Bukvalno se ne čuju sopstvene misli. Španci vežbaju ceremoniju za finalni meč.
Iz hale se čuju španska i američka himna, prozivaju imena španskih i američkih košarkaša. Pre sedam godina su imali isti scenario. Samo ga Holden nije pročitao.
Što je bilo do mene, uradila sam. Srela sam dvojicu naših navijača koje sam srela pred utakmicu sa Grčkom, došla sam u halu u isto vreme, na istom mestu sam uradila stand up.
Nekoliko sati kasnije skakala sam od sreće na radnom mestu i čekala da mi priđe neko iz obezbeđenja i iseče akreditaciju jer se ponašam kao navijač, a ne kao novinar. Ko normalan da sedi posle trojke s druge planete?
Ne sećam se da sam gledala lepšu utakmicu naše reprezentacije. Bukvalno su pregazili ekipu kojou su svi stavljali na treće mesto na listi favorita za šampiona sveta. Pitam Teodosića posle utakmice da li je ovo jedna od njegovih utakmica. Nije, ovo je naša utakmica, kaže. Nekoliko minuta kasnije selektor izgovara da želi da igra sa Španijom u polufinalu jer „ako želiš da budeš najbolji, moraš najbolje da pobediš“.
Rekoh u prvom blogu da su me pakovali kući posle četvrtfinala, a ja ću u Beograd ipak u ponedeljak. Ne smem naglas ništa više da kažem.