Kec o Parizu 8

Kosmos i mikrokosmos

Rolan Garos je zašao u svoj peti dan, a duh iz boce, kulja li kulja.

Zoran Kecman četvrtak, 3.06.2021. | 10:30 -> 09:15

Tweet

Podeli

Foto: Profimedia

Problem je samo što ovo nije onaj situacija sa Aladinovom lampom, koju kada počešeš, izađe duh i ispuni ti želju.

Iz ove pariske boce, hlape otrovni gasovi ustajalog vina i prete da podave i ono malo razuma što je ostalo u ovom svetu inače, razorenom podelama. Različitog tipa.

Hoćemo li se i u sportu, konkretno tenisu, deliti? Na dobre i loše, na sveznalice i neznalice? Na ove i šta ti ja znam sve koje, one...

Sve je neočekivano počelo najavom Naomi Osake da neće dolaziti na pres konferencije na Rolan Garosu. Onda su je upozorili da to nije u skladu sa pravilima koje je kao igračica prihvatila.

Nije došla na prvi pres, kaznili su je sa 15.000 dolara. Najavili da može biti i diskvalifikovana sa ovog i narednih grend slem turnira, zbog kršenja kodeksa.

Pod tom pretnjom se diskvalifikovala sama, sa turnira u Parizu. Pokupila stvari, otišla u svoj stan na Beverli Hilsu i zaključala se na neodređeno vreme od tenisa, kako je rekla.

Da li, zaista, od tenisa? Bežite li vi u svojim svakodnevnim životima od stvari koje volite (a da to nije hrana)? Ne, Osaka ne beži od tenisa, kog istinski voli, jer da ga ne voli, ne bi ga ni igrala. Biće pre da ona beži od svega onoga u čemu tenis trenutno jeste, a ta lista imenica koje se sada dovode u vezu sa stanjem u kojem ovaj sport jeste može da počne sa – rasulo, nesloga, haos, konfuzija....Dodajte šta mislite, slobodno. Teško da ćete pogrešiti.

Tačno je, nisam psiholog i ne bi trebalo time da se bavim. Niti ću. Mogu samo da konstatujem da je evidentno da devojka ima problema, što je i sama priznala. I to je u redu. Ne treba joj na to dodavati nove. Naprotiv, treba joj na sve načine pomoći da izađe iz njih. Kako, o tome se može diskutovati.

Ipak, situacija u kojoj se našla, možda je pomalo i nepravedno u žižu zbivanja stavila jedino i isključivo ulogu medija. U onom negativnom svetlu.

Foto: Profimedia

Bio sam na mnogim konferencijama za medije i tu zaista ima svega. Ima duhovitih ljudi, onih koji se poput starog Ubalda Skanagate oduvek trude da postave drugačija pitanja, da se malo našale sa igračima i opuste ih. Nije to uvek lako.

Ima i ostrašćenih, ima neinformisanih, ima cinika i da, ima i zlonamernih. Najviše nadobudnih, ali okrenite se oko sebe, tako je svuda oko vas.

Mi smo ljudi, osuđeni na to da budemo deo istog sveta, da živimo u zajednici, da imamo komunikaciju, da tražimo odgovore na pitanja o svemu što nas zanima i što nas okružuje.

U teniskom ekosistemu, kako to Novak Đoković često voli da kaže, danas ima mnogo toga trulog.

Ipak, neće biti da su za to odgovorni samo i isključivo mediji, zbog kojih se Osaka i mnogi drugi osećaju ugroženim.

Šta je sa krovnim organizacijama, šta je sa grend slem turnirima, šta je sa ATP, ITF, WTA, sa onima koji određuju pravila zajedničke igre? Ko nas je ugurao u ovaj uzak, neprijatan tesnac iz kog je zaista teško normalan izaći?

Mats Vilander je u svojoj kolumni u "Ekipu“ konstatovao tačno kako mi nismo roboti, već smo ljudi i otuda bi i reakcije trebalo da su nam ljudske. A ljudi su, kao što znate, skloni i greškama. Prvi priznajem da i sam grešim, pa i na ovim stranicama, dabome. I izvinjavam se zbog toga.

