Pablo iz mog sokaka
Ljudi sa ovakvim poremećajem zahtevaju divljenje, ne podnose kritiku, ne razumeju osećanja drugih, ali su nenadmašni u tetošenju sopstvenih duševnih mehurića. Sebe uzdižu time što će druge uniziti. Ovo je njihovo vreme.
Izvor: DW
Da li je dobro kada umetnici o sebi misle bolje nego njihovi savremenici? Verovatno je to strategija preživljavanja, pozivanje na neumitni sud budućnosti koji će ismejati slepe savremenike i verifikovati genijalnost neshvaćenog umetnika. Ako je suditi po tome, često sam bio okružen suštim genijalcima.
Genije iz komšiluka
Jedan od njih doselio se osamdesetih u moju zgradu. Imao je teški crnogorski naglasak, brkove i logoreju – umeo je da priča bez tačke i zareza, a izuzetnu frekventnost u lokalnom vokabularu imala je zamenica "ja”.
Ta mala reč je bila ventil kojim je on spajao spoljašnji i unutrašnji svet – iz okoline je uzimao gorivo za svoj ego da bi ga poput balona naduvao i podigao svojom verbalnom hiperventilacijom. Nizao je reči o junačkim delima koja su bila urađena nekada davno, naravno, na drugom mestu, ili će tek uslediti.
Pre nego što je otišao pred matičara sa devojkom iz naše varoši studirao je likovnu pedagogiju u crnogorskom gradu poznatom po pivu. Bio nastavnik likovnog, ali i mnogo više od toga. Još tada je u sopstvenim očima bio važniji od Pikasa, Kandinskog i Šagala zajedno.
Izgubio sam ga iz vida, kada su devedesete razorile i komšiluk u kojem smo živeli i zemlju u kojoj smo se rodili. Javio mi se posle tri decenije. Došao je do mog telefonskog broja i profila na jednoj od društvenih mreža. Čuli smo se. Glasom koji kao da je bio zamrznut u osamdesetim objasnio mi je da ima kućerinu u glavnom gradu, da je uspešan po svim tranzicionim kriterijumima, da ga hoće slava ali ga ni pare ne zaobilaze.
Avetinja iz prošlosti
Bio sam prinuđen da se povremeno elektronski dopisujem sa hvalisavcem. Vrlo brzo sam morao da se setim da je njegov najveći talent tvrdoglava, agresivna hvalisavost. Za razliku od "brbljivca iz Luisvila” kako su nazvali Kasijusa Kleja koji će docnije postati Muhamed Ali, on nikada nije prešao sa reči na dela. Epski staromodan, sa čaplinovskim brkovima, još kao mlad čovek izgledao je anahrono.
Tada, u bosanskoj provinciji, voleo je da se meša u stvari u koje se nije razumeo. Jedna od njegovih omiljenih zabluda je bila – košarka.
Tvrdio je da je daleko od tog mesta trenirao u nekom jugoslovenskom prvoligašu. Pokušao je to i dokazati kao trener lokalnog kluba u nastanku. Problem su bile pokazne vežbe. Po pokretima je ličio na Pink Pantera iznenadno napadnutog parkinsonizmom. Ništa ni sa čim nije bilo u koordinaciji.
Najupečatljiviji potez, po kojem ga pamte svi basketaši kasabe, bio je pokušaj da dohvati jednu loptu koja je u sporom luku izlazila preko ivice betonskog igrališta. Kao na usporenom snimku mahao je rukama za sve nedostižnojom loptom, a onda se kao daska zalepio za beton. Posledica je bila – lom podlaktice.
Posle je sa gipsom na ruci pričao o svom dramatičnom žrtvovanju, koje je unelo preokret u važnu utakmicu. Zamišljam ga dok tom rukom danas slika. I to baš onako kako je igrao košarku.
Gola Savina i dekorativni kič
Ono što sam u serijskim porukama na pametnom telefonu saznavao o mom bivšem komšiji nije mi ga učinilo simpatičnim. Naizmenično mi je slao fotografije golih starleta, fotografije svojih umetničkih dela i poprilično tupave viceve iz interneta.
Još iz davnih dana sam znao za jadac: Ako komšiji pružiš prst iščupaće ti šaku. Zato nisam reagovao ni na golišave dame ni na njegovu umetnost ni na viceve. Počeo je sa insertom iz "Čuda neviđenog”. Naravno, Savina Geršak kao od majke rođena pred očima monaha, ali je vrlo brzo prešao na instagramsku golotinju devojaka koje bi mu mogle biti unuke.
