Ima li budućnosti za šećerane?

Virovitica -- Od kada su u Evropskoj uniji 2017. godine ukinute kvote za šećer, došlo je do hiperprodukcije i pada cene na tržištu.To je proizvodnju šećera u brojnim fabrikama učinilo nerentabilnom. Mnoge šećerane su zatvorene.Marijan Puškarić iz Gradine u Hrvatskoj čitav svoj radni vek proveo je u jednoj firmi &ndash; &quot;Viro&quot;, fabrici šećera d.d. Virovitica. Nakon 33 godine otišao je iz šećerane zajedno sa 119 kolega, jer se u virovitičkim pogonima više neće proizvoditi slatki kristali iz šećerne repe. Firma &quot;Hrvatska industrija šećera&quot;, nastala u decembru prošle godine spajanjem tri tamošnje šećerane, odlučila je da zatvori najmlađu i najmoderniju jer nema dovoljno sirovina. Šećer iz repe od ove godine proizvodiće se samo u Županji i Osijeku. &quot;Bilo je to moje prvo zaposlenje, planirao sam do penzije. Prvih deset godina radio sam u radionici na održavanju pumpi, onda sedam godina u Sirovinskom sektoru na održavanju poljoprivredne mehanizacije. Kada je 2000. godine, posle prve racionalizacije i prvog talasa otkaza mehanizacija rasprodata, premestili su me u proizvodnju, na rezanje repe&quot;, kaže za DW Puškarić. Kao sindikalni predstavnik bio je zaštićen. Mogao je i da ostane dalje da radi. Ali nakon neuspelih pregovora, iz solidarnosti sa ostalim radnicima, potpisao je sporazum o prestanku radnog odnosa. Do prevremene penzije nedostaju mu dve, a do starosne četiri godine. Sada je na Zavodu za zapošljavanje. Pokušaće da nađe neki posao. &quot;Pogodi te to. Tu sam proveo sve svoje najbolje dane. Dogodilo se sve iznenada i neočekivano. Četrdeset godina šećerana je bila virovitički brend. Hranila je brojne porodice. Bili smo ponosni na fabriku, a sada, umesto da slavimo jubilej, mi tugujemo&quot;, setno priča Marijan Puškarić. Globalno gledano, gašenjem proizvodnje u Virovitici ništa se neobično nije dogodilo. Reformom je u poslednjih 15 godina u Evropskoj uniji zatvoreno 89 šećerana, a u procesu restrukturiranja evropske industrije u starim zemljama članicama, od 1991. do 2006. prestalo su da rade 123 fabrike šećera. Od kada su u Evropskoj uniji 2017. godine ukinite kvote za šećer, došlo je do hiperprodukcije i pada cene na tržištu. To je proizvodnju šećera u brojnim fabrikama učinilo nerentabilnom. &quot;Sistem proizvodnih kvota bio je na snazi tačno 50 godina. Ukidanjem je došlo do nezabeleženog godišnjeg porasta proizvodnje, posebno od stane nekoliko najvećih kompanija u EU kojima je jedan od, doduše nikada javno iskazanih ciljeva, bio da unište male proizvođače. Dodatna nepovoljna okolnost jeste rekordna proizvodnja u Indiji, Tajlandu i Australiji, što je dovelo do globalnog viška. U kombinaciji ta dva faktora dolazi do strmoglavog pada cena na EU tržištu. Već u decembru 2017. prosečna cena bila je samo 400 evra po toni, što je u tom trenutku bila najniža mesečna cena u istoriji praćenja od sredine 2006. Pad se nastavio sve do januara 2019, nakon čega dolazi do blagog i vrlo postupnog oporavka. Međutim, i zadnja registrovana prosečna cena od marta ove godine od 375 evra za tonu još uvek je ispod praga održivosti većine evropskih šećerana&quot;, objašnjava za DW jedan od najboljih poznavalaca stanja na tržištu šećera i savetnik uprave &quot;Hrvatske industrije šećera&quot;, magistar Miroslav Božić. Lančano, padala je i cena šećerne repe, zbog čega je sve više poljoprivrednika odustajalo od uzgoja. Ivan Helt iz Slatine ove je godine zasejao šećernu repu, ali sledeće sezone najverovatnije neće. On je doajen uzgoja te kulture. Proizvodi je od 1985. godine kad se, kao mlad, tek završeni student agronomije, zaposlio kao poslovođa u nekada moćnom Industrijsko-poljoprivrednom kombinatu Osijek. Kasnije je radio u Ratarstvu Slatina, a od 1996, kad se firma raspala, počeo je da uzgaja šećernu repu na svojih sedam hektara. &quot;Čitav život sam radio repu i baš sam joj se radovao, jer ona je kraljica kultura. Ali, sada je cena srozana i postalo je neisplativo. Ne bih išao ove godine na repu, ali radio sam sideraciju, zeleno đubrenje. Hteo sam da vidim da li će biti imati kakvog poboljšanja&quot;, kaže Ivan Helt za DW. Politikom EU proizvodno vezanih plaćanja i dodatno uvedene državne pomoći, Ministarstvo poljoprivrede Hrvatske je proizvođačima repe obezbedilo nivo zaštite dohotka kakav imaju još samo proizvođači u Rumuniji i donekle u Slovačkoj, Španiji i Mađarskoj. Uprkos tome, ove godine je zasejano najmanje površina za deset godina, tek nešto više od 10,4 hiljade hektara. &quot;Izgleda paradoksalno, ali izrazito visok nivo osnovnih plaćanja u Hrvatskoj, po čemu prednjačimo u čitavoj Evropskoj uniji, zapravo destimuliše interes da se neko zadrži ili uđe u proizvodnju zahtevnih kultura kao što je šećerna repa&quot;, naglašava Božić. Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Tugomir Majdak veruje da u budućnosti ipak ima prostora za proizvodnju repe. &quot;Očekujemo da će proizvođači opstati i da se neće diverzifikovati u neke druge proizvodnje. Nadamo se da će dve preostale šećerane moći kvalitetno da isprate i pomognu proizvođačima i sa tog područja. U saradnji s Hrvatskom industrijom šećera i poljoprivrednicima, definisaćemo kako se uspešno odupreti izazovima koje ta proizvodnja ima na nivou EU i sveta. Izlaz je u proizvodnji bio-šećera koja ima uzlazni trend. Cilj nam je da zadržimo, pa i da povećamo površine&quot;, kaže Majdak za DW. Božić smatra da sektor šećera u Hrvatskoj ima šansu da opstane i nakon zadnje velike krize, ako se opšti okvir politike podrške bude menjao u smeru veće dodate vrednosti, kako se najavljuje. &quot;Međutim, još je važnije da sektor istraje na daljem smanjivanju razlike u pogledu prosečnih prinosa i sadržaja šećera u repi u odnosu na najbolje evropske proizvođače. Imamo sjajne pojedinačne primere, ali je neophodno da današnji natprosečni rezultati sutra postanu standard sve veće grupe. Jedino takva proizvodnja može da bude garant očuvanja naše industrije šećera&quot;, tvrdi Božić.