- SP Košarka - Kina 2019 -

Indijanapolis 2002: Bili smo na krovu sveta...

Probudio sam se spokojan za odlazak u školu znajući da uprkos kiksevima imamo relativno prohodan put ka finalu – pa ne igramo s Amerima!

Saša Ozmo
Podeli

A onda šok – dočekuje me jutarnji program RTS-a i mama koja mi govori da su Argentinci pobedili SAD. Ma nemoguće, ne verujem, šališ se – uključujem TV i prvo što vidim jeste Pepe Sančes koji radosno protrčava pored zbunjenih Amerikanaca. Istina je.

Jugoslavija je na Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu došla kao aktuelni evropski prvak – 2001. u Istanbulu nadmoćno smo pobedili sve, jedino Tursku u finalu sa manje od deset poena razlike (78:69).

Pojačani Divcem i Koturovićem, uz Jarića, Bodirogu, Stojakovića i ostale, tim Svetislava Pešića važio je za jednog od glavnih favorita.

Međutim, već u drugom kolu usledio je neočekivani poraz – Španija, koju smo lani manje-više rutinski savladali, ovoga puta nam je skinula skalp (71:69). Bodiroga je promašio šut za produžetak, a tada 22-godišnji Pau Gasol sasuo nam je 25 poena.

Lagano smo savladali oslabljenu Kanadu, a onda je usledio novi hladan tuš na početku druge grupne faze – Danijel Santijago dao nam je 31 poen i pali smo pred Portorikom, za koji je s razlogom važila fraza “uvek neugodni“. Uz odličnog šutera Ajusa, izvrsnog tehinčara Aroja i legendarnog matorca Ortisa, Portoriko nam je održao čas košarke i zasluženo je slavio, nema priče (85:83).

Brod je već počeo opasno da se ljulja, pojavljivale su se i (ne)proverene priče o lošoj atmosferi među igračima, ali je sve gurnuto pod tepih dok se ne završi Šampionat. Srećom, pod tepihom je i ostalo – uspeh poništava sve.

Posle meča sa Portorikom činilo se da se turnir neće završiti slavno po branioca titule, ali ubedljive pobede nad Brazilom i Turskom donekle su povratile samopouzdanje Pešićevom timu.

I onda je došao ’Dan D’, obračun sa Amerikancima usred noći po našem vremenu. Nervoza, iščekivanje, priče i pumpanje u svakom razgovoru, u novinama, na televiziji... Već predveče sam goreo od uzbuđenja, kao da imam povišenu temperaturu, a pokušaji da bar malo odremam bili su neuspešni.

Gledao sam Dirka kako razbija Špance, što je bila solidna uvertira u ono što je sledilo.

Cela zgrada bila je budna i na nogama, osećalo se u vazduhu, a bogme i čulo kada je Vujanić pogodio trojku za 9:0. Vlade Divac ubacio je 16 poena u prvom poluvremenu i imali smo +4. Ceo život slušao sam priče o Amerikancima koji melju u trećoj četvrtini (ili početkom drugog poluvremena, kao npr. u Atlanti 1996), a i sada su proradili baš u tom periodu.

Nade je bilo sve manje, na manje od sedam minuta do kraja gubili smo 69:59, ali usledilo je šest minuta koji su nam stvorili najdivnije uspomene. Gurovićeve trojke, onda ona Jarićeva na dva i po minuta do kraja, pa Markova bacanja – izlazio sam u haustor ispred stana, nisam smeo da gledam, a po urlanju u zgradi znao sam da li je pogodio ili nije.

Sva četiri Jarić je stavio kao na treningu, kao da je lopta bila odnekud navođena. Vodili smo 81:78, Amerikanci su imali poslednji napad, a Pešić je, ubeđen sam u to, tražio da se pravi prekršaj (nekoliko godina kasnije pre jednog intervjua pitao sam Karija da li je tražio da se pravi faul, a on je na moje veliko razočaranje odgovorio da se ne seća). Bilo kako bilo, faul nije napravljen, a Miler je pogodio samo prvi obruč. Pobeda! Bodiroga je uhvatio loptu, a meni su ostale urezane reči Slobodana Šarenca: “Šamar drim timu“ i “ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje“.

