Louhimijes: Film kao poslednja odbrana

Šta radi finski reditelj kada dođe u Srbiju? Kupuje piratske kopije svojih filmova.Ne, rečenica koju ste pročitali nije vic, mada bi mogla da bude. Ta rečenica samo opisuje ono što je prethodnih dana u Beogradu radio finski reditelj Aku Louhimijes, koji je bio iznenađujuće oduševljen pronalaskom piratskog snimka svog ranijeg filma. &bdquo;Da, kupio sam svoj film. Kupio sam samo svoj film&ldquo;, odmah dodaje uz osmeh. &bdquo;I ponosan sam. Naravno, razumem celu situaciju sa piratima, kao i to da neki ljudi ne dobijaju novac za ono na čemu teško rade. Ali moram da priznam da sam bio ponosan kada sam video da je neko u Srbiji smatrao da treba da napravi ilegalnu kopiju mog filma iz Finske i da je mislio da će se ona možda prodavati.&ldquo; Ali Louhimijes se neće vratiti u Finsku samo sa piratskim diskom svog filma. Od svojih domaćina iz Kulturnog centra Beograda tražio je da ga povedu negde gde bi mogao da kupi i izdanja srpskih filmova. U razgovoru za B92 primećujemo zajedno kako Finska sa upola manje stanovnika od Srbije snimi duplo više filmova. Louhimijes se odmah ograđuje i kaže da je prošla godina u finskoj kinematografiji bila specifična, rekordna, sa čak 32 igrana filma.&bdquo;Uglavnom se ne snima toliko filmova godišnje&ldquo;, objašnjava reditelj. &bdquo;Ali u Srbiji bi trebalo da snimate toliko filmova. Mislim da imate odlične filmske umetnike, i da film koristite ne isključivo kao biznis već kao vrstu umetničke odbrane.&ldquo; Odmah počinje da nabraja ostvarenja kao što su &bdquo;Krugovi&ldquo; Srdana Golubovića i &bdquo;Klip&ldquo; Maje Miloš. Priznaje da je u boljoj situaciji nego većina stanovnika Finske, jer kao reditelj je u prilici da često posećuje svetske filmske festivale. &bdquo;Znate, poslednji vaš film koji je imao bioskopsku distribuciju u Finskoj bio je &rsquo;Dom za vešanje&rsquo; Emira Kusturice. Čak ni &rsquo;Podzemlje&rsquo; nikad nije stiglo do bioskopa. Pazite, to su osamdesete! E to je problem&ldquo;, uviđa on, odmah nudeći vrlo praktično rešenje. &bdquo;Znate šta? Trebalo bi da postoji internet prezentacija sa srpskim filmovima, gde bih ja mogao da vidim šta imate i platim nekoliko evra da gledam film koji hoću. Kao što funkcionišu servisi poput iTunesa. Mogao bih da ih gledam legalno, to bi bile dobre kopije, kvalitetne, i za mene bi to bilo odlično rešenje. Jer, ako ja sada hoću da pogledam &rsquo;Dom za vešanje&rsquo;, mogu naravno da ga nađem na internetu, ali to su sve loše kopije.&ldquo; Osim kopija svojih filmova, Louhimijes se oduševljava i sinhronizovanim verzijama svojih ostvarenja. &bdquo;Kada putujem, često dobijam DVD izdanja svojih filmova koji su sinhronizovani na lokalne jezike. Zamislite kako to izgleda kada gledate nešto što ste snimali na svom maternjem jeziku, a sada je pred vama ista ta slika, samo drugi jezik. Turski, korejski... Za mene je to odlično iskustvo. Gledao sam odličnu grčku verziju nekih svojih filmova. Zanimljivo je to...