Dijamant u kruni
Uoči još jednog epohalnog finala Novaka Đokovića razmišljam – koji sjajem blista svaki od njegovih 18 dragulja u kruni?
Zoran Kecman
Kralj je kralj, ali kralj Novak, barem u onom smislu vladara svetskog tenisa, to je ipak nešto tako raritetno i posebno.
Nedelja je na grend slemu uvek dan za krunisanje. A ta koronacija u Parizu, znamo svi, u proteklih deceniju i po bila je pomalo dosadna za sve, jer kao da smo gledali reprizu svaki put od prošle godine, Rafael Nadal, Rafael Nadal, Rafael Nadal…
Sada će od Nadala odmoriti malo i Francuska i Pariz, i navijači, i svi u svetu tenisa, a bogami i graveri imena na Kupu musketara, koji su konačno dobili zadatak da upišu drugačije ime posle dužeg vremena.
Dakle, Novak Đoković ili Stefanos Cicipas?
Prvi je taj pehar već imao u rukama, pre pet godina, kada je tim ludilom od uspeha, zaokružio svoj grend slem pohod. Drugi još ne zna šta znači biti grend slem šampion, njemu je ovo uopšte i prva prilika da igra finale.
Dakle dve strane medalje – jedan igrač koji je preiskusan, koji iza sebe ima sijaset ovakvih situacija (ovo mu je 29. slem finale) i s druge strane mreže, neko kome je to prvi put.
Opet, prilika je takva da svaki od njih ima prava da veruje da će graver, na kraju, urezati njegovo ime i godinu osvajanja.
Nije za Novaka ovo samo prilika da još jednom osvoji Rolan Garos, trofej koji je za mnoge teniske bogove ostao pusta želja. Nemaju ga ni Sampras, ni Beker, ni Edberg, ni mnogi drugi koji su smatrani velikim u ovoj igri.
Ovo je za Novaka šansa da, slušajte dobro, posle 52 godine postane prvi teniser koji ima barem po dva grend slema na svakom turniru!
Znamo da ih u Melburnu ima devet, na Vimbldonu pet, u Njujorku tri, u Parizu, za sada, taj jedan. Doda li danas i drugi, pridružiće se u tom malobrojnom krugu Roju Emersonu i Rodu Lejveru, koji je i poslednji koji je 1969. godine, uspeo da uradi tako nešto.
I samim ulaskom u ovo finale, Novak je pokazao kakva je za njega igrarija u karijeri bila doći do nekog grend slem finala.
Postoji okean igrača koji nikada nisu omirisali barut finalnog dana, a vidite njemu je to pošlo za rukom 29 puta i po čemu je jedinstven u istoriji tenisa – ima barem po šest finala na svakom od četiri slema! To nemaju ni Federer ni Nadal.
A Novak po šest na Vimbldonu i u Parizu, osam na US Openu, devet u Australiji. Kakvo dostignuće!
Ipak, Novak zna da se finala ne broje, jer da se broje, stajao bi sada daleko bolje u toj GOAT trci i ne bi zaostajao dva koraka za Federerom i Nadalom.
U njegovoj kraljevskoj, grend slem kruni, ima mesta za ubacivanje još blistavih dragulja, ali ovaj današnji imao bi poseban sjajn, sijao bi možda jače od mnogih drugih tu, iako je svaki od njih pravo bogatstvo ima posebnu vrednost u istoriji ovog sporta.
Prosto jer je “otkinut” sa krune Rafaela Nadala - to je povelik dijamantski komad kojem bi Novak mogao dati posebno mesto u svojoj kruni. Negde u ravni sa onim nezaboravnim “kamenčićima”, titulama na Vimbldonu 2011. i 2019. godine, Australijan Openu 2012. kada je tukao Nadala posle pet sati i 53 minuta igre ili uz taj prvi i do sada jedini Rolan Garos iz 2016.
O tome koji je blistaviji svakako se može diskutovati do ujutro, ali za to nema vremena, jer je finale na pragu i sledi rasplet ovogodišnje pariske priče.
Da ne bude kako samo pričamo o jednoj strani – pogledajte kakav je dragulj od igrača Novakov izazivač već sada, Stefanos Cicipas.
On je već imao velikih pobeda u karijeri, ali složićete se, grend slem pozornica je proteklih godina, za mladiće poput njega, bila nešto nedostižno. I on i Zverev i Medvedev i još neki su od ovih velikih učili te prve plesne korake na podijumu u “groznici finalne večeri”, a koliko je sam upio i naučio, prikazaće danas.
No, za Cicipasa ima vremena, Novaku je sada svaki grend slem okršaj u finalu jednostavno prilika koju ne sme da propusti. Pre svega zbog onog fotofiniša u trci za Rafom i Rodžerom, tim “moćnim teniskim rendžerima”, koji vrebaju svaki pogrešan korak i koji će iz svojih soba, ako budu gledali finale, bez dileme biti na strani mlađanog Grka.
