FEST - dan peti

Autor: Maja Uzelac

I festivalske ujdurme počeše, malo po malo...Juče sam se zbunjivala povodom gubitka kopije (Daleko od raja), nesvesna toga da nije u pitanju jedna, već - DVE! S obzirom na to da je jedan eminentni filmski kritičar ovdašnji upravo pre događaja javno istupio pričom o poželjnim kaznama za proizvođače i prikazivače filmova kao što je upravo drugi nestali, meksički Japan, sve predlažući spaljivanje trake i nabijanje autora na kolac, stvar se zaoštrava: sada imamo i osumnjičenog! Znajući hiperaktivnost >naše milicije<, ima da padne prevrtanje neba i zemlje, pa: ako je traka gorela na nekom kritičarskom vudu-partiju, nemoj da misliš, dečko, da će ti to tek tako proći!

A da sve to liči na neki isečak iz zapleta Čarlija Kaufmana, Spajk Džounzijevog vazda inspirisanog scenariste, liči. Ovaj sluđeni, samoironični, izgubljeni pa svaki put ispočetka nađeni čovek, isporučio je, posle scenarija za Džounzijev filmski debi Biti Džon Malkovič, još jednu avanturu uma, pod nazivom Adaptacija. Sa očitom idejom da od sopstvenih dela sklope uvrnutu Ljudsku komediju, ili pre Ljudsku tragediju, kao nekakva savremena polubraća Balzak, Kaufman i Džounzi nastavljaju opus otprilike tamo negde gde su prošli put stali...Ekipa je dakle na setu, snima se Biti Džon Malkovič...Pomahnitala video kamera poliva okolo, hvatajući zanimljivosti za Making of. Vidimo Malkoviča kako u sebi svojstvenom, prepotentnom stilu, brifuje tehničare pred kadar, predstavljen nam je snimatelj, organizator...a zatim i Kaufman. Koji, pa...pomalo liči na Nikolasa Kejdža. Zato što jeste Kejdž. Kako brzo potom saznajemo, on ima i brata blizanca, zgubidana s naglim scenarističkim ambicijama. Tako ulazimo u koloplet već poznato zvučećih ludorija, umotanih u grubi novinski papir: brutalna artificijelna bizarnost ovog autorskog tandema, ukomponovana je, zbunjivanja i filosofskih postavki radi, sa dokumentarnim, polurealnim ljudima i činjenicama iz Takozvanog Stvarnog Života. Tako vidimo Ketrin Kiner kako, u poznatom kostimu, pod plafonom poznate visine, snima jednu od scena iz prošlog Džounzijevog filma, a odmah potom tu je Meril Strip kao novinarka Njujorkera, sasvim slučajno iz svoje Strejt priče zalutala u poroke i nasilje. Ironija koja zrači iz sklopa pervertiranih likova i fakata koje dobro poznajemo sa iskrenom patetikom kao takvom, izaziva, u ovom slučaju čudno nespokojstvo. Imanentne filmske činjenice ovde su ništa bez apriornog znanja i predrasuda: o glumcima koji tumače glavne uloge i njihovoj reputaciji na primer. Kaufman i Džounzi na to računaju u najvećoj meri, i izlaze s proizvodom koji je pre multimedijalna interaktivna forma nego film u klasičnom smislu. Da li je to hrabar korak u budućnost koja dolazi, ili će kroz trideset godina njihovo delo biti deplasirano i anahrono, jer će biti nejasno generacijama neupućenim u današnje vanfilmske prilike, bojim se da ćemo morati sačekati trideset godina da vidimo.

Ono što je, ipak, i danas jasno bilo bi sledeće: kao ranije Biti Džon Malkovič, i Adaptacija je mnogo bolji film kad se prepriča, i mnogo bolji film nešto kasnije u vašem sećanju, nego što je u bioskopu dok teče. Ono što mu nedostaje upravo je ono što je uspeo P.T. Anderson sklapajući Opijeni Ljubavlju: da u svom uvrnutom univerzumu bolesti, neuroze i nesigurnosti dođe do emocije. Da intelektualni koncept pretopi u sirovu kinematografsku energiju. Da od Ideje napravi Film.