Ipak, veći pornografski efekat (čuđenje i pomalo zgražavanje) izazvao je predstavljanjem svog šarolikog likovnog opusa. Očerupao je "Petla” Marka Šagala, skoro doslovno iskopirao ptice jednog tuzlanskog umetnika čiju sam izložbu posetio još osamdesetih. Fotografisao se u pozi Pikasa – mornarska majica, dlanovi na uvid. Jahao je na "Plavom jahaču”, od Kandinskog preuzeo geometrijske forme koje podsećaju na notne zapise. I tako u bekraj.
Ponekad bi me direktno prozivao. Tražio je od mene da mu se divim. "Pikaso je za mene", - hm, hajde da ublažim njegov sočan rečnik - "vaginalna magla”. "Krv mi je crnogorska, ja sam svjetski umjetnik”.
Kurčenje kao umetnički stav
Prvo sam mislio da se ovaj lik šali. Ali sve češći verbalni izgredi nisu ostavljali mesta sumnji: "Organizuj mi izložbu da pokažem tim tvojim kakav sam genije”.
Ne znam da li je u pitanju „Hubrisov sindrom", perceptivni poremećaj od kojeg obolevaju moćnici – svetovnu moć ovaj čovek nije nikada imao, a za duhovnu nije ni dovoljno obrazovan ni dovoljno inteligentan. Ili je reč o hipertrofiranoj ljubavi prema sopstvenom liku, nastaloj negde na zavičajnom putu Pljevlje-Nikšić-Cetinje?
Zaista ne mogu reći da li je suština tog budalastog ponašanja neka vrsta narcisoidnog poremećaja ličnosti ili naprosto urođeni bezobrazluk. Biće da je u pitanju neka mešavina čija je receptura komšijina najveća tajna.
Ljudi sa ovim poremećajima traže nepodeljenu pažnju i divljenje, ne podnose kritiku, ne razumeju osećanja drugih, ali su nenadmašni u tetošenju sopstvenih duševnih mehurića, pompezni su u pokušaju da sebe uzdignu time što će druge uniziti.
Pošto sam nekoliko decenija proveo u druženju sa pesnicima, samozvanim ili istinskim, novinarima, osrednjim ili odličnim, nepoznatim muzičarima i darovitim slikarima, mogu na osnovu iskustva reći da sam u stanju razaznati kakav ih starorimski Genij prati kroz život.
Manje ili više kreativni ljudi doduše vole da boemski mlate dlanovima po površini života ne bi li na njoj, kao na vodi u kadi, proizveli penu koja će je ulepšati.
Ali najbolji od njih, oni sa najvećim dometima, nisu imali potrebu da svoje delo zastupaju kao loše balkanske kopije holivudskih agenata. Istinske kreativne duhove više zanima dijahronijski dobačaj njihove umetnosti, domet kroz vreme, od samoreklame. Šepurenje bez samoironije i oni su smatrali ruralnom devijacijom u primitivnim karakterima.
Komšija, ni mrtav ni živ
Šta da radim sa Pikasom iz mog davnašnjeg haustora? Ništa. Ovo je njegovo vreme.
Samo u ratnom rasulu i posleratnoj grabeži takvi tipovi su mogli da dobiju prostor i prilike koje im njihov oskudni talent u normalnim okolnostima nikada ne bi obezbedio. Samo kloaka društvenih mreža, umetnički neobrazovani novinari i površni mediji mogu progutati njegovu narcisoidnu priču kao autentičnu.
Njegova zvanična biografija je prožeta fikcijom. Navodne izložbe u Nemačkoj kojima nema traga ni na internetu ni u stručnim časopisima.
Časopis "Kapital” je sedamdesetih otpočeo godišnje vrednovanje živih umetnika u svetu. Ta rang-lista pod nazivom "Umetnički kompas” već sedamnaest godina navodi Nemca Gerharda Rihtera kao slikara koji je neprikosnoveni broj jedan u svetu – ne prema cenama slika već prema oceni stručne javnosti. Od mrtvih umetnika na čelu su Endi Vorhol i Jozef Bojs.
Mog komšije nema u "Umetničkom kompasu” ni među živima ni među mrtvima.
Da je jedan jedini put čuo Rihtera, najznačajnijeg umetnika današnjice, kako govori, začudio bi se. U jednom od retkih intervjua skromni Rihter je rekao: "Više ne postoje kriterijumi, šta kupujemo i prodajemo i šta kupuju kolekcionari. To se sve više srozava. Kupuju još samo zabavne gluposti”.
Komšija ionako skromnost smatra vrstom bolesti. Ali je na vreme shvatio da je put uspeha – put proizvođenja "zabavne gluposti”. U zemlji bez kritičke stručne javnosti on čeprka po umetničkom otpadu s početka 20. veka. Malo Pikasa, malo Dalija, malo etno-kiča. I kreće se na eklektički način nepogrešivo prema 19. veku.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
