Francuski “Getsbi”
Rafael Nadal je apsolutni rekorder Rolan Garosa.
Ipak, španskom teniser trebalo je punih deset godina takmičenja na turniru da bi uspeo da obori rekord jednog Francuza po broju trofeja na turniru u Parizu.
U pitanju je legenda francuskog tenisa sa početka 20. veka, Maks Dekuži.
U arhivama turnira u Bulonjskoj šumi stoji da je ovaj teniser kako su ga savremenici opisivali “getsbijevskog izgleda”, rodom iz Pariza, uspeo osam puta da podigne pobednički pehar.
Maks Dekuži, koji je izgledao veoma otmeno i koji je bio jedan od prvih predstavnika izuzetno ofanzivnog stila igre, igrao je u vreme kada se po pravilima, nije dozvoljavalo teniserima koji nisu iz Francuske da se takmiče za ovaj trofej.
Bila je to neka vrsta državnog šampionata i ona je okončana tek 1925. godine, par godina pošto je Maks okačio svoj reket o klin.
Ipak, Dekuži nije kriv što su tada bila takva pravila i mnogi postavljaju pitanja da li bi tako nešto uspeo da uradi u međunarodnoj konkurenciji, ali istorija je istorija, a osam pariskih titula ipak dovoljno govore o kvalitetu njegove igre tih godina.
Dekuži je uspeo da pobedi na čuvenom turniru 1903, 1904, 1907, 1908, 1909, 1912, 1913. i 1914. Dakle, sve se završilo godinom početka Prvog Svetskog rata i ko zna kako bi dalje išlo da se takmičenje nije prekinulo četiri godine.
Kada je ono nastavljeno posel rata, Dekuži nije uspeo da dostigne prethodnu slavu, stigao je do dva finala, 1920. i 1923. godine, ali nikada više nije pobedio.
Na tenisku pozornicu stupio je krajem 19. veka kada je postao prvi francuski junior, šampion Vimbldona. Pošlo mu je to za rukom dva puta, 1896. i 1897. godine.
Prvu olimpijsku medalju, srebrnu, osvojio je u dublu sa Bazilom od Garmandije, 1900. godine, bronzu je uzeo 1920. u Antverpenu sa Pjerom Albarnom, a do zlata u miksu stigao je te godine sa čuvenom sunarodnicom Suzan Lenglen.
Vodi se da je Dekuži u svojoj karijeri osvojio ukupno 29 trofeja u svim konkurencijama, što se možda ne čini kao neki naročit broj, naročito u poređenju sa nekim kasnijim velikim šampionima, ali tak “pariški oktet” trofeja, izdvaja ga kao nešto posebno.
Među anegdotama iz njegove karijere izdvaja se meč iz Brisela 1910. godine protiv svežeg vimbldonskog šampioina, Entonija Vajldinga.
Legenda kaže da je Dekuži tada gubio 6:3, 6:0, 5:0 (po nekim izvorima i 5:4), ali je na kraju čudesno uspeo da okrene meč u svoju korist i slavi sa 3:6, 0:6, 7:5, 6:0, 6:0!
Dekuži je bio igrač koji se odlikovao veoma ofanzivnom i agresivnom igrom. Od udaraca, posebno ističu da je imao jak servis i odličan smeč, kao i dobre voleje, a protivnika je uvek terao na udarac više, sve dok ne napravi grešku. Taktički veoma jak, lako je pobeđivao svoje tadašnje rivale u finalima na Rolan Garosu.
Druga legenda kaže da je finale 1907. godine dobio sa neverovatnih 6:0, 6:0, 6:0 protiv izvesnog Gotijea.
Kada je počinjao, tenis nije bio tako gledan sport, šampionate nije posećivalo mnogo ljudi, ali se pojavom Suzan Lenglen, koja mu je često bila partnerka u miksu, sve promenilo. Tenis je veoma brzo postao jedan od najpopularnijih sportova u Francuskoj. Prvi veliki uspeh imali su kada je Suzan imala svega 15 godina, slavili su na prvenstvu Francuske.
Van terena, Maks je imao interesantan ljubavni život, a 1905. godine venčao se sa slikarkom Mari Flameng, ćerkom poznatog francuskog slikara Fransoe Flamenga.
Iako je do srži bio zaljubljen u tenis, Dekuži u to vreme nije mogao da živi baveći se samo ovim sportom.
Često je radio kao teniski sudija, kao trener i savetnik igračima, a bavio se i sportskim novinarstvom.
Maks je 1910. godine osnovao novinu pod imenom “Tenis” u kojoj je imao funkciju glavnog urednika. Kasnije je list preimenovao u “Tenis i Golf”, ali je sve to trajalo samo tri godine. Potom je bio učesnik u Prvom svetskom ratu, a u rovovima je stekao čin potporučnika.
Takođe, ostalo je zapisano da je po završetku karijere, odigravši poslednji Vimbldon 1926. godine, bio uspešan trgovac, bavio se cvećarstvom, a imao je i veliku farmu svinja. Uporedo sa tim sa Žanom Borotrom je otvorio 1931. Francuski internacionalni klub, po uzoru na onaj u Velikoj Britaniji.
Ovaj interesantan čovek bio je jedan od prvih boraca za to da teniseri mogu dostojno da žive od svoga rada i bavljenja ovim sportom. Pisao je kritičke članke i žalio kako je sport veoma skup i težak za one koji se njime bave, a kojima se za sve što ulažu u opremu i tada posebno naporna putovanja, gotovo ništa ne vraća u vidu nagrada.
Bio je prinuđen da se snalazi na svoj način, pa je često svoje trofeje, koje je osvajao na raznim turnirima, prodavao i nudio u zamenu za novčanu nadoknadu.
Filip Dekuži, jedan od njegovih porodičnih naslednika, kasnije je pričao kako je jedva ostao poneki trofej slavnog pretka u porodičnoj kolekciji, jer ih je gotovo sve prodao, a od čekova koje je dobijao, sakupio je novac da sebi kupi automobil.
Kako god bilo, ostao je zapisan u istoriji kao drugi po broju osvojenih pehara koji se vode pod takmičenjima na Rolan Garosu. Biti iza Nadala, u moru svih velikih šampiona, nije malo dostignuće, bez obzira na drugačija vremena i drugačija pravila.
Uostalom, nekoga je i Rafa morao da prestigne.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
