Mašina bez lepka
Nije najlakša stvar na svetu napraviti tim.
Spasoje VeselinovićIzvor: B92
To ne može da bude grupa pojedinaca. To mora da bude homogena celina u kojoj sve mora da funkcioniše. I u kojoj svako mora da zna svoju ulogu. I da bude svestan nje.
Seniorska košarkaška reprezentacija Srbije je kroz godine bila sinonim za tim, za skupinu ljudi različitih karaktera, talenata, načina razmišljanja, stavova, ali sa identičnim ciljem - da se bude najbolji. Ili bar približno tome.
Da bi bilo kakva mašina mogla da funkcioniše na pravi način, pored velikih delova, mehanizama i sistema, mora da ima i ono što se nalazi između svega, ono što povezuje sve u jedno i daje tempo za optimalan i najbolji rad.
Lepak.
To je termin koji je pre skoro dve godine iskoristio selektor Aleksandar Đorđević kako bi opisao uticaj na igru nacionalne selekcije koji je tada imao Milan Mačvan.
Nije slučajno da je Đorđević krilnog košarkaša, koji se među poslednjima pridružio aktuelnoj generaciji imenovao u red kapitena i uvrstio na širi spisak reprezentativaca uoči početka priprema za trenutni Mundobasket, iako je propustio gotovo dve sezone zbog teških povreda.
Jedan takav "igrač na poziciji lepka", je morao da bude prisutan, bar tako, sa strane.
Duh ekipe.
To je termin kojim je letos selektor opisao Dragana Milosavljevića, momka koji nikada nije oduševljavao prevelikim talentom i koji je morao žestoko da se pomuči da bi iz rodnog Kruševca, preko Kragujevca i Beograda stigao do najveće košarkaške scene.
Nije najbolji šuter, niti najbolji kreator igre, verovatno je i da nema sve kvalitete elitnog odbrambenog igrača, ali ima ono što treba svakoj ekipi, nepresušnu i zaraznu energiju koja prosto nameće svima oko njega da moraju da ga isprate i da daju i više od svog maksimuma.
Teška povreda kolena zarađena u pripremnoj utakmici ga je izbacila iz selekcije, pa je nacionalni tim Srbije ostao bez još jednog čoveka koji je spreman da povuče kada niko nema snage za to.
Srce ekipe i karakter.
Tim rečima je selektor Đorđević opisivao Vladimira Štimca i Stefana Markovića, integralne članove aktuelne generacije srpskih košarkaša koji su prerano odlučili da stave tačku na svoje nastupe u nacionalnom timu.
Da li treba uopšte pominjati koliki su uticaj na funkcionisanje sistema imala njih dvojica? I tu se ne govori o poenima, skokovima, asistencijama, statističkim parametrima. Tu se misli na ono nematerijalno, na ono što ne može da se opiše rečima, ali se itekako vidi i primećuje.
Verovatno nijedan od njih nije najbolji u svom poslu, sigurno je da ima talentovanijih i raznovrsnijih igrača, ali je takođe više nego sigurno da se košarkaši sa takvom energijom i srčanošću ne rađaju svakog dana, niti je njihov doprinos moguće tako lako zameniti.
Sve ove godine su u nacionalnom timu proveli i Marko Simonović, Stefan Birčević, Miroslav Raduljica, Nemanja Bjelica, Vasilije Micić, Stefan Jović, ali su se oni bavili svojim poslovima, dok su gorenadvedena imena radila posao za sve, za tim, za mašinu.
Pomalo tužno je izgledalo videti Bjelicu kako u duelu sa Španijom pri vođstvu našeg tima od 22:21 pod svojim košem dopušta protivniku da postigne lake poene čekajući sudiju da prekine akciju i dosudi očigledan prekršaj.
Još tužnije je bilo videti kako na klupi nema nikoga ko bi zamahao peškirom u momentima kada se lomi ili videti Vladimira Lučića, još jednog u nizu likova sa kapitenskim pedigreom, kako se posle blokade okreće ka rezervnim igračima i urla u nadi da će dobiti nekakvu povratnu reakciju od njih i uspeti da pokrene ekipu.
Najtužnije od svega je bilo videti Bogdana Bogdanovića koji su poslednjem minutu utakmice sa Argentinom stoji pored klupe nalakćen na reklame, svestan da su kola već otišla nizbrdo, da je uradio sve što je mogao i da nije uspeo da ih zaustavi, kao i da oko njega nema nekog Miloša Teodosića kadrog da izmisli lake poene i bar malo olakša situaciju.
Ili bar da podvikne.
Nisu reprezentacija samo najbolji poenteri, skakači, dodavači. Nisu reprezentacija imena, niti tim mogu da budu pojedinici. Niti se pobednički tim može da se oformi oko igrača koji, nažalost, iz ovih ili onih razloga, u formativnim godinama nisu stekli pobedničko iskustvo u klubovima u kojima su ponikli.
Lepak, duh, srce, karakter i kapitenska vika.
To čini tim i to stvara šampione, a to ne mogu da učine nekakvi statistički parametri, individualna priznanja, "glasovi javnosti", renkinzi, prognoze i želje.
Bar ne u košarci.
Spasoje Veselinović.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
