Jačanje ženske pozicije

Programi ekonomskog osnaživanja obično se vezuju za žene na selu iako su potrebni i za obrazovane i zaposlene žene koje se često suočavaju sa stereotipima i preprekama tradicionalnog vaspitanja koje ženama nameće brigu o deci i kućne neplaćene poslove kao prioritet, što ih ograničava u napredovanju i postizanju jednakost1. Kad kažemo da je neophodno ekonomsko osnaživanje žena, da li prvo pomislimo na neophodnost da žene u Srbiji ne budu toliko zavisne od muškaraca? Ekonomsko osnaživanje podrazumeva programe podrške ženama da se radno osposobe i profesionalno ostvare što za rezultat ima veće samopouzdanje i samostalnost u odlučivanju, sa ciljem pune društvene i ekonomske afirmacije. Programi osnaživanja se obično vezuju za žene na selu iako su potrebni i za obrazovane i zaposlene žene koje se često suočavaju sa stereotipima i preprekama tradicionalnog vaspitanja koje ženama nameće brigu o deci i kućne neplaćene poslove kao prioritet što ih ograničava u napredovanju i postizanju jednakosti. Zato bi program osnaživanja za ovu ciljnu grupu podrazumevao politiku zapošljavanja i rada koja jednako vrednuje muškarce i žene i pruža prilike za ravnopravno učešće žena na rukovodećim pozicijama, nudi mentorske programe i ističe dobre uzore, radi na povećanju broja javnih ustanova i nižim cenama privatnih ustanova za brigu o deci, sa fleksibilnim radnim vremenom, kao i na tolerantnijem stavu društva prema ženama koje su uspešne i ostvarene u poslu. S druge strane, programi osnaživanja za žene u unutrašnjosti i na selu su jednako važni jer pomažu da se žene prepoznaju kao stvaralački deo društva, da unaprede i izgrade veštine kojima vladaju i da od amatera izrastu u profesionalce koji zarađuju, odnosno da se bolje integrišu u zajednicu i doprinesu razvoju i boljem životnom standardu. Stabilan izvor prihoda je posebno važan za žene u seoskim sredinama koje čine više od polovine stanovništva, ali tri od četiri nisu plaćene za posao koji obavljaju svakodnevno kroz rad u domaćinstvu i brigu o porodici. Uspešni primeri osnaživanja postoje u lokalnim udruženjima i zadrugama čije članice se profesionalno bave izradom džemova i zimnice i uspešno ih plasiraju kao upakovan i brendiran proizvod. Prerada i sušenje voća i povrća daje mnogo prostora za dodatne programe podrške koji bi mogli da angažuju veliki broj žena na poslovima koje poznaju i iz kojih izlaze zanatski i kvalitetni proizvodi dodatne vrednosti. Potreba za ovakvim programima postoji i u segmentu usluga poput geronto domaćica koji bi mogli da radno angažuju hiljade trajno nezaposlenih žena i smanje migracije u potrazi za poslom. Zato je nužno da nadležne institucije, pre svega Ministarstvo rada, zavod za zapošljavanje, opštine i drugi prepoznaju potrebe i sistematičnim izdvajanjem iz budžeta pomognu da se ovakvi programi omasove i ostvari napredak. 2. Da li država dovoljno preduzima da bi se žene ekonomski osamostalile, s obzirom na zakonsku regulativu, na primer Zakon o finansijskoj podršci porodici, kojim se ženama uskraćuju finansijska prava koja su ranije imale tokom porodiljskog odsustva? Izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom ne prate napore države da popravi demografsku sliku i podstiče rađanje kroz finansiranje programa potpomognute oplodnje i novčanim podsticajima za roditelje. Zarad objektivnosti, treba istaći i pozitivne promene u ovom zakonu i dobra vest je da je raniji postupak za ostvarivanje naknade koji je podrazumevao skupljanje 86 papira, sada automatizovan i sveden na dva dokumenta što olakšava ostvarivanje prava i poslodavcu i porodilji. Pored toga što je smanjio birokratiju, ovaj zakon je i finansijsku obavezu vratio s poslodavaca na državu, jer je ranije zakon propisivao da poslodavac isplaćuje naknadu koju mu zatim država refundira, a sada plaćanje ide direktno od države ka porodilji, i to su konkretno i izmene za koje se NALED zalagao. Međutim, u želji da smanji prostor za zloupotrebe, zakonodavac je izmenio i uslove za obračun naknade koja se sada posmatra u periodu od 18 meseci što mnoge žene dovodi u nezavidan položaj jer je naknada koju ostvare često simbolična i ispod granice dostojanstva. Neshvatljivo je da su