"Metalika"
Krik oduševljenja Endija Marija zaparao je nebo iznad Rod Lejver arene u 4.08 po lokalnom vremenu. Prohladna melburnška noć, ali vrelo na terenu.
Zoran KecmanIzvor: B92
Čuli su ga gorštaci po škotskim gudurama, čuli su ga na meridijanima od Kalifornije do Kine, još jednom se pokazalo da ljudska volja može da bude jača od svih nedaća.
A biće da ih ovaj divni momak iz Danblejna, nije imao malo u briljantnoj karijeri. Reklo bi se da ih je bilo i previše.
Malo je nedostajalo da onih 15.000 srećnika, ili koliko ih je već ostalo u te sitne sate na tribinama u Melburnu, dočeka i rekordnu dužinu jednog meča.
Samo osam minuta je delilo Endija Marija i Tanasija Kokinakisa da se izjednače sa onim epskim finalom iz 2012. između Novaka Đokovića i Rafaela Nadala, po dužini trajanja meča. Endi i Tanasi igrali su 5 sati i 45 minuta, Novak i Rafa 5 sati i 53 minuta. Neverovatno.
I po svemu ostalom, bilo je to jedno epsko nadmetanje, australijsko-škotski teniski mit, meč za anale.
Pre četiri godine, samo na drugom stadionu u Melburnu, Endi Mari je igrao jednako dramatičan meč prvog kola sa Robertom Bautistom Agutom.
Dan kada je ceo stadion bio na ivici suza, kao i sam junak, koji je verovao da mu je to bio možda i poslednji meč, pazite, ne samo u Melburnu, već i karijeri!
Teniski bogovi nisu dozvolili da Endi Mari tek tako umakne iza zavese zaborava, omogućili su mu da još traje, makar i ovako, kada je daleko od visina na kojima je leteo, ali ponosno raširenih krila.
I hvala im na tome!
Ali kakva ironija sudbine – sada opet ide na Bautistu Aguta. Ko bi rekao da je tako nešto moguće?
Tenis Kokinakisa i Marija, bio je savršen koktel za sve one željne sportskog adrenalina, bila je to vitaminska pilula protiv hronične posleponoćne pospanosti. Pa ko nije uživao?
Jednu stvar, kada pričao o tom momku iz Škotske, moramo imati na umu kad god se usudimo da kažemo nešto o njemu i njegovoj igri - on igra sa ugrađenim metalnim kukom.
Evo zadatka za sve ljubitelje dokumentaraca, neka prokopaju na Amazonu film iz 2019. godine "Resurfacing", o tome kroz šta je Mari prolazio od 2017. zaključno sa tim januarskim dešavanjima iz 2019. koja su ga oterala na operacioni sto.
Još mi je u glavi taj zvuk medicinskog čekića, kako lupa u metalnu glavu veštačkog kuka, koji se zariva u Endijevo telo.
Setite se toga i setite se onda šta je napravio u tu bogojavljensku sredu, 19. januara, neke četiri godine posle.
Mnogi ga proteklih godina, pa ni takav teniski mag kao što je Mats Vilander, nisu shvatali ozbiljno.
Šta zna švedska hladnoća, ta poslovična uzdržanost Vilandera, šta je vrelina škotske krvi, oličene u onom sjajnom filmskom ostvarenju sa Mel Gibsonom u glavnoj roli, "Hrabro srce"?
“Ja imam veliko srce”, rekao je Endi posle meča.
Imaš Endi, stvarno. Malo je takvih…
Čak ni Mats nije verovao da u Endiju, ispod tih ruševina poslednjih sezona, ima dovoljno žara da se podigne jedna ovakva vatra, kakvoj smo prisustvovali prethodnog dana.
Ogrejala nam je teniska srca i hvala mu na tome.
Mats mu se još posle prvog kola, kada je takođe odigrao epski meč, direktno izvinio. Uradio je to na vreme, jer stvarno ne znam šta bi trebalo da učini posle ovog meča sa Kokinakisom, osim da klekne i pokloni mu se.
