FEST - dan sedmi

Autor: Maja Uzelac

Forum - FEST 2003 "A Punch Drunk Love...kakav kocept, izazov, ideja, staviti Emily W. i Adama S. u isti film...& then again ideja tako prirodna, jedostavna, topla, pravi temelj za budalastu ljubav " (autor aenima, poslato:2003-03-05 06:33) Uključite se u forum posvećen filmovima koje gledate na Festu 2003

Više nego interesantno biće danas u Sava centru. Kome fali vreća za spavanje, dobar izbor je, kažu, u Merkatoru...A sve počinje Ratom Alekseja Balabanova. Ovaj reditelj je, naime, jedna od većih svetskih misterija. Svaki put kad nešto treba da napišem o njemu, iskrena da budem, iznova i iznova se preispitujem: da nisam možda samo surovo neobaveštena? Da ne postoje IPAK dva čoveka istog imena koji poslednjih godina režiraju filmove? Da nije jedan od njih, kako bi bilo logično, normalno, i u svakom univerzumu osim ovog, tačno, potpisao radikalno stilizovanu, retro-artificijelnu, statičnu, predizajniranu i nemoguće preciznu ludoriju O monstrumima i ljudima, dok je drugi jurio sirovi, ogoljeni dokumentaristički dodir nasilja, autentičnu akciju i >dušu slovensku< kroz sagu o ruskom podzemlju (Brat 1 i 2)? Nema međutim nikakvih pokazatelja u tom smeru. Već upravo u suprotnom: taj sofisticirani nostalgik za erom nemog filma, taj savršeni arhitekta bizarnog, izašao je, prosto, na ulicu, ili je dobio televizor, tek - video je tamo nešto što ga je okrenulo. Tako smo posle onakvog debija dobili dva Brata, a zatim i Rat (Vojna), opušteno duhovitu priču o, spolja, nimalo duhovitom događaju: čečenski teroristi zarobljavaju engleski glumački par, i za njih traže otkup od britanske vlade. Peripetije koje zatim nastaju, iz vizure mladog ruskog vojnika koji se zatekao u centru priče, imaju izuzetno zanimljive ideološke konsekvence. Uverljivost prizora, usputne šale i zapanjujuće surovosti, pa zanosno staromodno >pumpanje< tempa muzikom tokom tri četvrtine ukupnog trajanja filma, neizbežno vode utisku rekonstrukcije realnosti, i zaključku da je >sve baš onako kako izgleda<. A zatim nam, tik pred odjavnu špicu, naizgled opuštenim, nepretencioznim monologom iz off-a, glavni akter priče saopštava rezime: praktični rezultati otkrivaju koliko je sve, negde ispod površine, bilo upravo suprotno od prikazanog. Sarkazam situacije je toliko spontan da uopšte ne zvuči kao >poruka<.

Lukas Mudison će novim filmom (Ljilja zauvek) svakako zadovoljiti fanove Lukasa Mudisona (Fucking Amal, Zajedno), i sa jednakom verovatnoćom užasnuti sve ostale, dok Almodovar još jednom balansira na žici, ispitujući svoje potencijale, fobije i filije. Od svog prvog pravog priznanja ljubavi ka autentičnoj sentimentalnosti nezagađenoj postmodernom ironijom (Cvet moje tajne), on je u stalnoj opasnosti da napravi genijalan film, i u stalnoj opasnosti da dotakne dno. Ovom prvom približio se Živim mesom, dok je drugo liznuo festivalskim hitom za ljubitelje Kasandre/Ljovisne Sve o mojoj majci. Pričaj sa njom je, srećom, s prave strane linije. Koristeći svoje tradicionalne adute: neverovatne fizionomije koje zrače harizmom i očajanjem, perverzni zaplet, tajne seksualnosti,...uz misteriju Hičkokovog Prozora u dvorište s elementima Psiha, Almodovar iznalazi nove i nove lepote koje jedan život čine punim i vrednim, makar se, prema kriterijumima >običnog< sveta, završio tragično.

O Satima Stivena Daldrija sutra. Ako zajedno izdržimo budni predponoćnu projekciju.