu je posvećenost, javnost je sa njom mogla da se upozna u gotovo svakom tajm-autu prenošenih pripremnih utakmica, a da je u trenerskom smislu nadogradio svoje igračke kvalitete svedoči i sistem igre koji, paradoksalno za njegovu prošlost, počiva na jakoj odbrani.

Ipak, zabrinjavajuće može da bude to što je tim opet iz korena promenjen u odnosu na onaj iz Slovenije, da su pojedini igrači imali veoma teške sezone iza sebe, ali to može lako da dođe u drugi plan jer mentalna snaga ne zna za umor, a to je ono što Đorđević može i mora da prenese svojim pulenima.

Stvar koja može da bude mač sa dve oštrice jeste i pritisak javnosti. Postojalo je, a i dalje postoji, određeno nepoverenje u Đorđevićevu selekciju, a ono pomešano sa euforijom nastalom posle pobeda u pripremama može da bude kamen oko vrata igračima i celom stručnom štabu.

Iznenađenja u sportu su postala svakodnevica, tako da ne treba da bude čudno ukoliko se Srbija vrati sa medaljom, ali ni ako završi takmičenje u prvoj fazi. Jedno je sigurno, tim čine košarkaši sa velikim srcem, a kao predvodnika imaju čoveka sa možda još većim.

Da će ga ostaviti na terenu zarad pobede, ne treba dovoditi u sumnju. To je možda i najbitnije, povratiti odnos prema reprezentaciji, ako to oni sada (konačno) uspeju da urade, a već su na dobrom putu, rezultati će doći kao nagrada za to.

Gde smo sad?

U srpskoj klupskoj košarci nije sjajno, zapravo, dese se povremeni momenti, poput Partizanovog plasmana na F4 Evrolige, ili prošlosezonskog učešća Crvene zvezde Telekom u Evrokupu, ali se uvek od reprezentacije očekuje da se na velikim takmičenjima bori za medalju.

Odlazak Dušana Ivkovića sa selektorske pozicije posle prvenstva u Sloveniji bio je očekivan, a kao što je on rekao na svojoj oproštajnoj konferenciji, vreme je da se neko mlađi prihvati posla. Izbor je pao na Aleksandra Đorđevića, jednog od najboljih košarkaša svih vremena sa ovih prostora, ali i ne toliko dokazanog trenera.

Igranje na kartu harizme i veličine nije prošlo sa Mokom, takav slučaj smo imali nedavno i u fudbalskoj reprezentaciji sa Mihajlovićem, međutim, KSS je doneo, u tom trenutku, odluku koja je bila sasvim logična.

Đorđevićev prvi nastup kao selektora Srbije počeo je bombastičnom izjavom da je cilj reprezentacije da pobedi Španiju. Najava velikih ambicija sa sobom nosi veliku odgovornost, ali bar je on dokazao u svojoj igračkoj karijeri da od toga ne beži.

Za sve ono što se bude dogodilo u Španiji, svakako će sva odgovornost ići na njegovu dušu, s obzirom da je postavio sistem kojem se retko ko nadao i koji je, na početku priprema, po objavljivanju spiska kandidata, naišao na odobravanje samo manjinskog dela sportske javnosti.

Pomalo konfuzna objašnjena povodom nepozivanja određenih igrača, pomešana sa naletom povreda, što donesenih, što zarađenih, uz sukobe sa pojedinim igračima tokom priprema, Đorđevića stavljaju na veliki ispit.

Ono što je veoma važno u takvim situacijama, kolokvijume je uspešno položio, osvojena su dva pripremna turnira, a jedina selekcija protiv koje njegovi izabranici nisu mogli da se snađu, bio je Novi Zeland. To nije ništa novo, ni prethodni selektori se nisu proslavljali u duelima sa ostrvskom reprezentacijom.

Značajan segment u Đorđevićevom radu je posvećenost, javnost je sa njom mogla da se upozna u gotovo svakom tajm-autu prenošenih pripremnih utakmica, a da je u trenerskom smislu nadogradio svoje igračke kvalitete svedoči i sistem igre koji, paradoksalno za njegovu prošlost, počiva na jakoj odbrani.

Ipak, zabrinjavajuće može da bude to što je tim opet iz korena promenjen u odnosu na onaj iz Slovenije, da su pojedini igrači imali veoma teške sezone iza sebe, ali to može lako da dođe u drugi plan jer mentalna snaga ne zna za umor, a to je ono što Đorđević može i mora da prenese svojim pulenima.

Stvar koja može da bude mač sa dve oštrice jeste i pritisak javnosti. Postojalo je, a i dalje postoji, određeno nepoverenje u Đorđevićevu selekciju, a ono pomešano sa euforijom nastalom posle pobeda u pripremama može da bude kamen oko vrata igračima i celom stručnom štabu.

Iznenađenja u sportu su postala svakodnevica, tako da ne treba da bude čudno ukoliko se Srbija vrati sa medaljom, ali ni ako završi takmičenje u prvoj fazi. Jedno je sigurno, tim čine košarkaši sa velikim srcem, a kao predvodnika imaju čoveka sa možda još većim.

Da će ga ostaviti na terenu zarad pobede, ne treba dovoditi u sumnju. To je možda i najbitnije, povratiti odnos prema reprezentaciji, ako to oni sada (konačno) uspeju da urade, a već su na dobrom putu, rezultati će doći kao nagrada za to.