uslovi za žene koje se bave preduzetništvom i poljoprivredom još zahtevniji (obračunski period posmatra zaradu u periodu od 24meseca), odnosno za žene sa natprosečnim primanjima iako su izdvajanja za porodilje koje prelaze i trostruki i petostruki iznos zarade neznatan teret za budžet (samo 10% odnosno 2.300 prijava za godišnji porez na dohodak podnele su žene). Naš predlog je da se obračunski period vrati na 12 meseci za sve, da obračun posmatra petostruki iznos za porodilje s natprosečnim primanjima i da se obezbedi naknada i za porodilje koje nisu zaposlene kako bi se izbegla simulacija radnog odnosa zarad ostvarivanja prava na naknadu. 3. Da li biste komentarisali nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti? Prethodnih godina su napravljeni pomaci u unapređenju rodne ravnopravnosti u Srbiji, uspostavljeno je Koordinaciono telo i institut Poverenika za ovu oblast, uvedene su dobre prakse poput rodnog budžetiranja, programa za prevenciju porodičnog nasilja i jačanje reproduktivnog zdravlja. Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. obuhvata niz mera za poboljšanje položaja Srbije na Indeksu rodne ravnopravnosti i najavljuje uvođenje rodne kvote od 40% u sastavu organa izvršne vlasti na svim nivoima, zajedno sa uvođenjem rodnog budžetiranja. Ova najava predstavlja važan podsticaj za dostizanje rodne ravnopravnosti imajući u vidu da kvote predstavljaju najefikasnije rešenje jer su iskustva pokazala da su zakonske rodne kvote najdelotvornija mera za postizanje ravnoteže zbog čega je zakonom potrebno što pre sistemski urediti ovu oblast. Iako su žene obrazovaniji deo srpskog stanovništva, trenutno je u Srbiji uposleno tek 43,7% žena naspram 56% muškaraca. Čak 71% muškaraca su na rukovodećim pozicijama, a pored velikog jaza u zaposlenosti, ostaje i razlika u zaradama u korist muškaraca. Od 250 poslanika u parlamentu, 87 su žene. U 166 lokalnih samouprava, samo 12 imaju gradonačelnicu ili predsednicu opštine. Među 22 člana Vlade Srbije, tek pet su dame. Prepreke ka većem učešću žena na pozicijama od uticaja u javnom i privatnom sektoru dolaze i od većeg društveno nametnutog tereta van posla i postizanja ravnoteže između poslovnih i porodičnih obaveza, nedovoljnom podrškom javnih ustanova za negu dece, ali i nedostatkom lične ambicije usled patrijarhalnog vaspitanja. NALED nastoji da svojim radom da doprinos rodnoj jednakosti i uklanjanju rodno nametnutih uloga. Tako smo novim Zakonom o postupku upisa u katastar omogućili da supružnici koji u toku braka steknu stan ili kuću budu automatski upisani kao suvlasnici. Tek svaka četvrta nekretnina u Srbiji u 100% je vlasništvu žena, a još 11% je u mešovitom posedu, podaci su Republičkog geodetskog zavoda. To je, pored činjenice da su slabije plaćene za iste poslove ili da imaju manje prilika za napredovanje u odnosu na muškarce, još jedan ilustrativan primer neravnopravnog položaja koji žene imaju u našem društvu. Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova stupio je na snagu 1. jula i zahvaljujući saradnji NALED-a, Kabineta potpredsednice Vlade Srbije, RGZ i Ekonomskog kokusa Narodne skupštine pripremljen je i usvojen amandman da supružnici koji u toku braka steknu stan, kuću ili neki drugi objekat budu automatski upisani u katastar kao nosioci prava zajedničke svojine. S druge strane, ukoliko se radi o posebnoj imovini stečenoj u toku braka, ostavljena je mogućnost da se supružnici dobrovoljno saglase da samo jedan partner bude upisan u katastar kao vlasnik i o tome će javni beležnik obavestiti Republički geodetski zavod. Imovina stečena u braku je i do sada po zakonu bila tretirana kao zajednička, ali u praksi se neretko dešavalo da se kao vlasnik upiše samo muškarac pa su žene u slučaju razvoda morale da prolaze kroz dugogodišnje parnice da bi dokazale svoj udeo u vlasništvu što je nepotrebno trošilo vreme i sredstva svih učesnika u postupku, pa i suda, a što će na dalje funkcionisati po automatizmu. 