Smrt šargarepom

U repertoaru oslonjenom na grandiozne fantazije od po sto pedeset miliona dolara o kojima maltene ništa suvislo ne može ni da se sroči a da se ne uđe u zamornu filozofsku besedu o fašizmu mas-medijskog spektakla za jednokratnu upotrebu koji primorava gledaoca da nešto pogleda tek da bi ostao u dodiru sa svojom (pop-)kulturom&mdash;uh!&mdash;pravo je čudo kako je nešto poput Vatrenog obračuna uopšte ušlo u beogradske bioskope.Još je čudnije da je na velikom platnu istrajalo skoro mesec dana, da bi&mdash;kad ovo budete čitali&mdash;i taj usamljeni poslepodnevni termin što okupira u Takvudu ustupilo simuliranim polarnim medvedima, CGI-pčelama, i obnaženim grudima Anđeline Žoli; grudima za koje, zbog jezive &quot;motion-capture&quot; animacije kojoj će francuski mudroseri moći da pripišu uništenje ono malo realnosti što nam je ostalo, i dalje nisam siguran da l' sam ih video. U Vatrenom obračunu mi Monika Beluči nije pokazala svoje, mada njen lik upravo iz njih luči perverziju svojih mušterija, a u jednom momentu doživljava i strasan orgazam sa tipom koji istovremeno ubija negativce. Uprkos tome, tu sam najlakše razlučio šta gledam. Izokola rečeno: Zlatni kompas je igrani film začinjen nebrojenim kompjuterskim efektima (među njima i polarnim mecom iz reklame za koka-kolu). Drimvorksov Pčelac Beri Medić valjda je i dalje animiran, ma šta to danas značilo, dok se Diznijeva Začarana iz jednog pretvori u drugi. Beovulf&mdash;onaj što postavlja drevno filozofsko pitanje &quot;jesu li grudi bez bradavica grudi?&quot;&mdash;izgleda kao igrani, ponaša se kao igrani, ali nije igrani film. Vatreni obračun, bar na oko, nedvosmisleno, staromodno, jeste. Samo što je, u biti, crtać. Tačnije, kao celovečernja epizoda Svrabiše i Češka, u režiji Erika Kartmana. Jer samo u svetu takve opičene logike hektolitri krvi i ekstremne perverzije služe da izmame kikot, a omaži hongkonškim akcijašima Džona Vua i najpoznatijim crtaćima Vorner Brosa mogu da se odigraju istovremeno. Držeći utoke uperene jedan u drugog, dok jedan na leđima nosi i bebu (fali samo još da svodom proleti bela golubica), glavni likovi bez problema razmene: &quot;Koji ti je vrag, šefe?&quot; i &quot;Ti si baš neki zločesti zekonja.&quot; Ovaj crtać je od one postmoderne sorte koja se dobrim delom oslanja na vanfilmske reference, na hiperlink-humor, ali želi da bude i nešto više od parodije. U prvim kadrovima kao da Čak Džons pravi paralelni omaž Leoneu i Tarantinu. Duška Dugouška, dakle, nalazimo na autobuskoj stanici kako gricka šargarepu&mdash;uz prenaglešene zvučne efekte i sporo prosipanje akorada iz električne gitare&mdash;i čeka da neko pokrene radnju. Ubrzo pored njega prođe pljunuta Uma Turman spremna za porađaj, a za njom neki baja koji juri da je ubije. Duško&mdash;koga, usput, igra Klajv Oven&mdash;opsuje što mora da ustaje, krene za njima, i nedugo potom baji sjuri šargarepu kroz mozak. U zavisnosti od reakcije na to, trebalo bi da se odlučite da li smesta napuštate predstavu ili se spremate za veoma grešno zadovoljstvo. Šargarepa će, u svakom slučaju, redovno pomagati da se neko liši života, na brutalan, bizaran, bespoštedan način. I često smešan. A originalni naslov Shoot 'Em Up možda je trebalo prevesti odgovarajućim terminom iz rečnika video-igara, koji bolje opisuje karakter filma. Pucačina. Duško&mdash;u ovoj inkarnaciji se zove Smit, saznaćemo&mdash;jedva stigne da kruniše krvoproliće prigodnom kulerskom replikom kad u trećem minutu, uz bubnjarski uvod Nirvanine pesme, počne prva velika pucnjava. Tokom nje Smit, osim što igra na kartu da se još uvek sećamo Grada greha, pokoka brojne statiste klizeći po loju, porodi ženu mnogo ležernije nego što je to isti glumac obavio u Potomcima (plotunom preseče pupčanu vrpcu, pride), obznani svoj britanski pank-rok-Džejms-Bond naglasak, i uzrečicu (&quot;Znaš šta mrzim?&quot;). Otprativši prvu grupu negativaca u smrt&mdash;uz poklič: &quot;Fuck you, you fucking fuckers&quot;&mdash;umakne u svoje sklonište; sudeći po stanju objekta u kojem skvotuje, teško bi se moglo reći da ima kuću, ali ima kućnog ljubimca koji mu služi kao sistem za otključavanje vrata (znato ono, pacovčić nagazi na tas vage, koja otpusti viseći teg, koji povuče konopac, koji podigne šarku...). U sceni posle prve pucnjave (isto pucnjavi, samo na krovu) obznani se i zloća ovog urnebesa na točkovima. Zovu ga Herc, ja ga zovem Elmer Fad iz pakla. Kao i ceo film, Herc uživa u sopstvenom lošem ukusu i zajedničkim metaforama za seks i pucanje: &quot;Na pištolj možeš da staviš prigušivač&quot;, kaže povodom razlike između pištolja i žene. (Uzgred, njegov &quot;komad&quot; na dršci ima skener za