&ldquo;Ipak, u Srbiji nije imao priliku da uživa u sinhronizaciji. U Dvorani KCB-a, na projekciji svog filma &bdquo;Vuosari - gola luka&ldquo; (Vuosaari, 2012), koji je 26. aprila otvorio Nedelju finskog filma, pokušao je da čita prevode svojih filmova i da tako pohvata niti. Ipak, priznaje da je bilo suviše teško. Iznenadio ga je naš jezik, ali i broj ljudi koji su došli da gledaju film. Svestan je, kaže, da bi redovna distribucija značila mnogo za finske filmadžije, ali je isto tako i svestan da u nedostatku distribucije ljudi putem interneta dolaze do onoga što ih zanima. &bdquo;Kada bi postojala i internet prezentacija sa finskim filmovima, siguran sam da bi bilo ljudi u Srbiji koji bi platili evro ili dva da pogledaju neke naše filmove. Gledanje filmova na velikom platnu ima svoje prednosti i filmske revije poput ove su izvanredne, ali ako hoćete da gledate film kod kuće, ovo bi mogla da bude dobra ideja.&ldquo; -- Pročitajte i Biti svoj: Magija finskog filma -- Potpisnik ovih redova nije sasvim siguran koliki bi bio broj tih ljudi, ali je sigurno da u Srbiji postoji interesovanje za finske filmove, što dokazuje i broj ljudi koji je osim pomenutog filma na otvaranju, došao i dan kasnije da gleda još jedan Louhimijesov film, napetu dramu &bdquo;Crna kugla&ldquo; (8-Pallo, 2013). Usred razgovora, Louhimijes brzo uzima katalog sa pregledom filmova koji su izabrani za Nedelju finskog filma, lista ga žustro i počinje sam da komentariše filmove. Tvrdi kako se finska, kao verovatno nijedna kinematografija, ne može opisati kroz jednu reč. U prilog tome ide i raznovrsna selekcija pomenute revije, a skačući s filma na film reditelj priznaje kako samo jedan od izdvojenih filmova nije gledao. Osim tog filma &bdquo;Pomoćnik&ldquo; (Larjungen, 2013), hvali sva ostala ostvarenja, izdvajajući hrabru psihološku dramu &bdquo;Otvori mi se&ldquo; (Kerron sinulle kaiken, 2013) o Marit, glavnoj junakinji koja je promenila pol i pokušava da se suoči sa reakcijama okoline na njenu ličnost u ženskom telu. &bdquo;Mislim da su pogrešno isticali ovaj film kao film sa transrodnom tematikom. Ne volim takve odrednice. Ovo je film koji govori o osobi koja pokušava da se uklopi u sredinu, koja pokušava da nađe zajednički jezik sa ljudima oko sebe. Zar nemamo svi takve probleme u nekom trenutku života? Slično je i sa filmom &rsquo;Plavo je najtoplija boja&rsquo;, to nije lezbijska drama, to je ljubavna drama o dve devojke koje se vole. I to dobra drama.&ldquo; Izdvaja i film &bdquo;Betonska noć&ldquo; (Betoniyo, 2013) za koji tvrdi da ne liči ni na jedan savremeni finski film, jer u potpunosti briše granice između filmske i ostalih umetnosti. Kaže da je to ostvarenje bilo veliko iznenađenje za sve u Finskoj, kao i da je osvojio mnoge nagrade.Kada je reč o njegovim filmovima, priznaje da ne voli mnogo da govori o tome, jer sve što je hteo da kaže, on je stavio u film. Ali mu u oči pada jedna od rečenica iz kataloga, dok se zajedno trudimo da prevedemo srpski opis njegovog filma. &bdquo;Mozaik savremene Finske&ldquo; upada mu u oči, sintagma kojom je selektor Nedelje finskog filma Nebojša Popović opisao dramu &bdquo;Vuosari &ndash; gola luka&ldquo;. Reč je o filmu sačinjenom od više priča koje se prepliću na poslednjoj stanici metroa u predgrađu Helsinkija po imenu Vuosari. &bdquo;Često govore o tom filmu kao mozaiku, a ja više volim da kažem kako je u pitanju simfonija&ldquo;, objašnjava Louhimijes. &bdquo;Taj film ima simfonijsku struktura. Imate temu, zatim varijacije na tu temu uz stalno provlačenje glavne teme i na kraju se sve to spaja u jedno. To me stvarno podseća na simfoniju.