Ali nije samo Endi, u kojem se ispod te grube spoljašnjosti, krije neviđeni vulkan, taj o kome se govori ovih dana u teniskom svetu.
Rafael Nadal je odjezdio iz Australijen sa punim koferom briga, reklo bi se za njega suviše često u poslednje vreme - ide pravo u nepoznato.
Suočen sa pitanjima o podvlačenju crte ispod karijere, mnogo više nego ikad pre, sigurno da ozbiljno razmišlja i o tome, iako se vešto trudi da to prikrije.
Reka vremena ne posustaje, nosi sve, Endi, Rafa i Novak su sa nama na terenu blizu dve decenije, a to je u teniskim okvirima, mnogo, zaista mnogo.
Momci, koji su na ovaj svet došli u nepunih godinu dana, od 3. juna 1986. do 22. maja 1987. godine, obeležili su jednu veliku eru.
Sva trojica su dosegli mesto broj jedan, osvojili su ukupno 46 grend slem titula, nebrojeno drugih trofeja i toj grupi zaista nije potrebno dodavati Rodžera Federera, koji je legenda za sebe, jer je znatno stariji od njih.
Gledajući godinama unazad, kako Novak, Endi i Rafa biju bitke sa vršnjacima, a u poslednje vreme i sa daleko mlađima od sebe, shvatio sam da imaju jednu zajedničku, metalnu nit istrajnosti. Titanijumskog kvaliteta.
Teniska "Metalika"!
Ko bi zaista mogao da prođe takve stvari, kao što su ih prošli ta trojica igrača, sa nedaćama koje su imali, još iz dečačkih dana, svaki na svoj način.
Endi je preživeo masakr u osnovnoj školi u Danblejnu u martu 1996. kada je ludak Tomas Hamilton upao naoružan i pobio 16 mališana i njihovu učiteljicu. Endi je bio sakriven u kancelariji direktora, ali trauma koja je stvorena zbog toga, teško da će biti otklonjena.
I njemu su se, kao i Nadalu, razveli roditelji, brat Džejmi je kao klinac morao da ode, napusti zemlju i trenira u Španiji, i Endi je ostao sa majkom Džudi.
Novak Đoković je trenirao u gotovo nemogućim uslovima u vreme kad su na ovu zemlju padale bombe NATO aviona, nije posustao. Naprotiv, postao je još jači.
Zato, kada gledamo Rafu, kako vuče nogu po terenu, ali ne odustaje, iako zna da će izgubiti, ili kad gledamo Novaka, kako umotane leve butine, uzvraća paklene udarce iz reketa Enca Kuakoa, jer danas svi strahovito udaraju, setimo se da su to momci čelične mentalne snage. Da su očeličili kroz brojne bitke i da nije lako pomeriti ih sa vrha.
Uostalom, koliko su drugi u tome uspeli, najbolje govore njihovi rezultati.
Da, možda nije ostalo još mnogo, ni za jednog iz te grupe bivših brojeva jedan, ali neće otići sa scene tek tako, olako podignutih ruku.
Šampioni se ne bacaju na kolena jednom povredom kuka, zadnje lože, stopala ili čega god.
Niti provokacijama pijanih luzera, koji su tu ni sami ne znaju zašto, ili, ko će ga znati, po specijalnom zadatku. Bilo je i toga u svetu tenisa, budite sigurni.
Ipak, njihov šampionski kod je mnogo istrajniji nego što mislimo i to vredi poštovati.
Mislim da ćemo, kada dođe jednom taj dan, kada sva trojica budu okačili rekete o klin, sa setom pričati o ovim danima, kada smo prisustvovali ovakvim mečevima, kao u protekla dva dana. Ili svih ovih godina, a koliko su nas samo puta uznosili do ekstaze, oduševljenja.
Mats Vilander je rekao da je Novak u meču sa Kuakoom dao nadu drugima, da sada svi koji mu izlaze na crtu, "traba da ga grickaju kao jabuku, malo po malo", te da se nadaju da će ga jedan oboriti.
Jedan savet: Mats, pažljivo biraj reči.
Zubi sa olako polome o metalnu jabuku.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