Dakle, podložni smo raznim valovima strasti, uticaja, mišljenja, preispitujemo stalno svoje sisteme vrednosti, ali dok je tako i dok imamo i grama emocija i empatije, dobro je. Znak je da smo još ljudi. Da nismo postali kiborzi u koje, svedoci smo, sve više žele da nas pretvore.

Ali, ako smo zaista ljudi, onda bi trebalo i da tražimo ljudska rešenja.

Foto: Profimedia

Zar i „teniski ekosistem“ mora da liči na odvratne političke sisteme današnjeg sveta, da podsećaju na parlamente u kojem se sukobe i gađaju cipelama, zar ovo mora da bude jedan mikrokosmos haotičnog svetovnog, makrokosmosa u kom svi obitavamo?

Naravno da ne mora. Ako je ovo sport džentlmena, kao što se predstavlja da jeste, onda treba pronaći i džentlmensko rešenje.

Otvaranjem fronta, ništa se ne rešava, samo raste broj žrtava. Nepotrebno, krajnje nepotrebno.

Novinari su tu da bi, od svog posla, kao i teniseri od svog, zarađivali za život i bili posrednici između igrača, koji igraju i navijača, koji sve to prate. Tako je u ovom sistemu.

I onda, mislite li da su samo teniseri žrtve? Da novinari ne mogu da budu u toj ulozi?

Kako okarakterisati izjavu Venus Vilijams posle poraza u prvom kolu na Rolan Garosu, kada je, dajući podršku Naomi Osaki, rekla "da nijedna osoba koja joj postavlja pitanje ne može niti će ikada moći da igra kao ona".

Vidite, ovde se radi o nerazumevanju stvari. O igri gluvih telefona.

Među novinarima koji prate tenis zaista ima amatera, rekreativaca, ali i bivših tenisera, koji bi samo uslovno, zbog toga što su ipak prebacivali lopticu preko mreže, mogli da pokušaju da stanu na crtu Venus.

Ali velika većina ne, jer nisu ni igrali tenis, niti su to morali, jer im to nije zanimanje. Njihovo je da pišu o tome. Da prenose informacije, da prenose izjave, ako su dovoljno stručni i da daju analizu zbivanja, konačno, da postavljanjem pitanja imaju i ulogu navijača koji bi možda isto baš to želeo da pita tenisku zvezdu.

Zar onda ne bi bilo suludo da na takvu izjavu Venus Vilijams, neko iz gomile sedme sile ustane i kaže, ’ da, ali ni ti ne bi mogla da napišeš priču o tvojoj pobedi kao što mogu ja’. Besmisleno, zar ne?

Njena sestra Serena je isto tako ironično u sredu uveče, posle pobede u drugom kolu, na pitanje kakvo je njeno mišljenje o ovoj aktuelnoj temi, davanju intervjua posle mečeva, prokomentarisala sa „Venus je to lepo objasnila“....

Dakle, ni Serena ne razume, ali ne vredi ni kriviti je zbog toga što ne razume. Jer znate, nisu svi novinari na pres konferencijama članovi streljačkog voda, kako ih mnogi doživljavaju.

Još jedan primer, kako u novinari mogu biti žrtve, pamtim iz Australije kada je jedan očigledno nedovoljno informisani kolega, iz neke od arapskih zemalja, zaboravio sam tačno odakle, koji je slučajno stajao do mene, pitao Maratinu Navratilovu "da li je ona za to da nagrade u muškom i ženskom tenisu budu jednake".

"Kakvo glupo pitanje, najgluplje pitanje koje sam čula! Celog života se borim za to, ti nisi upoznat sa tim?", planula je Navratilova.

Kolega je samo pocrveneo i poželeo da momentalno propadne u zemlju, ali ona se pod njegovim nogama nije otvorila.

Da li je morala da odgovori tako? Svakako da nije i ovo je eklatantan primer gubitka takta i kulture ponašanja kod onog kome je pitanje postavljeno.

