Padoše Iranci, a mi smo za korak bliže Madridu. Kad kažem mi, mislim na reprezenatciju, ali i sebe. Dok su oni u Španiji, tu sam i ja. A mnogo je lepo izveštavati odavde. Lepše nego sedeti u novobeogradskoj kancelariji.

Pre nego što su me kolege iz Bulevara zvale da im uradim neki prilog u kojem ću ocrniti Vđa, kao da nije ocrnjen dovoljno, malo sam prošetala Granadom. Divan je grad, a još ni Alambru (Vlado, Španci čitaju bez h) nisam videla. Tek se tome radujem. Grad kome samo more nedostaje da bi bio savršen.

Da se vratimo košarci, zbog toga sam ovde. Neko (Zorzi) je danas napisao na Tviteru da mu sve ovo miriše na 2002. godinu. Pu, pu. Ne smem naglas ni da ponovim. Ono što primećujem je da Bogdan može mnogo više, da Teodosić diže formu iz meča u meč, da Raduljica grize (ne u Suaresovom smislu), Bjelici se vidi sezona sa Željkom, sve ti se čini nema ga, a ono 18 poena i 10 skokova.

Večeras se silno radujem utakmici Španija – Brazil i navijam za Južnoamerikance.

Sutra je dan pauze na prvenstvu, ali vam spremam svašta nešto tako da budite uz B92.

.

.

.

.

.

.