Istina, nisu im igrali Brajant, O’Nil, Dankan i Garnet, ali imali su najboljeg strelca lige (Pol Pirs), prvog asistenta lige (Andre Miler) i prvog skakača i blokera (Ben Valas). Uz Redžija Milera, Finlija, Berona Dejvisa, daleko je to bilo od slabog tima.

Slavlje širom zemlje moglo je da počne – mi smo porodično otišli na Trg, a tamo je bila fešta – zastave, sirene, pesma, ekstaza... Sutradan nisam otišao u školu, nisam mogao da budem koncentrisan ni na šta drugo osim na košarku.

Portorikanci su uprskali veliku priliku, izgubili su u četvrtfinalu od Novog Zelanda, pa je četa s Perom Kameronom i Kirkom Penijem na čelu stigla do polufinala i meča sa Jugoslavijom.

Dvoboj sa Amerikancima oduzeo nam je mnogo na emotivnom planu, Novozelanđani su na poluvremenu vodili sa devet poena razlike, ali smo u nastavku stvari postavili na svoje mesto (89:78), uz briljantnog Koturovića i njegovih 18 poena.

Na poluvremenu tog meča dogodio se famozni “slučaj banana“ i izbacivanje Vladimira Radmanovića iz tima, ali sledilo nam je finale i nije bilo vremena i energije za bavljenje bilo čime drugim.

’Gaučosi’ su bili oslabljeni, pošto je Manu Đinobili povredio skočni zglob (pokušao je i takav da igra, ali je za 12 minuta na parketu više pomogao Jugoslaviji nego svom timu). U njegovom odsustvu najveći teret poneli su centri – dok mi nismo mogli da rodimo trojku, Argentinci su nas ubijali u reketu, pre svih Oberto.

Celo drugo poluvreme proteklo je u vođstvu Argentine i našim bezuspešnim pokušajima da ih stignemo. Na 150 sekundi do kraja utakmice Gaučosi su imali +8 (74:66) i već su počeli komentari u stilu “Dobro, i srebro je vrhunski rezultat“ (što i jeste, ali ipak), “Bar smo dobili Amere“ i slično. U zbilji, u svakom od nas tinjala je nada i vera u čudo.

A ko nam ga je podario? Dejan Bodiroga. Dva puta je odigrao “ono svoje“ jedan na jedan, između toga je ubacio trojku, a onda je postigao i dva bacanja za potpuni povratak – 75:75. Divac je potom promašio dva penala, a sudije su nas pogurale ne sviravši faul na Skonokiniju u poslednjem napadu.

Više od minut nije bilo koša u produžetku, a onda je Stojaković, moj omiljeni igrač i dečački idol, pogodio trojku iz ugla – tada sam znao da dobijamo. Argentinci su bili demoralisani propuštenom prilikom, i naši su bili nervozni, ali su sa linije penala overili trijumf – konačnih 84:77, suze radosnice i novi izlazak na Trg. Da vam ne pišem previše, pogledajte snimak, delić tog ludila:

Duele sa SAD i Argentinom imam snimljene (posle sam ih sa VHS-a prebacio na disk) i pogledao sam ih... Uh, ne znam ni sâm koliko puta, 15 najmanje. Posebno dobro legnu posle teških poraza reprezentacije, bar se malo digne duh ako se u društvu uključi vremeplov i ponovo prožive najdraže sportske uspomene. Priznajem, jedino nije pomoglo 2005. godine.

Jugoslavija: Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Žarko Čabarkapa, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Milan Gurović.

Medalje: Jugoslavija, Argentina, Nemačka.
Idealna petorka: Emanuel Đinobili, Predrag Stojaković, Pero Kameron, Dirk Novicki, Jao Ming.
MVP: Dirk Novicki.

Ako biste još malo da se prisećate, pratite LINK, pa zasurfujte, ja sam uživao.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)

prethodna strana 1 / 2 sledeca idi na stranu