prepoznavanje otiska prsta svog vlasnika, inače neće da puca; to izgleda i kao neka bondovska gedžetarija, ali i kao proizvod firme ACME, one što za mušteriju ima Peru Kojota). Lomeći nekom prste, Elmer ispoljava dečiju radost. Dok protrčava pored svežeg leša razgolićene žene, vragolasto dobacuje: &quot;Lepi sisići&quot; (pored eksplicitno pokazanih sadističkih sklonosti nije bilo dovoljno samo jednom nagovestiti i nekrofilske: kasnije će, s čežnjom, obuhvatiti jedan od dotičnih sisića šakom). Scenario sve to zahteva od nikog drugog do Pola Đamatija. U karijeri zvezde nezavisnog filma, on je igrao zaista razne karikature&mdash;šefa Hauarda Sterna, iz milja zvanog Svinjska povraćka, na primer&mdash;ali nije dobio šansu da do kraja razobruči svoju histeričnu vreću tikova, kezova, usputnih groktaja, crvljivog slinavljenja i oteglog naglaska sve dok ga mladi reditelj Majkl Dejvis nije uposlio da ovde besomučno goni revolveraša-skitnicu, bebu zaginule trudnice, i prostitutku-dojilju sa telom Monike Beluči. Nije se zaobišlo ni sprdanje na račun Đamatijeve najpoznatije uloge: videvši Smitove makspejnovske akrobacije, Herc iz afekta izgovori: &quot;Fuck me sideways&quot;. Bulumenta jednoobraznih plaćenika koja ga prati služi za najčešće sekvence&mdash;koreografisane masakre. Dok ih Smit rešeta automatskom paljbom k'o na pokretnoj traci, grudi im se tresu bar pet sekundi pre no što se skljokaju, i svi vrište dok umiru. Tako neozbiljno tretirano nasilje nesporno je zabavno, a Dejvis postepeno pojačava akciju do apsurda koji prevazilazi egzibicije u Umri muški 4.0&mdash;od automobilske jurnjave sa sve katapultiranjem kroz šoferšajbnu u neprijateljski kombi, preko nemoguće razmene paljbe u slobodnom padu iz aviona, pa sve do povlačenja oroza slomljenim prstima, sve je nabijeno nesvakidašnjom, stvarno divljenja vrednom, srčanošću. Samo što posle prve polovine ovog izrazito kratkog celovečernjaka, odnosno predugog crtaća, a naročito na drugo gledanje, scene polako poprimaju oblik stilske vežbe na temu &quot;koliko čaura može da se ispali iz uzija u trajanju pesme 'Ace of Spades'&quot;, a namerno otrcane replike zazvuče, pa, otrcano. Dejvis oseća da može doći do zasićenja mehaničkim pokoljem, pa zato pokušava da produbi likove i priču; i baš tu upada u nevolje. Preko suludog zapleta o odgajanju beba za potrebe transplatacije koštane srži u telo moćnika iz lobija za industriju oružja, film koji ne prestaje da eksploatiše fetiš na pištolj na kraju stigne do poruke da &quot;oružje ne valja, deco&quot;. To nije ironija, već moronija. Objašnjenja kako su Smit i Herc postali to što jesu nepotrebna su, a krvava romansa između kurve i klošara može da živi u tinejdžerskoj fantaziji, ali teško je&mdash;ubrzigavanjem traumatičnog bekgraunda lika ili nežnim klavirskim akordima&mdash;pretvoriti je u nešto više od toga. Jedini autentično tanani momenat desi se negde pri početku, kad Smit od svoje čarape napravi kapicu za bebu. Po tome kako proba, pa ne uspe, da balansira zabavu sa angažovanjem emocija za svoje junake, Obračun umnogome podseća na Keca iz rukava Džoa Karnahana. Iako je Karnahan nemerljivo talentovaniji autor od Dejvisa, i njegovo poslednje ostvarenje&mdash;u domaćim bioskopima usred prošlog leta&mdash;razočara kad počne sebe da shvata preozbiljno. Magičnu formulu koja njima izmiče u punom sjaju je ostvario Edgar Rajt sa Hot Fuzz, ali najdraži film potpisnika ovih redova, iz još uvek ove godine, nismo imali prilike da vidimo na velikom platnu. Vatreni obračun ipak može da se poštuje zato što se toliko trudi da nam ne bude dosadno, i, još više, zato što je svestan koliko mu je osnovni koncept kempi&mdash;radi poređenja, izgustirajte petparačku istorijsku romansu Elizabeta: zlatno doba (isto sa Klajvom Ovenom), koja se prodaje kao ozbiljan film. Obračun nije napravio zadovoljavajući rezultat na domaćim blagajnama, i verovatno se od četiri projekcione kopije jedna uputila na hodočašće po unutrašnjosti Srbije ne bi li upornošću otplatila sopstvenu distribuciju. To je sasvim očekivano, jer film ni neće pronaći svoju entuzijastičnu publiku na redovnom repertoaru, već pre na DVD formatu, uglavnom ilegalno, na nečijem hard-disku, u krugovima gde ima kakvu-takvu šansu da ga neko proglasi &quot;kultnim&quot;. Što se mog entuzijazma tiče, mogu reći da mi je na Sinemaniji, gde je u senci Elizabete i drugih &quot;ozbiljnih&quot; smejurija imao neprimetnu premijeru, osamdesetak minuta raskalašne mizantropije i dosledno sprovedene namere da se u svemu maksimalno pretera leglo kao osvežavajući nektar. Ali, trutovi, hteli ne hteli, sad moraju da se vrate na ono što im zapoveda kraljica. Svi na Berija Medića.