"Radna akcija sa Tamarom" vraća se sa novom sezonom na Prvu televiziju, odakle je sve i počelo

Tamara Grujić godinama vodi humanitarnu emisiju &quot;Radna akcija&quot; u kojoj pomaže socijalno ugroženim porodicama da bolje i lepše žive. Ipak, svaka nova epizoda nosi jedinstvenu energiju, ljudi je gledaju u dahu i saosećaju sa njenim učesnicima. Tamaru je publika zavolela ne samo zbog toga što pomaže ljudima, već i zato što u posao ulaže celu sebe. Ona svoj posao radi srcem.U narednoj sezoni emisije &quot;Radna akcija&quot; gledaoci će ponovo imati priliku da Tamaru gledaju na Prvoj televiziji, na kojoj je svojevremeno, pre više od 10 godina, ovaj projekat i počeo. Za sajt Prva.rs Tamara je govorila o novom početku emisije, novim epizodama, za koje kaže da će biti najemotivnije do sada, snimajućim danima, ćerki Lenki, koja je deo &quot;ekipe&quot;&hellip; Svoj na svome, što bi se reklo narodskim jezikom. Kako si doživela povratak na Prvu, ima li emocija? - Drago mi je što sam deo starog tima, jer ovde sam izgradila sebe, zapravo ovde sam počela. Drago mi je da jedna komercijalna televizija sa nacionalnom frekvencijom može da isprati ovaku emisiju i što su nam maksimalno izašli u susret i producenti i vlasnici televizije. Jako sam srećna i što sam sada i producent ove emisije, što ranije nisam bila, tako da je sada sve kompletno. Mogu da se opustim i razmišljam samo kreativno. Koliko god da je tema svake emisije slična, radimo kuću, predstavljamo kraj i zanimljive ljude, promovišemo neke lepe vrednosti, solidarnost, ljubav, empatiju. Ipak, svaka porodica je nova, pa je zbog toga i svaka epizoda originalna. U tom smislu mi baš i nije lako. Kada bi gledaoci mogli da očekuju prve epizode novog serijala? Da li će biti nekih promena u konceptu? Da li se naziv emisije promenio? - Nove epizode kreću sa emitovanjem na jesen. Koncept je sličan, samo su se neki sponzori promenili. Neki su ostali stari, neki su novi, pa smo odlučili i da emisija bude kombinacija starog i novog imena, I tako smo došli do naziva &quot;Radna akcija sa Tamarom&quot;. - Stare epizode Radne akcije su se snimale u okolini Beograda, a onda smo mi u sopstvenoj produkciji otišli korak dalje i počeli smo da idemo po celoj Srbiji. Zato mi je baš drago da se baš sa ovom sezonom vraćamo na Prvu, jer je po mišljenju cele ekipe baš ova sezona najbolja do sada. Razlog za to leži u činjenici da smo nove epizode snimali u enklavama, na Kosovu i Metohiji. Ljudi uglavnom nikada nisu bili na Kosovu, a naročito ne južno od Ibra. Zbog toga je sve što je vezano za novu sezonu zaista ekskluzivno. Ljudi će zapravo po prvi put videti kakav je život u enklavama. Pokušali smo da pokažemo šta sve postoji na Kosovu, da to nisu samo crkve i manastiri. Prenećemo gledaocima kako ljudi žive, kakav odnos imaju sa pripadnicima drugih nacija. Srušićemo brojne tabue, a mislim i da će zbog mesta na kom se nalazimo ovo biti i najemotivije epizode do sada. Kako izgleda snimanje jedne epizode &ndash; koliko dana traje, koliko sati dnevno se snima? - Majstori rade svaki dan od sedam do sedam, pola 8 uveče. Prvi dan je otvaranje gradilišta, skidamo prozore, krov, tražimo vodu i krećemo u neke grube građevinske radove. Drugi i treći dan obično rade gips, tada mi sa porodicom odemo najčešće na izlet. Četvrti dan se stavljaju podovi i kreči se, kad ispratimo to, peti dan se donosi nameštaj, stavljamo dekoraciju, čistimo kuću. Tada obično imamo