Titan i Titanik
Ono kada gledaš teniski meč od kog poskoči i Mesec i od uzbuđenja zatrepere i zvezde. E tako je to bilo u petak uveče, na Port D’Otoju. Ču-de-sno!
Zoran Kecman
Šta smo to gledali? Kakav je to nivo tenisa bio? Kosmički nestvarno, bajkovito, nabijeno adrenalinom od početka do kraja. Da, igrali su i dobijali i nemoguće. Merci, gracias, hvala, ovo što ste nam priredili u tih četiri i kusur sati, nećemo vam nikada zaboraviti.
Kako bi neko to i mogao? Kako je neko uopšte od uzbuđenja mogao i da spava posle onakve epske bitke na prašnjavoj gladijatorskoj pozornici Pariza, uz onih 5.000 srećnika, u onim kutijama na „Šatrijeu“ koji su stvarno bili srećnici nad srećnicima.
I na kraju, Novakovo remek delo!
Zapitatjte se, ko je ikada uspeo da istroši kralja šljake, fizički i psihički, na njegovom terenu?
Da na kraju bude tako izmožden da izgubi šest gemova u nizu?
Ima li sad ikog, na bilo kom meridijanu ove planete koji može da kaže da za Novaka Đokovića u svetu tenisa postoji išta nemoguće? Posle ovoga, verujem da više nema i da su se i oni poslednji i najuporniji, konačno zavukli u mišije rupe.
Zapušio je svima usta povelikom teniskom lopticom! A tek bi trebalo, u nedelju. Ali, neka to malo sačeka. Ima vremena.
Razmišljam kakve su nam sve bitke priredila njih dvojica u ovih 58 poglavlja. Čega je tu sve bilo, kakvih lomova, preokreta, kakve teniske magije. I sa 34, odnosno 35 pokazuju ne da se nisu zasitili, nego da idu dalje, još više u stratosferične visine ove igre, tako nedohvatne za ostale.
Ne znam koliko je potrebno da se shvati koliku je planinu od zadatka ispred sebe imao u ovom polufinalu svetski broj jedan.
Znate, Rafin ratni brod na Seni bio je nešto nedodirljivo. Kako je onda u pariskom smislu „brodić“ sa ušća Save u Dunav (13:1 u titulama na Garosu) uspeo da ga u toj borbi torpeduje, izbuši i probije mu trup i pusti ga da potone na dno Sene?
To je pitanje za teniske stručnjake koji su razmišljali i pogodili – da će Novak biti agresivniji nego inače, da će ciljati i Rafinu naizgled neuništivu forhend stranu, ali i još mnogo, mnogo toga više, iako je i sam priznao da je to takvog dostignuća došao pošto mu je servis profunkcionisao onako kako je želeo tek u – četvrtom setu!
Posle onako izgubljenog finala prošle jeseni, posle poraza u Rimu nedavno, tako se izdići do visina teniskog raja i ostati gore na oblacima? Đoker magija, nema šta!
Pariz je, istorija nas uči, bio nekada mesto gde su kraljevske glave i bukvalno padale, na čuvenoj giljotini.
Rafa Nadal, kao neprikosnoveni kralj Pariza u ovih deceniju i po, srećom nije ostao bez iste, ali figurativno jeste - povređen mu je ponos, probijena je ta njegova nenadmašna šampionska aura na ovom turniru. Novak je načinio korak bliže, devetnaestom.
Pokazao je kako se može protiv brutalne snage. Silom glave, volje, majstorstva. Srcem kao njegov Kopaonik ili Rtanj, na koji se Novak uspinjao i ovog proleća da napuni baterije.
Jeste li sada do tančina razumeli onaj krik pušten posle pobede nad Mateom Beretinijem? Da? Dobro je.
Mislim da i Rafa Nadal jeste, iako mu trenutno nije najprijatnije u sopstvenoj koži.
Spištene glave, duboko povređen, onako smrknut, gledao je ispod oka Novaka i sam potajno diveći mu se, kao da ga pita, "jesi li morao baš ovo da mi uradiš?"
Ali, misli li da Novak nije patio posle onih 6:0, 6:2, 7:5?
Tako to biva, došao je i za Rafu "crni petak" u Parizu, a za Novaka, prilika za veliki, veliki revanš. U spektakularnom izdanju.
Novak je tu svoju rešenost da istraje u toj imaginarnoj GOAT borbi, pokazao upisavši se u treće grend slem finale zaredom, a 29. u karijeri. Samo Rodžer Federer ih ima više, 31, Rafa je ostao iza, na 28.
Novakov osmeh na licu tokom trećeg seta, otkrivao je onima koji bolje umeju da čitaju, da je već tada razumeo da ima grogiranog protivnika na konopcima i da ga treba dotući.
Možda je prošle godine Rafi na volšeban način dozvolio da mu Španac pokloni „đevrek“ u početnom setu, tih neverovatnih 6:0, ali je “Bik sa Majorke“ svakako u svlačionici prošle noći video crveno posle vođstva od 2:0 u četvrtom setu, kada mu je Novak isporučio netipičan „đevrek“ Beogradske pekarske industrije, umešen Noletovim prstima, dakako!