Krunisanje kod dama bilo je dan ranije i Rolan Garos je, kako to često biva poslednjih godina, dobio novu kraljicu, Čehinju Barboru Krejčikovu.
Čuo sam mnoge priče kako su iznenađeni, kako strahuju za budućnost ženskog tenisa i kako ovakve stvari pokazuju da može da pobedi bilo koja igračica. Jeste, može, ali trenutno je tako i činjenica je da se u tom delu teniskog spektra traže nove zvezde.
Krejčikova je sa 25 prilično iskusna devojka, ali je takođe mlečna zvezda i imaće priliku da svoj sjaj produbi.
Znam samo jedno – češka teniska škola je oduvek bila nešto posebno. Uvek sam se pitao, kako je moguće da jedna zemlja sa tek nešto više od 10,8 miliona stanovnika, uspeva tako lako da izbacuje dragulj za draguljem?
Vidite, sve je u radu sa mladima, u bazi, u polazištu. Samo Prag je grad u kojem imate preko stotinu teniskih terena i kada spaze mladog talenta, bruse ga u šampionskom maniru od najranijih dana.
Jan Kodeš, Ivan Lendl (koji je kasnije igrao pod američkom zastavom), Petr Korda, te Hana Mandlikova, Jana Novotna, Petra Kvitova, sada i Barbora Krejčikova, te nenadmašna Martina Navratilova, koja je kao i u slučaju Lendla, postala američka državljanka.
To je spisak čeških bisera, grend slem šampiona u singlu.
Kada bih pokušao ovom spisku da dodam i ona imena koja su osvajala pehare u dublu i dodam sve te godine i uspehe, trebalo bi mi znatno više prostora, jer su nas igrači iz te zemlje na tako nešto posednjih decenija navikli, ali bar da neke nabrojim - kod devojaka još sjajnu Janu Novotnu, Helenu Sukovu, Barboru Stricovu, Katerinu Sinijakovu, Lusi Hradecku, Lusi Šafaržovu, Kvetu Paške, Andreu Hrdličkovu, a sa muške strane, Danijela Vaceka, Sirila Suka, Martina Dama, Tomasa Šmida, Lukaša Dlouhog, Radeka Štepaneka…
Dovoljno za jedan veliki tom istorije i zato imam izuzetan, ogroman respekt za češki tenis.
Posebno inspirativna je priča Krejčikove, koja je kao devojčica vežbala tako što je besomučno udarala lopticu u zid u Brnu, gradu iz kog je i bišva broj dva u singlu i broj jedan u dublu, Jana Novotna, koja nas je pre nekoliko godina prerano napustila posle izgubljene bitke sa kancerom u 49. godini.
Jana je bila mentorka Barbori Krejčikovoj, koja je titulu na Rolan Garosu posvetila upravo njoj.
Posebni je dirljiva priča kako je uz nju bila do poslednjeg dana života, svakodnevno je obilazila u bolničkoj postelji iako su roditelji bili svesni da je to psihički razara.
Devojka je pokazala i zrelost i snagu i mentalnu čvrstinu jer je mnoge od ovih mečeva u Parizu dobila preokretima, posle dosta znoja i muka i zato je taj ukus osvajanja trofeja sigurno znatno slađi za nju. Jana je, odnekud sa neba, gledala pobede svoje učenice, kojoj je neposredno pred smrt poručila – “Trudi se da uvek uživaš u tenisu i pokušaj da osvojiš bar neki grend slem”.
Krejčikova je to uspela, dva puta u dublu, sada eto i prvi put u singlu. Devojka koja, kako kaže, veruje u ostvarivanje sna iz bajki, ali koju ovo neće promeniti – ostaće ista, obična devojka iz Brna, koja će sve proslaviti u krugu porodice, uz roštilj i poneku kapljicu. Zaslužila je!
No, muško finale je na talonu, dan kada će sve postati mnogo jasnije i kojim će se spustiti zavesa na još jedan pariski randevu sa žutom teniskom lopticom.
Novak i Stefanos su jesenas igrali dramatično polufinale na istom mestu u pet setova i samo to obećava da će ovo biti veoma, veoma interesantan meč.
Iskustvom protiv mladosti – to će svakako biti još jedna od onih priča o dvobojima generacija, jer je među njima dvojicom nemalih 11 godina razlike.
Ipak, finale je finale, za ovo se igra, sa ovo se živi, bitka je bitka.
Rekao je Novak pred Rafu, “hajde da vidimo tu bitku”.
Hajdemo, Novače i u ovu, pa srećno i nek bude sa istim završetkom.
Da Rodžer i Rafa, posle ove nedelje osete i bukvalno, šta znači kada im veliki šampion u naletu i bukvalno diše za vratom.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
