Prošle godine u Sloveniju sam stigla na utakmicu sa Španijom. Želela sam da gledam nokautiranog Rudija Fernandesa, a nokautu smo bili mi. Debakl. Od tri meča, koliko sam gledala, jedan smo dobili. Srećom, taj je bio vredan vize za Mundobasket. Talija sam, izgleda, samo Rodžeru Federeru jer koji god turnir da sam gledala uživo, on je osvajao titule. Nije da mi je krivo zbog toga.
Većina mi je predvidela povratak u Beograd nakon četvrtfinala, oni pesimističniji kažu da ću u Madridu biti maksimalno dva dana. Opstimistično, možda i nerealno, verujem da i jedni i drugi greše, da žreb može da se otvori, da može da nam se vrati za Tursku.
Počelo je dvocifrenom pobedom. Doduše, nije neki protivnik, ali videli smo šta se Hvatskoj dešavalo sa Filipinima.
Dok kuckam ovo, na pet metara od mene, Brazilci muče evropske prvake Francuze. Neka ih namuče što više da nam sutra olakšaju posao.
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentar
Dan prvi: Postala sam blogerka
Pre 17 godina odbila sam da idem sa školom na more jer se poklapalo sa terminom održavanja Evropskog prvenstva u košarci u Barseloni.