FEST - dan treći
Autor: Maja Uzelac
Gledalo se malo i filmova sa >poprečnih programa<
već. Kao i svake godine, u sali ste mogli da vidite
jedne kako uzdišu od sreće, potresenosti i inspirisanosti
trenutkom, dok ih >oni drugi< kao slučajno
šutiraju pri proguravanju iz sale u očajničkom pokušaju
da uteknu pre sledećeg kadra...A kako se takve situacije
uopšte dešavaju na jednoj novinarskoj projekciji,
recimo, gde niko nikog ne bičuje ne bi li ga sproveo
k inkriminisanom mestu? Gde svi, dakle, dolaze s
informacijom i dolaze svojom voljom? Okej...nisu
uvek >sami krivi<. Juče se, na primer, stampedo
i okupacija sedećih mesta desila usled najave Spajk
Lijevog filma Dvadeset peti sat. Dok je posetioce
dočekao meksički Japan. Na čije su se, onda,
dugačke zamućene nesigurne švenkove i bizarne drvene
replike naturščika u stilu ranih Karanovićevih radova
Pogledaj me nevernice/ Društvena igra,
odabrani smejali kao na ultimativnu duhovitost,
a ostali krčili put ka izlazu ne štedeći >sedeće<
i sve psujući usput. Manje je dramatično bilo pri
gledanju poljskog filma Najlepša. U pitanju
je rimejk istoimenog filma Lukina Viskontija, koji
prati ambiciju jedne majke i sudbinu njene prelepe
četrnaestogodišnje ćerke, predodređene da svoju
lepotu unovči, kako bi se u rekordnom roku iz malograđanštine
preletelo do zvezda. Dokumentarističkim postupkom
uspešno je dočaran tužnjikavi vajb jedne
očajničke situacije u jednoj rastrzanoj zemlji u
zoru marketinga, komercijale i kapitalističkih snova.
Neki su to voleli više, neki manje.
Ali vreme je bilo, najzad, za otkriće, ili, za
one romantičnije: vreme je bilo za čudo. Ono je
pomalo >staro< i, objektivno gledano, za one
koji su razmišljali, očekivano. Time, naravno, ništa
manje uzbudljivo, ništa neverovatnije i ništa manje
bitno. On je iz Amerike, radio je već dva dovoljno
neverovatna filma, i zove se Pol Tomas Anderson.
Prvi film zvao se Noći bugija. To je, sećate
se možda, usporeni retro-ep o porno-industriji sedamdesetih
sa fenomenalnim Markom Valbergom. I valjda
najozbiljniji rediteljski debi godinama unazad.
Zatim je bila Magnolija. Redak pokušaj >dubljih
tema< hrabrom rukom u Holivudu poslednjih decenija.
Prepotencija, kao logičan momenat u životu genija,
prevladala je tu pomalo nesrećno nad lepotom i smislom.
Anderson je onda malo razmišljao, još malo razmišljao,
a zatim se vratio. Opet sa neočekivanim junakom
(prokazani šmirant Adam Sendler), opet sa prividno
svakodnevnim sižeom koji, malo po malo, mutira u
Nešto Sasvim Drugačije. Opet ponet vizijom, i, ovaj
put, tačan do suza. Vizuelno sveden, odlučan i precizan.
Fokusiran na emociju koja proizilazi iz limba neobičnog
lika u običnoj situaciji (potpisnici toliko dražeg
od ovdašnje scenarističke mantre: >obični likovi
u neobičnim situacijama<), Anderson se bavi naprosto
ljubavlju. U svetu. Kakav je danas. Za čoveka. Koji
se sasvim opravdano ne snalazi. Ali nije lud. Mada
tako izgleda. I koji će, na svom putu do izlečenja,
pronaći i suštinu svoje autentične, ali u strahu
zaturene muškosti. I biće hrabar da preuzme odgovornost.
[to je najsmisleniji osvrt na probleme Adama i Eve
godinama unazad. A Sendler i Emili Votson, u kombinaciji
perverzno pomerenoj kakva i izgleda, bili su upravo
to. I najzad, posle toliko vremena, jedan Reditelj
je nagrađen za režiju u Kanu. Čudo. Ali s ovim čovekom,
sve se kreće u sličnim relacijama. Čudo. Ko ume
da ga vidi. Čudo.
Koje najavljujem unapred. Da biste probali da ga
spazite. Ako nemate problem s pompeznim najavama
koje zvuče patetično. Večeras.
Dnevni pregled