Tih šest gemova zaredom dugo će proganjati Rafu i sve u njegovom taboru, ali kao što i sam reče posle novinarima, „to je tenis, zar ne?“
Tenis je i igra slučaja, možda i nešto više od toga. Kako objasniti tu vremensku simetriju Rafinih poraza u Parizu, na koju mi je ukazao prijatelj, kojih desetak minuta posle završetka meča?
Pazite – Rafa u Parizu, ispostavlja se, gubi u ciklusima, svake šeste godine!
Prvo je to bilo 2009. kada ga je porazio Robin Soderling, pa 2015. Novak Đoković i sada opet šest godina kasnije, Novak Đoković! Na šta bi Francuzi, da ovo sad čuju, uzviknuli – „voala“ ( Voila).
I šta sad to otvara? Kakvu mogućnost za Novaka?
Setite se šta sam pisao pre par dana, da bi trijumf ovde u Parizu bio BREJK nad brejkovima u borbi za titulu GOAT.
Dobro nam je svima jasno da je Novak u zaostatku za Nadalom ne zbog tih Rafinih 13 u Parizu, jer mu je to stvarno bilo gotovo nemoguće oduzeti, kao Novaku onih devet u Melburnu.
Novak je u zaostatku zbog tih finalnih poraza u Njujorku, gde Rafa čak ima jednu titulu više od njega (4-3).
Ali, pođe li Novaku za rukom da u nedelju pobedi čeljade sa Helade, tog modernog Ahileja grčkog tenisa, onda ćemo imati ludu, ludu trku do kraja ciljne linije „velike trojke“.
Jer pobedi li Novak Cicija, biće mu to 19. grend slem i biće samo za jedan jedini korak iza Rodžera i Rafe sa po 20. A dolazi Vimbldon, gde lako može da se dogodi da posle njega bude 20 – 20 – 20!
No, bilo bi bezobrazno reći da je trofej u Novakovom džepu jer je daleko od toga, daleko, daleko, verujte mi!
Čak i da svi verujemo da jeste, tako se ne sme razmišljati. Jer nije gotovo dok se posao kompletno ne završi.
Zato što mladi Cicipas igra nikad bolje, zato što je izdržao i nalet topovskih servisa Saše Zvereva, zato što je ekstremno gladan uspeha i svog prvog grend slema, zato što odmorniji... Može se još nabrajati, svakako.
Zašto to kažem? Pre svega zato što je finale prosto finale. Ništa drugo se ne računa pre toga, samo to mesto, taj dan i taj rezultat.
Rekao sam to isto i pre meča Novaka i Rafe, da nije važno „što je bilo, bilo je“, da je bitan samo ovaj, sadašnji trenutak. I vidite koliko je to bilo ispravno.
Ne sumnjam da će Novak maksimalno respektovati protivnika, jer on tako nešto i zaslužuje. Niko u grend slem finale ne dolazi slučajno, pogotovo ne Cicipas, iako mu je to prvo takvo iskustvo.
Novak će, bez dileme, biti svestan šta mu se na istom mestu dogodilo pre šest godina. I tada je u ranijoj fazi pobedio Nadala, u četvrtfinalu, pa mu se u finalu dogodio Stan Vavrinka.
Ipak, u tenisu nikada ne možete ni na šta sigurno da računate, jer tu nikada ništa ne pada s neba. Sve morate postići svojim rukama, krvlju, znojem, znanjem, veštinom.
Ako je Vavrinka mogao da ima svoj dan nad danima, zašto ne bi i Cicipas verovao da može da uradi tako nešto? Kao što je i Novak tako snažno verovao kada je ovih dana rekao da veruje da može da pobedi Rafu. Vera u sportu ima čudesnu snagu.
Ali tu je Marjan Vajda, Novakov anđeo čuvar, da ga smiri, usmeri, podseti na fokus.
Sad se i Goran Ivanišević sigurno negde smeška iz svog splitskog kutka, namiguje šeretski u razgovoru sa prijateljima i konstatuje da je ovog puta pogodio, rekavši Novaku još ovde, u Beogradu, da su mu veće šanse da Rafu dobije pre finala.
Iskustvo ljudi tenisa. Nikad to ne potcenjujte.
Uostalom, ne treba Novaku bolji primer od današnjeg primera Rafe Nadala. Jer Novak i Rafa su, bez sumnje, teniski bogovi, Titani. Dolaze iz zlatnog doba tenisa.
A u tenisu začas možeš od Titana da postaneš Titanik!
Nadamo se da je Novak naučio tu lekciju od pre šest godina. Nema emotiivnog pražnjenja, nema opuštanja, ostao je poslednji, najveći korak.
Sada kada je na pragu velikog, najvećeg mogućeg brejka, na Rafinoj zemlji.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
