Pa, moram priznati da odavno nisam bio u dodiru ni sa čim što dolazi iz Češke. A imao sam afinitet prema tom specifičnom sentimentu koji je prožimao filmove Jiržija Mencla, ili recimo njegovog starijeg imenjaka Krejčika. Pa onda prema prozi Jozefa Škvoreckog – “Sjajna sezona” mi je i danas jedna od najdražih knjiga. Poslednje na šta sam nabasao valjda beše onaj film “Kolja”, koji je dobio Oskara – veoma dobar, koliko se sećam. Osim toga, Češka je jedna od retkih zemalja u kojima sam i lično bio. Kako stvari sada stoje, jedna od najistaknutijih mlađih figura na tamošnjoj kulturnoj sceni jeste Jaroslav Rudiš (rođen 1972), autor čija je jedna knjiga – rečitog naslova “Nebo pod Berlinom” – već ranije prevedena kod nas. Kažem „kulturnoj sceni“ zato što u njegovom slučaju ta odrednica obuhvata nekoliko različitih disciplina U pitanju je naime jedan od meni tako privlačnih likova koji su izgleda u životu radili šta god su hteli: čovek je dramaturg i novinar, pisao je knjige, pozorišne komade, scenarija za filmove i stripove i svirao u pank grupama. Dok sam čitao ovaj, njegov drugi po redu roman, po glavi su mi se sve vreme vrzmali stihovi Jure Stublića: „Djevojke su daleko od mene jer ja sam neprilagođen“. Oni prilično verno opisuju glavnog junaka, zajedljivo obeleženog od strane svoje okoline nadimkom Drkomir. Grad Liberec u severnom delu zemlje prema granici sa Nemačkom, zahvaljujući svom izolovanom geografskom položaju, odabran je za pozornicu zbivanja. Analogan sa njim jeste i socijalni i mentalni položaj junaka. Sa svih strana ovaj tridesetogodišnjak okružen je ograničenjima, koja bezuspešno nastoji da probije. Čineći junaka neraskidivo vezanim za grad i još bliže za usamljeni hotel, smešten na brdu iznad grada, Rudiš vuče autorski mudar potez koji mu omogućava da zgusne svoju građu i od romana pisanog prilično razbarušenim stilom napravi koherentnu celinu. Psihološka slika junaka takođe je vredna razmatranja. Odbrambeni mehanizmi koje je on razvio da bi potisnuo izvesna traumatična iskustva iskrivili su mu percepciju i stvorili oko njega čauru iz koje kao da nema izlaza. Sva zbivanja u romanu sagledavamo iz pomerene perspektive ovog „neprilagođenog“ lika. Zahtevna pozicija za pisca, ali Rudiš se s tim sasvim solidno nosi. Junakov mentalni poremećaj i tok njegovog psihijatrijskog lečenja prestavljeni su uverljvo i čine jednu od jačih strana ovog štiva. Slično je i sa junakovim opsesivnim razmišljanjima o atmosferskim pojavama i njihovim povezivanjem sa ljudskim sudbinama. Govoreći o tzv. leptirovom efektu on povremeno dolazi do prilično podsticajnih zaključaka. Ono što, međutim, može da zasmeta jeste pomalo sirovi, juvenilni humor, kojim je pripovedanje prožeto. Takav ton oduzima na težini Rudiševom pisanju, tako da ono i pored svih kvaliteta ne uspeva da nam dočara pogled na svet iz perspektive mentalno obolelog pripovedača onako ubedljivo kako je to recimo pošlo za rukom Bariju Ansvortu u sjajnoj knjizi “Nelsonova senka”. Opsesije, skučenost života i pokušaji oslobođenja iz takvog položaja odlike su glavnih junaka u obe knjige, s tim što Rudišu mladalačko insistiranje na cinizmu i izvestan broj ne baš uspelih štoseva smeta da ovu temu autorski zaokruženo oblikuje. Eto dobrog primera na kome se može videti razlika između pametnog mlađeg pisca kome se talenat ne može osporiti i iskusnog autora koji na umetnični zreo način ume da uobliči svoje pripovedanje. Elem, ako ni zbog čega drugog, “Grand hotelu” treba posvetiti pažnju zbog izazovne teme koju obrađuje: ograničenja koja nam nameće sama naša ličnost, kako se s njima nositi i mogu li eventualno biti prevladana. Iz podnaslova “Roman iznad oblaka” dâ se naslutiti kakav je izlaz Rudišev junak pronašao. Svakako ne najsrećniji, ali u njegovom slučaju izgleda jedini mogući.