i neke goste koji su nam pomogali tokom radova. Šesti dan je useljenje. Ovo je samo deo koji se tiče građevinskih radova, a veliki problem znaju da nam budu izleti, jer mnogo zavisimo od vremenske prognoze, stalno gledamo u nebo. Nekad u dva dana snimimo sve izlete, kada je loše vreme, a kad je lepo, onda stvarno u tome uživamo. Šta si sve naučila o majstorskim radovima? Da li sada već i sama znaš nešto da popraviš i intervenišeš li u svom stanu? Da li te prijatelji pitaju za neki savet? - Naučila sam jednu važnu stvar, a to je da ono što ne znam da radim to i ne treba da radim. Imam odličnu ekipu majstora, koja odlično zna svoj posao, pa kad nešto zatreba, oni dođu i srede to. Ja znam proces, kad ne bih imala njih, znala bih da li me neki majstori &quot;leraju&quot;, &quot;fortaju&quot;, tačno znam kako teče proces svih građevinskih radova, posebno u stanu. I nama sad, kad dolazi druga ekipa majstora, ja tačno znam, samo se pogledam sa kolegom i odmah kažem: &quot;Ove ćemo morati malo da poteramo ili da tražimo druge&quot;, ali sad sama nešto da radim, to slabo. Mogu eventualno da krečim, ali ovo ostalo ne, to su ipak muški radovi. Često sa ćerkom ideš na snimanja po Srbiji. Koliko ti ta činjenica da je pored tebe olakšava posao, a koliko i da li ume da oteža? - Ona je sa nama na terenu od njenog četvrtog meseca života, jer dugačije ne bismo mogli da funkcionišemo s obzirom na to da smo van kuće i po četri meseca, nema tu nikog da može da pričuva. Zanimljivo je to što je ona kasno propuzala, jer je često bila u kenguru, tako nam je bilo najlakše, gradilište je prljavo, ne možete da je spustite dole. Onda je kasno i prohodala. Sada, kada je starija, vrlo često je sa nama moja mama, moja sestra i moj najbolji drug, koji ju je i krstio, pa onda kad baš ne mora ne ide sa nama, već ostane sa njima u hotelu. Kad imamo neki izlet, ona ide sa nama, uopšte nije više toliko naporno. Ima samo jednu foru, a to je da ćuti, ćuti, a onda kad lupi klapa, ona odjednom krene da priča sa mnom, što je neverovatno, stvarno. Ispričaj nam neku anegdotu sa snimanja koju ćeš zauvek pamtiti - Imamo jednu anegdotu koja nije vezana za Lenku, ali jeste za jednog drugog člana porodice. Kad krenemo na snimanje, tu je gomila opreme, dva velika kombija, osim Lenke, tu su i naša dva psa, Milica i Kiki. Oni uvek idu sa nama. Jednom prilikom smo mimo snimanja hteli da uhvatimo Bele poklade u Svilajncu, pokupili smo snimatelja sa Kiki, bišonkom, i krenuli dalje. Kako smo uvek u gomili stvari, ja na isključenju za Svilajnac slučajno pitam gde je Milica. Svi kažu kao tu je, tu je negde. Ja se okrećem, vidim nema je. Shvatili samo da je ona izašla iz kombija na Dušanovcu i da je niko nije video, da je zapravo ostala na parkingu. I sad nastaje panika - zovi, juri, a ja sam bila četvrti mesec trudnoće! Snimatelj koji je bio tu sa nama pozove svog prijatelja, koji živi u istoj zgradi, zamoli ga da siđe i da je nađe. Ona je jadna sat vremena čekala nas na parkingu, ostala je u čudu, pitala se da li smo je zaboravili. Pošto nije htela tom čoveku da priđe, rekli smo mu da samo ode po kobasicu, da je namami. Onda sam zvala oca, nisam znala kako da mu kažem, pomislio bi da smo ludi, kako smo mogli da je zaboravimo, kad je ona miljenik u porodici. Sve u svemu on ju je uzeo, ona je dva dana bila ljuta, nije htela da razgovara sa nama. To je pas koji ima svoje ja. Naposletku se odljutila i sada smo u dobrim odnosima.