&ldquo; Otkriva nam da je neko vreme u glavi imao različite priče, koje je zapisivao svuda oko sebe, ali nije mogao da ih razvije u dovoljno velike priče za celovečernji, igrani film. Zato ih je u jednom trenutke sve skupio na svoj sto, i odlučio da ih poveže. I tako je nastao mozaik. Pardon, simfonija! Zanimljivo je da jednu od uloga u filmu igra i njegova ćerka, koja nije imala nimalo lak zadatak. Za Louhimijesa to nije nimalo neobično. &bdquo;Volim da radim sa decom i mislim da sam dobar u tome. Moja ćerka je provodila mnogo vremena na snimanju, i bilo je sasvim logično da je uključim jer je odgovarala opisu uloge. Uostalom, lakše mi je bilo da gledam svoje dete kako plače u nekoj sceni, nego tuđe. Jeste čudno, ali ja kao otac i reditelj znam zašto ona u tom trenutku plače, nemam problem sa tim jer je u pitanju gluma. Ostalim roditeljima bi to mogao da bude problem.&ldquo; Za razliku od filma &bdquo;Vuosari &ndash; gola luka&ldquo;, njegov drugi film prikazan na Nedelji finskog filma &bdquo;Crna kugla&ldquo; nastao je na književnom predlošku. Nakon što je pročitao roman &bdquo;Žive knjige&ldquo; (Elavien kirjoihin) Marka Kilpija, želeo je da oživi svet mlade majke koja izlazi iz zatvora i pokušava da izgradi novi život.&bdquo;Crna kugla sa brojem osam za mene ima više značenja, koja prevazilaze bilijarski sto. To je simbol trenutka u kojem stvari mogu da krenu u dva pravca - ili da se promene na znatno lošiji način, ili da krenu na bolje. A u Finskoj takođe postoji i koktel sa nazivom &rsquo;Crna osmica&rsquo;, koji sadrži 8 miligrama nekog posebnog sastojka. U slengu se taj pojam koristi za mnoge presudne trenutke, raskršća. Tako je i u ovom filmu, koji govori o ženu gurnutoj do ivice, koja zaista mora da odluči kakvim će putem da krene dalje.&ldquo; Louhimijes je posebno ponosan i na to što je ovaj film obišao najviše meridijana od svih njegovih ostvarenja. Prikazivan je na mnogim festivalima, a i u Finskoj je osvojio publiku i kritiku, zaradivši ukupno deset nominacija za nacionalne filmske nagrade Jusi. &bdquo;Smatram da bi film trebalo da bude vrsta odbrane, pa čak i neka kulturološka odbrana od najezde mnogo većih civilizacija. Važno je da naša deca gledaju filmove koji su snimani na finskom, odnosno srpskom jeziku, i koji se bave našim temama. Danas mladi, pa čak i stariji, znaju više o srednjim školama u SAD, o njihovom pravnom sistemu, a uopšte recimo ne poznaju pravni sistem svoje zemlje. FIlmovi, između ostalog služe i da bi vas naučili nečemu.&ldquo; Ipak, to ne znači da Louhimijes beži od drugih kinematografija. Naprotiv, odmah nas uverava kako ceni mnoge svetske stvaraoce i otkriva da mu je jedna od želja da snimi poneki film i na stranim jezicima. &bdquo;Voleo bih da snimim filmove i na drugim jezicima, mislim da bi to bilo veoma interesantno. Tako osvajate i novu publiku. Bilo bi zanimljivo da imam filmove na španskom, francuskom... Pa zašto da ne, voleo bih da snimam i u SAD, u Holivudu. Sviđaju mi se mnogi filmovi koji dolaze odatle. Volim filmove Čarlija Čaplina, cenim veoma i Martina Skorsezea, čak i neke filmove Terensa Malika. Oliver Stoun takođe ima dobre filmove, mada mi se pojedini baš i ne dopadaju. Tako da, zašto da ne, bilo bi dobro da se na kratko nađem i u tom društvu.&ldquo;