48. Bitef: A gde je revolucija, stoko?

Lični pregled dešavanja na 48. Bitefu (20-30. septembar 2014): Bilo nedavno, prisutno i sada.Ovogodišnji Bitef, pod sloganom &bdquo;Prošlost je sada&rdquo;/Past is Present, započeo je kao Veliki prasak, ili, preciznije, kao godina koja 1. januara počinje svetlima novogodišnje jelke, dok većina leži pijana, a u pozadini i dalje tutnji muzika. Predstava &bdquo;A gde je revolucija, stoko?&rdquo; Boruta Šeparovića, gromoglasno je otvorila je 48. Bitef i, bez ustručavanja 2 dana nakon završetka Bitefa, mogu reći da je apsolutno zaslužila Gran pri. Ipak, kao i na 47. Bitefu sa predstavom &bdquo;55+&rdquo;, takođe u produkciji Montažstroja iz Zagreba, Šeparović je dobio Specijalnu nagradu, šta god to tačno značilo. Gotovo komično, Gran pri ove godine ide u iste ruke kao i prošle, opet ne sasvim zasluženo, Oliveru Frljiću za predstavu &bdquo;Aleksandra Zec&rdquo;. Ne samo što se tiče nagrada, već još više u pogledu programa, 48. Bitef jako liči na svoje 47. ali i 46. izdanje. Od ovogodišnjih 13 predstava, ugrubo se može reći da je jedna bila izuzetna i van bilo kakvih fioka (&bdquo;Revolucija&rdquo;, naravno), nekoliko zanimljivih, nekoliko sasvim prosečnih, a o tri &bdquo;regionalne&rdquo; nema ni potrebe govoriti. Referisaćemo se pre svega na zanimljiva ostvarenja i njihovu međusobnu povezanost. Već pomenut projekat &bdquo;A gde je revolucija, stoko?&rdquo; vredan je pre svega na intelektualnom i društveno-ispitivačkom nivou, ali i ritmičkom, audio i estetskom planu. Bazira se na montiranom snimku prethodnog Šeparovićevog projekta, &bdquo;Mali čovek želi preko crte&rdquo;, u kome su manjinske grupacije u sopstvenom aranžmanu izvodile kompilaciju &bdquo;Paket aranžman&rdquo;. Međutim, &bdquo;MČŽPC&rdquo; je zabranjen posle samo 4 izvođenja zbog tzv. autorskih prava. Najvažnija vrednost ove predstave ipak nije kritika cenzure, već apatije koja vlada u savremenom društvu. Kroz 75 minuta gotovo frenetične izvedbe, &bdquo;A gde je revolucija, stoko?&rdquo; nas može pokrenuti na bunt, makar on bio i nedefinisan, ali nas itekako može i spustiti kao stoku koja sve pokorno prihvata.Sličnim pitanjima, ali pre svega racionalno, bave se i &bdquo;Bojno polje sećanja 1914/2014&rdquo; i &bdquo;Communitas na ispitu&rdquo;, s tim što smatram da je ovaj projekat u kome je određeni broj posetilaca takođe i akter &bdquo;Communitas&rdquo;-a (kako i naslov kaže), bez dovoljno promišljene koncepcije i previše &bdquo;slučajan&rdquo;, te je trebalo biti na Polifoniji, ili u već okviru nekog off programa Bitefa. S druge strane, predstava Hansa-Vernera Krezingera i Regine Dura, itekako je zanimljiv dokumentarni projekat, barem za publiku koja razume istoriju i njen uticaj na sadašnjost. Po jedan Nemac, Austrijanac, Bosanac i Srbin odigravaju i prepričavaju pre svega kako je počeo Prvi svetski rat, period između Prvog i Drugog, zatim vezu koja se nastavlja kroz Drugi svetski rat, ali i 90-te i sve do današnjeg dana. Najvažnije, Krezingerovo i Durino &bdquo;Bojno polje&rdquo; ukazuje na to da Prvi svetski rat ne samo što je nastavio da živi kroz Drugi, već i dan-danas utiče na političke i društvene promene. U takođe intelektualnom (možda i previše), ali na dalekom višem nivou je predstava čuvenog Kšištofa Varlikovskog. &bdquo;(A)polonia&rdquo; je više multimedijalna filozofija, prepuna referenci koje nije lako shvatiti, često van onoga što se podrazumeva pod &bdquo;teatar&rdquo;, čak ne ni pod &bdquo;post-dramski&rdquo;. Mučna za gledanje, u trajanju od više od 4 sata, ona ipak može biti zanimljiva za ljubitelje &bdquo;ekstremnog&rdquo; pozorišta koji mogu da shvate njen prebogat spektar smisla. Sa druge strane, iako traje duplo kraće, predstava &bdquo;Front&rdquo; renomiranog Luka Persevala, uglavnom je tekstualna i podjednako teška za praćenje, ali suptilno, minimalističkom scenografijom i zvučnim planom, izaziva stravično osećanje fronta 1914-1918; doduše ritmički previše teško za praćenje.Od preostalih pet domaćih i regionalnih predstava (što su pojmovi koji se već u potpunosti mogu izjednačiti), &bdquo;Neoplanta&rdquo; u režiji Andraša Urbana je daleko najjača i po svom društvenom, ali i emotivnom dejstvu. Osvojila je glavnu nagradu Sterijinog pozorja i nagradu publike Bitefa i o njoj treba reći više nego što ovde ima mesta. Zatim &bdquo;Zmajeubice&rdquo; po tekstu Milene Marković i u režiji Ive Milošević, iznenađujuće je i zanimljivo ostvarenje, koje svakako treba pogledati, a za to imamo priliku tokom cele sezone JDP-a. Što se tiče već pomenutih, diskutabilno uvrštenih domaćih predstava (&bdquo;Grobnica za Borisa Davidoviča&rdquo;, režija Ivica Buljan; &bdquo;Mali mi je ovaj grob&rdquo;, Dino Mustafić), ne bih ih podrobno opisivao, niti su to zaslužile. Osvajač Gran prija, &bdquo;Aleksandra Zec&rdquo;, na granici je dve prethodno pomenute, ali pre svega po pitanju selektorske odluke. Predstava je daleko od loše, ali je tipični Oliver Frljić, ovde već nekoliko puta viđen, pritom i lošij i pojednostavljeniji od prethodnih poput &quot;Mrzim istinu&quot;, viđene 2012. na Sterijinom pozorju. Čini mi se da se danas i previše mogu upotrebljavati pojmovi i sintagme kao &bdquo;bitefovski&rdquo;, ili &bdquo;Bitef u poslednje vreme&rdquo;. Za internacionalnu publiku, Bitef i dalje predstavlja jedan od najvažnijih svetionika u evropskom pozorištu. Nažalost, za one koji ga bolje poznaju, već se primećuje kriza, i finansijska i programska. Još mračnije, šta je rešenje za budućnost? Nažalost samo su dva rešenja: ili isti žiri ili ne pozivati iste autore.