4. Govorili ste na N1 o projektima NALED-a na temu ekonomskog osnaživanja žena. Koja je to vrsta projekata? Ekonomsko osnaživanje žena u fokusu je aktivnosti NALED-a, a jedna od ključnih inicijativa pokrenuta je u saradnji s Koordinacionim telom Vlade Srbije za rodnu ravnopravnosti i Etno mrežom čiji je zadatak čuvanje kulturnog nasleđa kroz upošljavanje žena i mladih u ruralnim područjima. Inicijativa &bdquo;1000 žena&ldquo; ima za cilj da obezbedi radni angažman na izradi tradicionalnih rukotvorina kao poslovnih i diplomatskih poklona za hiljadu žena koje time ostvaruju prihod za svoje domaćinstvo. Prema &bdquo;Satu zapošljavanja&ldquo; na sajtu 1000zena.rs, dosad je kroz ovaj projekat obezbeđen angažman od preko 10.000 radnih dana što je dovoljno da se uposli oko 450 žena na mesec dana i pozivamo privredu i institucije da pomognu da se ova inicijativa proširi, a o potrebama i interesovanju za ove programe govore i podaci iz nedavnog istraživanja koje smo sproveli u lokalnim zanatskim udruženjima koja deluju u više od 100 opština širom Srbije. Uz obuku i brendiranje ponude u turizmu, udruženja koja su učestvovala u istraživanju mogla bi da postanu centri ekonomske aktivnosti i uposle više od 500 porodica na poslovima izrade rukotvorina. Najčešći vid podrške opština je ustupanje prostora bez nadoknade, ali tek polovina udruženja dobija takvu pomoć, a manje od 5% ima kanal za plasman kroz prodavnicu dok 30% nema e-mail kontakt, a tek svako deseto udruženje ima internet prezentaciju. Samo 43% članica prošlo je obuke tako da se većinom ovim poslom bave povremeno i amaterski. Lokalne samouprave trebalo bi da obezbede prostor za rad udruženja, pomognu u obuci i nabavci opreme, repromaterijala i pakovanja, zaštiti porekla proizvoda i prodaji - otkupom rukotvorina za protokol gradonačelnika ili predsednika opštine. Takođe, država može da pomogne uspostavljanjem nacionalne etno galerije u Beogradu, plasmanom rukotvorina kroz državni protokol, ali i podsticajima za pokretanje zadruga i samozapošljavanje žena koje proizvode rukotvorine. Politiku podrške trebalo bi da zaokruži donošenje Zakona o zanatstvu i formiranje Zanatske komore Srbije. 5. Da li je ženama u Srbiji dovoljno jasno da postoje mehanizmi za ekonomsko osnaživanje i žensko preduzetništvo, i kako da ostvare svoja prava? Žene u unutrašnjosti teže dolaze do informacija i nemaju podsticaj da se uvezuju u sektorska udruženja koja bi mogla da prate i iskoriste programe podrške koji postoje i da zagovaraju nove mehanizme za pomoć ženama. Jedan od kanala za dobijanje informacija su lokalne kancelarije za ekonomski razvoj koje deluju pri opštinama i naš predlog je da se u tom timu opredeli zaposleni koji bi se posebno bavio programima za ekonomsko osnaživanje žena i čiji bi zadatak bio da okuplja i informiše žene o mogućnostima i mehanizmima za podršku. Sistematičan rad, analiza potreba i stalni dijalog sa ovom ciljnom grupom bi iznedrili nove programe podrške koji bi pomogli da se položaj žena vremenom kvalitativno unapredi. Jedan od predloga je da se uz rodno osetljivo budžetiranje, u lokalnim konkursima predvidi stimulativan način bodovanja koji bi podsticao ženska udruženja da se prijavljuju i obezbede podršku za svoje aktivnosti. Potrebno je i da se žene međusobno umreže kako bi stvorile ekosistem za podršku i ukazivale na prednosti ekonomske samostalnosti žena i njihovog budućeg doprinosa društvu. 6. Kakav je položaj žena na tržištu rada uopšteno, a pogotovo me zanima položaj žena starijih od 50 godina? Kao posledica ekonomskih i društvenih problema prethodnih decenija, žene su istiskivane sa tržišta rada i nedovoljno prepoznate kao potencijal koji može da doprinese napretku društva, jačanju ekonomije i boljem životnom standardu. Žene u poznim godinama koje su trajno nezaposlene ili su kroz privatizaciju i tranziciju ostale bez posla, posebno su pogođene jer pored nedostatka prihoda i ograničene mobilnosti, zbog obaveza u privatnoj sferi ne uspevaju da odgovore novim zahtevima tržišta rada za visokim kompetencijama i specifičnim znanjima, zbog čega nisu u prilici da ostvare uslove za penziju, zdravstvenu zaštitu i druga prava po osnovu rada. Da bi se ovaj problem rešavao, potrebno je analizirati stanje i utvrditi potrebe ove ciljne grupe kako bi se u odgovoru osmislili programi radnog angažovanja koji će pomoći da se ovaj deo stanovništva ekonomski i društveno integriše i priskrbi sebi pravo na dostojanstvenu starost.