Foto: Profimedia

Gde je sada rešenje? Ostaviti Osaku na miru, da potraži svoj mir, svoje rešenje.

Ne treba je kažnjavati, naravno. Stvarno ne znam kome ja prvom palo na pamet to da ljude kažnjavaju zbog toga što neće ili nisu u stanju da u određenom trenutku daju izjavu.

Ljudi smo, imamo valjda pravo na izbor? Na individualnost.

Meni, što sam rekao i posle njenog čina, samo smeta neiskrenost, jer pamtim sasvim druge situacije sa njom. Ali, ako sam i pogrešio u oceni, izvinjavam se, kao i mnogi drugi.

A pravila u svetu tenisa, kao i u politici, u životu, kao i zakone kojim se rukovodimo, treba menjati ako se pokaže da nisu dobra.

Zna se i odakle to treba inicirati, zaista je potrebno pronaći bolju formulu da sve efikasnije, tečnije, bolje funkcioniše. Kako bi svi u najboljem interesu mogli da rade svoj posao.

Za to je potreban dijalog, nikako kopanje rovova.

E sada, što posle evo 1.270 reči pišem o tome šta je još danas na Rolan Garosu bitno, posledica je duha iz one boce sa početka teksta koji se dobrano raširio po teniskim meridijanima.

Hoćemo još o pravilima? Hoćemo!

Šta sa onih dvadesetak navijača Čileanca Kristijana Garina, što ih samo još šibom nisu isterali sa tribina oko 20.55, pet minuta pre početka policijskog časa u Parizu? Čuj, policijskog časa u Parizu usred 21. veka (kako mi ovo grozomorno zvuči i podseća na neka neslavna vremena svetske prošlosti)!

Je li u redu terati ljude koji su, u groznici navijačkog trenutka, u momentima kada se meč koji je igran u pet setova, lomio, želeli da ostanu i isprate ga do kraja?

Ti ljudi su platili kartu da odgledaju meč DO KRAJA. Ne da budu isterani pre završetka. I da, iza žičane ograde, praktično sa ulice, prepušteni na milost i nemilost naplativačima kazni, isprate finiš meča u kojem je njihov ljubimac slavio sa 8:6 u petom setu.

Živela pobuna, tako bi se zaista moglo reći.

Jer da ima malo više razumevanja u današnjem svetu, mogla bi se naći rešenja i za ovakve sitnice, koje za mnoge život znače. Posebno ako su sa drugog kontinenta, usred pandemičnih vremena, prevalili tolike kilometre da bi gledali tenis. Pa i da su tu iz Pariza, iz drugog dela grada, isto je.

Foto: Profimedia

I dobro, znamo da je četvrtak dan za GOAT (ove). Novak, Rodžer, Rafa, tim redom. S tim što je Novak na „Lenglenu“.

Pitam se , odakle sve dolaze da gledaju Rodžera Federera, to sam bog zna, ali čujem da je otkako se plasirao u drugu rundu, za današnji meč sa Marinom Čilićem, interesovanje bilo neverovatno.

Zamislite, takav magnet, a tako malo ulaznica, opet zbog pandemijskih pravila.

A ironija je u svemu da sada svaki meč Rodžera Federera u Parizu može biti i njegov oproštajni, njegova labudova pesma u gradu svetlosti.

Za Rafu protiv Gaskea, ne brinem, Rišaru ne bi pomogle ni silne Napoleonove trupe i konjica da izbori danas čudo, osim ako Rafa ne pobedi sam sebe, dok će Novak protiv Pabla Kuevasa imati priliku za specijalizaciju.

Da utvrdi gde je trenutno na putu ka konačnom cilju.

Da, grend slemovi su ono za šta još igra. Sada, što je Rafa glavni igrač (favorit) u Parizu, to je druga priča i to ne mora da bude tako loše.

Teret je na Špancu, ne na Srbinu.

A svaki od njih najbolje zna kako da se nosi sa svojim bremenom. Na nama je da, kao i uvek, uživamo u igri.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.