"Davno je to bilo, u zemlji koje nema više"; Pre 29 godina su tragično nastradali Boško i Admira

Pre tačno 29 godina, mladi par iz Sarajeva, Admira Ismić i Boško Brkić, ubijeni su u pokušaju da napuste opkoljeni grad. Snajperski hici zaustavili su ih u koraku i prekinuli san o slobodi i ljubavi, jer, valjalo je njima preko rijeke...

Most Vrbanja za njih nije bio veza s drugom obalom. Otišli su direktno u smrt od koje su bežali, ali su nakon toga otišli u legendu koja je obišla ceo svet.

"Davno je to bilo, u zemlji koje nema više.

Nešto je prekrilo vrijeme, nešto ljudi zaboraviše

.....

Nisu bili iz plemena istog, nisu imali istoga Boga,

Al' imali su jedno drugo i san o bjegu iz svega toga"

Ovako glase stihovi pesme sarajevske rok grupe Zabranjeno pušenje, posvećene Admiri Ismić i Bošku Brkiću, koji su ubijeni osamnaestog maja 1993.godine. Pokosili su ih snajperski hici o čemu je jedan očevidac ispričao:

"Dvoje mladih je išlo prema Vrbanja mostu. Držali su se za ruke, devojka je mahala torbom, poskakivala. Odjednom ih je presekao rafal – prvo je pogođen Boško pa Admira – ona je dopuzala do njega… Zagrlila ga i ostali su na asfaltu, onako zagrljeni."

Trajao je taj posljednji zagraljaj punih sedam dana. Smjenjivali su se dani i noći, sunce i kiša, a mrtva tela niko nije smeo ili nije hteo da prenese. Jer, snajperski hici su ih pokosili na ničijoj zemlji. Naselje Grbavica, gde su trebali da pređu, bilo je pod kontrolom Vojske Republike Srpske, dok je ostali, veći deo grada kontrolisala Armija Republike Bosne i Hercegovine. Obe vojske su se međusobno optuživale za mučko ubistvo mladog para a tadašnje mirovne snage UNPROFOR nisu se mešale, navodeći da čekaju primirje.

I, tek osmog dana njihova beživotna tela su izvučena i sahranjena na groblju u Lukavici, u Istočnom Sarajevu. Po završetku rata, na inicijativu i želju Admirinih roditelja, njihovi posmrtni ostaci su prebačeni na groblje Lav u Sarajevu i zajedno sahranjeni. S tom odlukom je bila saglasna i Boškova majka Rada Brkić (Boškov otac je umro).

Priču o tragičnoj ljubavi koja je obišla svet, prvi je objavio američki novinar, reporter iz ratnih područja pa tako i iz BiH, Kurt Šrok (Schork) koji je za Rojters (Reuters), već nekoliko dana posle tragedije napisao:

"Boško i Admira hodali su najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke, potpuno izloženi pogledima vojnika sa obe strane. Nakon što su prešli liniju pod kontrolom bosanske strane - Armije BiH, i krenuli prema naselju Grbavica pod kontrolom Vojske Srba, neko ih je pogodio."

Ko je ubio dvoje mladih i pored toga što je prema brojnim svedočenjima, bio dogovoren njihov izalazak iz grada pod opsadom, još uvek nema odgovora... Istraga nikada nije pokrenuta, optužnica nikada nije podignuta. Na novinaru nije da otkriva ili prenosi pretpostavke ko je ubica ili ko su ubice, ko su nalogodavci a ko izvršioci.. I samo natuknica s koje strane su stigli meci, otvorila bi raspravu na društvenim mrežama koja bi samo oskrnavila uspomene.

A one žive u brojnim pričama, reportažama, melodijma, stihovima, filmovima pa čak i operi, što je privuklo pažnju širom sveta, sve do SAD-a i Japana. Najčešće, Boška i Admiru su nazivali "sarajevskim Romeom i Julijom", s čime se ne slažu ni Ismići ni Brkići.

Radmila Brkić kaže da ove dve porodice nikada nisu zabranjivale njihovu ljubav, vezu mladića i devojke različite nacije. Oni su Romeo i Julija samo po tome koliko su se voleli, naglasiće u svakoj prilici Boškova majka. Uvek mi je samo bilo važno ko je čovek, ponavljaće Admirin otac.

A bend Zabranjeno pušenje pjeva o njima kao o onim koji su svoju ljubav stavili ispred zastava.

"Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako volio

i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče.

I pitaj se kad će još jednom na svijetu malom, bijelom

da se dotaknu srca dva i stave ljubav ispred zastava."

Međutim, ljubav staviti ispred zastava nije poželjno u posleratnoj BiH. Možda upravo zbog toga nema obeležja, nema mesta uspomene na mladi par. Ništa se u njihovom gradu ne zove po njima.

Nekadašnji gradonačelnik Sarajeva, profesor Ivo Komšić, predlagao je izgradnju spomenika obrazlažući da njihova ljubav ima "neku epsko-lirsku snagu, ne običnu jer se radi o dvoje mladih ljudi koji su se voleli u vreme kad nisu smeli da se vole, kad je sve bilo protiv njih". Bila je to Komšićeva ideja, bez podrške.

Autor pesme o Bošku i Admiri, Davor Sučić, frontmen benda Zabranjeno pušenje, objašnjavajući nastanak pesme i video-spota, naglašava da je to simbolična priča koja je autentična i danas, jer se posle toliko godina mira i dalje traže sloboda i ljubav.

Zijo, Admirim otac poručuje da, kada se rat umiješa u ljubav prestaju svi zakoni i pravila, postoje samo zakoni rata.

Majka Nedreta se još uvek pita da li je Admiru bolelo, da li je znala da umire kada je teško ranjena dopuzala i zagrlila već mrtvog Boška.

Boškova majka Radmila kaže da nije razmišljala o tome ko ih je ubio dodajući da kada bi i videla ubicu, samo bi ga pitala zašto je to uradio, zašto je pucao?

Prolaze godine, tuga ostaje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.